Srbija i realpolitika

Datum objave: ponedeljak, 29 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

Zastava Srbije

Teško je reći nešto posebno novo, kada podsetimo na različite analize i medijske navode, pa kažemo: da su međunarodni odnosi u svetu vrlo složeni; svet se suočava sa velikim izazovima koji mogu dovesti do izbijanja svetskog rata; da su svetske vojne sile (SAD, Rusija) u stanju prenapregnutih odnosa i sučeljavanja koja mogu svakog momenta dovesti do direktnog oružanog sukoba i to u Siriji, crnomorskom regionu ili na Baltiku, a možda i na Balkanu; da Severna Koreja „provocira“ nuklearni sukob sa svojim arhineprijateljima – SAD i njenim saveznicima Južnom Korejom i Japanom; da se u balkanskim regionalnim razmerama pogoršavaju odnosi između susednih zemalja (Srbije i Albanije, Albanije i Makedonije, Grčke i Albanije); da je sve veći uticaj vanbalkanskih faktora na unutrašnje odnose u balkanskim zemljama, posebno uticaj SAD, Rusije, Turske i ključnih zemalja EU; da smo suočeni sa povampirenjem i bujanjem fašizma u najbližem okruženju; da je u toku realizacija ideje „Velike Albanije“ itd. Sa svim ovim svakodnevno se srećemo u raznim medijiskim i vojno-političkim analizama, koje najviše obiluju rečju „rat“ i koje izazivaju strah, strepnju i građane drže u stanju neizvesnosti.

Različiti činioci, koji utiču na međunarodne odnose i na odnose u našem regionu nisu iste važnosti. Neki direktno vode ka pogoršanju stabilnosti u svetu i u regionu, a neki služe da maskiraju druge procese koji se pripremaju i koji paraleleno teku. Razumevanje aktuelnih međunarodnih odnosa i procesa, sticanje povoljnog položaja i poboljšanja stabilnosti naše države, od državnog rukovodstva zahtevaju vrlo promišljeno, efikasno i na dugi rok proračunato delovanje.

Ovo je vreme kada se testira sposobnost pojedinaca i društva. Ovo je vreme kada se meri zrelost i sposobnost pojedinaca-državnika, naroda i nacije da se kalkulacijom svih činilaca koji presudno oblikuju stanje države i nacije, na bazi istorijskog iskustva, aktuelnih trendova, anticipiraju dogoročno održiva rešenja, koja će proizvesti najmanje štete, jer će štete svakako biti. Ovo je vreme kada su naše društvo i država uklešteni u procepu real-politike i etika-politike. Svaka država, pa i Srbija, u zavisnosti od niza faktora zauzima odgovarajući međunarodni položaj, koji se najbolje manifestuje na regionalnom nivou odnosa među državama.

Potrebno je da govorimo o tome kako srpsko društvo u celini i strukture države Srbije, reaguju u aktuelnim međunarodnim političkim i geopolitičkim okolnostima, regionalnim previranjima, koji se neposredno reflektuju na položaj i stabilnost države Srbije. U kojoj meri je srpsko društvo zrelo društvo, u kojoj meri su institucije države zasnovane na demokratskim načelima, u kojoj meri su stabilne i funkcionalne. Da li je ispravna krilatica „Istorija nas uči da se od nje ne možemo ničemu naučiti.“

Sve ovo treba posmatrati kroz osnovne opasnosti, izazozove i rizike sa kojima se Srbija danas suočava. Tu su oni stari rizici i opasnosti, koje sa sobom donosi realpolitika, ostali iz prošlosti; kao i oni koji se mogu smatrati konstantama, odnosno koji su uvek prisutni. Tu su i neki novi. Bez da se detaljno bavimo svim opasnostima i rizicima i njihovom posebnom klasifikacijom, navešćemo samo neke realne-aktuelne, kojima se najbolje prikazuje izloženost, odnonso (ne)ugroženost države Srbije.

Reč je o najčešćim zabludama i nerazumevanjima regionalnih i međunarodnih odnosa, koja su prisutna u našem društvu, i kod najvećeg dela državne i političke elite, a koja dovode do ugrožavanja bezbednosti zemlje. Radi se o (ne)razumevanju neprekide borbe između realpolitike, „politike treuntka“ i politike moći i sile, s jedne strane, i politike etike i dijaloga, „politike podređivanja“, odnosno „politike žrtvovanja“ s druge strane: 1) Odnosi među državama se (ne)zasnivaju isključivo na Povelji UN i na bazi poštovanja međunarodnog prava, koje ne (i)ma primat nad ukupnom silom i moći svake države; 2) U međunarodnim odnosima se (ne)daje samo primat političkim odnosima i međunarodnom pravu, (ne)zaboravljajući na vrlo veliki značaj drugih aspekta i sadržaja međunarodnih odnosa, kao što su: ekonomski aspekt, diplomatska istorija, vojna istorija, međunarodne organizacije, kolonijalna vladavina, ratna veština i klasična vojna moć, geoplolitika, demografija i dr; 3) Sve države članice UN iako trebaju da doprinose stabilnosti u svetu, pre svega vode rčuna o opstanku, očuvanju i jačanju vlastite moći, a one najmoćnije teže proširiti svoj uticaj nameću ći oblik i vrednosti svog političkog sistema kroz globalnu supremaciju, kulturnu i komunikacijsku premoć; 4) Male i srednje države postepeno gube svoj državni i nacionalni identitet; 5) (Ne)povredivost granica nije apsolutna, posebno kada se radi o granicama malih i srednjih država, odnosno regiona koji su od ključne važnosti i geostrateških interesa vodećih zemalja sveta; 6) Potreba, ili bolje rečeno nužnost političkih i vojnih svrstavanja u određene blokove i saveze i različite oblike integracija prema interesima SAD, Rusije i vodećih zemanja EU; 7) Neprekidna borba između unipolarnog i multipolarnog koncepta sveta, sa težnjom da se ostvari ideja „kraja istorije“ i da na svetskoj pozornici pobedi zapadni koncept liberalne demokratije; 8) Ekonomski interesi najmoćnijih kompanija u svetu i vojnoindustrijskog kompleksa, brane se i braniće se svim sredstvima uključujući i vojna; 9) Odlučivanje o svetskim pitanjima, o pitanjima mira i rata, izmešta se iz glavnih međunarodnih organizacija i foruma, kao što su SB UN, odluke se donose iza scene, odlučuje „svetska vlada“, kao posebno „konspirativno“ telo nedovoljno poznato opštoj javnosti; 10) Skoro uvek i u svakom društvu, svakoj zajedenici odlučivali su najjači, „najsposobniji“, odluke su se donosile u užem krugu, širi društveni konsenzus se nametao različitim formalnim memhanizmima.

Pogledajmo sada, koji su to konkretni pojavni oblici pretnji i rizika, koji proishode iz navedenog spektra odlika međunarodnih odnosa, sa kojima se suočava Srbija: 1) svojevrsna pozicija „toplog zeca“ u rusko-američkom kordonu, stalnih pritisaka u pogledu opredeljivanja za jednu ili drugu stranu, gde se formalno poštuje, ali susštinski ne poštuje vojna neutralnost Srbije, gde se pored glavnih aktera SAD i Rusije pojavljuju i aktivno deluju neke zemlje – „američki pioni“ koji iz prvih redova udaraju po Srbiji; 2) ugrožavanje integriteta Srbije, oduzimanjem teritorije KiM, pretnje integritetu i celovitosti zemlje na Jugu (opštine Medveđa, Preševo i Bujanovac), pa sve do Niša; 3) stezanje NATO prstena oko Srbije, posle prijema Crne Gore u NATO, korišćenje susednih zemalja – članica NATO saveza kao prednjih odreda za ugrožavanje integriteta Srbije (Hrvatska i Albanija); 4) ugrožavanje duhovnog jedinstva srpskog naroda i srpskog etničkog bića u regionu, gušenje institucija RS i dokidanje ustavno-pravne pozicije RS koja joj je dodeljena Dejtonskim sporazumom; 5) reaktiviranje starih tema o krivici srpskog rukovodstva za ratove u bivšoj SFRJ, kao i tema o istorijskim greškama srpskog državnog rukovodstva, o uzrocima i povodima za NATO agresiju na SRJ, opravdavanje te agresije kao humanitarne operacije, radi skretanja fokusa sa aktuelnih opasnosti sa kojima se suočava Srbija, koja zbog toga ponovo kaska za aktuelnim događajima; 6) trnovit put, put pun uslovljavanja evrointegracija Srbije; 7) teškoće u izboru strateškog partnerstva u ekonomskoj sferi sa pojedinim evropskim i vanevropskim zemljama, zbog ekonomskih interesa moćnih zapadnih zemalja, sve veći pritisci na Srbiju zbog izbora Kine kao starteškog partnera u unpaređenju infrastrukture i razvoju teške industrije rudarstva i industrije metala, kao i zbog nastojanja energetskog povezivanja sa Rusijom itd.

Srpski političari vrlo često zbog stvarne nemoći da utiču na odluke ključnih zemalja u svetu, kojima se kreira i sudbina Srbije, kao i zbog nedostatka vizije i odlučnosti da kompleksnom procenom i proračunom opasnosti, rizika i benefita, koji mogu nastati povlačenjem političkih poteza i donošenjem odluka, radi trasiranja puta budućeg razvoja zemlje, statiraju i tapkaju u mestu.

O čemu je reč. Neki naši političari, pritisnuti realpolitikom EU i SAD, često su se bavili i bave se komentarima određenih događaja u svetu, Evropi i regionu i pojava koje se uglavnom tiču nekih istorijskih reminiscencija, ubeđujući građane, da su odlučni i da su vizionari. A u stvari oni ne donose nikakve odluke od važnosti za državu, jer te odluke donosi neko drugi, a domaći političari ih samo (ne)opravdavaju, tako što ih zaogrnu plaštom „vlastitih stavova“, da bi se u javnosti stekao utisak da oni odlučuju o vitalnim nacionalnim interesima i geopolitičkoj poziciji Srbije.

Evo kojim pitanjima se bave, i u uglavnom izjašnjavaju naši političari, sa vrlo skromnim efektima:

1) Povampirenje fašizma u Hrvatskoj i nekim drugim evropskim zemljama (osuda komemoracije u Blajburgu, spomenici ustaškim zločincima, ustaški pokliči u Hrvatskoj i sl.) Od hrvatskih vlasti se nije moglo očekivati drugačije reagovanje, osim inklinacije ka ustaštvu. Ovo su sve stara pitanja i stara ikonografija o kojima je bilo reči mnogo puta. Tačno je da se moramo svakom zlu, a posebno fašističkom suprostavljati, ali ne možemo biti iznenađeni i „snebivati se“ i „čuditi se“ šta se to dešava. Ne zaboravimo da EU obeležava 9.maj – Dan Evrope, koji je istovremeno i Dan pobede nad fašizmom. Nažalost taj dan se sve manje obeležava kao dan pobede nad fašizmom, a više kao dan kada je počelo kreiranje nove Evrope na osnovu „Šumanove deklaracije“, koja bi u svojim temeljima morala da ima snažnu antifašističku poruku. Malo je članica EU, skoro da ih i nema, koje su bile u punom kapacitetu u antihitlerovskoj koaliciji. Mnogo je više onih koje su na razne načine, kao kolaboracionističke države i režimi služili Hitleru. Ne treba Srbija da spašava Evropu od te iste Evrope.

2) Upozoravanje na dvostruke standarde kada je reč o odnosu prema Srbiji i njenoj prošlosti; o agresiji NATO-a na SRJ; ratnim žrtvama i kolateralnoj šteti; načinu gušenja oružanih pobuna i borbe protiv terorizma (srazmerna ili prekomerna upotreba sile); suđenja u Haškom tribunalu i primena različitih pravnih normi za Srbe i ostale; primena metoda hibridnog ratovanja; prava naroda na samoopredeljenje i promena granica država (svim narodima bivše SFRJ bilo je dozvoljeno pravo na samoopredeljenje do otcepljenja, osim srpskom narodu); pravo države na slobodan izbor stupanja u različite međunarodne integracije, vojne i političke saveze, uskraćivanje prava na neutralan položaj zemlje itd.

Međutim, treba podsetiti da se ne radi o nikakvim duplim ili dvojnim standardima, nego je reč o tome da standardi u međunarodnim odnosima, kao univerzalne kategorije i nepostoje, ili na njih se pozivaju samo mali i nemoćni. Standardi se grade za svaku posebnu situaciju i oni kao takvi, važe samo za one koji ih stvaraju i nameću drugima. Zato Srbija ne treba da se iscrpljuje na ovim pitanjima nego da svoju energiju usmerava na jačanje vlastitih moći, pre svega ekonomskih i vojnih, i da izabere za saveznika jednu od zemalja koja kreira ad hoc standarde.

3) Ideja „Velike Albanije“ i polemike u vezi sa tom idejom, ako je uopšte reč samo o ideji, pre bi se reklo da je reč o procesu. U vreme kada je Srbiji otimana teritorija, kada je na Srbiju vršena agresija, kada je na njenoj teritoriji stvarana nova država (kvazi država Kosovo), skoro niko u svetu nije govorio o ideji „Velike Albanije“ niti je stao u zaštitu integriteta i celoivitosti Srbije. Čak i neki srpski političari su se zalagali da se otarasimo „balasta“ koji se zove Kosovo i Albanci. Danas kada Albanci prete podelom Makedonije, oduzimanjem delova crnogorske i grčke teritorije, južnih delova Srbije izvan Kosova i Metohije sve do Niša, nastaje opšte političko komešanje, uznemirenost, pretnje ratom i sl. Ko u tome prednjači, opet Srbi, i to sa razlogom. Čini nam se da će biti lakše povratiti suverenitet na KiM, ako se na sva zvona ukaže na opasnost od stvaranja „Velike Albanije“, koje može dovesti do rata, jer su u igri i teritorije i drugih zemalja, iako se otimanje srpskih teritorija nastavlja i neoružanim sredstvima.

Srbija apeluje na SAD, na EU da „smire Albance“, da oni smanje teritorijalne i političke apetite. Kao glavni argument navodi opasnost od rata, ugrožavanje regionalnog mira i sl. Kao da zaboravljamo da stvaranje „Nezavisne Albanije“ i „Velike Albanije“ nije nikada bilo moguće u prošlosti niti će biti moguće u budućnosti bez albanskih sponzora, nekada Italije i Austrougarske, Hitlerove Nemačke, a danas SAD i nekih evropskih zemalja. R. Haradinaj je samo njihov glasnogovornik, a albansko rukovodstvo odani i poslušni „saveznik“, odnosno vazal. „Velika Albanija“ u određenoj formi već postoji. U budućnosti može biti možda još i veća. Teritorije Albanije i Kosova su povezane na mnogo načina, skoro kao konfederacija. Istini za volju, nedostaju samo zajednički državni-konfederalni organi i institucije, ali dve vlade rade u vrlo bliskoj uzajamnoj povezanosti, pa se mnogi procesi odvijaju kao u jednoj suverenoj državi. Albanski saveznici, zapadne zemlje koje su priznale Kosovo, neće osporavati pravo da se Albanija i Kosovo međusobno povezuju u bilo koju vrstu integracija kao dve „suverene države“. Albancima je potrebno ujedinjenje Albanije i Kosova, jer na taj način mogu lakše da se odupru Srbiji u pokušaju da povrati svoj suverenitet na KiM. Koji se realno posmatrano, može povratiti jedino vojnom silom. Rasprava o „Velikoj Albaniji“ potpuno je potisnula proces formiranja Zajednice srpskih opština na KiM, što je za Albance u ovm momentu najvažnije.

4) Isprazne skolastike i konteplacija o kosmičkoj, univerzalnoj, svetskoj pravdi, miru u svetu, sprečavanju ratnih konflikata, regionalnoj stabilnosti, krivici za predhodne ratove, od male su vajde nasuprot ciljeva realpolitike. Takođe, mala je korist od naknadnih mudrovanja o tome kako smo bili prevareni i kako smo uhvatili u laži one koji su poput V. Vokera i sličnih, koji su bili samo personifikacija projekta koji je doveo do NATO agresije i stvaranja kvazi države Kosovo. U ovakve i slične rasprave uključeni su i naši političari i mediji, pa su tako sišli sa pozornice realpolitike na kojoj se kreiraju neki novi procesi, o kojima će mo verovatno raspravljati kada to bude kasno.

5) O miru u svetu odlučuju drugi centri i druge države, Srbija nema moći da na to utiče. Nije potrebno da Srbija upozorava svet na opasnost od rata; na opasnost od gomilanja snaga ovde ili onde u svetu; na masovne vojne vežbe itd. Vojske postoje da bi vežvbale, naoružanje se proizvodi da bi se koristilo na ovaj ili onaj način, da bi se proizvelo novo kada predhodna generacija oružja zastari i sl. Dobro je da je Srbija počela da vodi računa o modernizaciji svojih oružanih snaga. Srbija ne izaziziva regionalne krize, ali često kasni u svojim reakcijama na te krize. Regionalna stabilnost jeste važna, mir je nasušna potreba, ali je bezbednost države i građana svakako veća potreba i najvažniji cilj države Srbije. Ona se treba ostvariti mirnim sredstvima i metodama, koliko je to god moguće i celishodno. Iskustvo nas uči da to uvek nije moguće. Pošto se naši političari „ježe“ na samu pomisao na rat, a istraživanja pokazuju da oko „73% ispitanika, građana Srbije nije spremno da ratuje za Kosovo“, onda treba uraditi neku novu procenu, analizu, i doneti odluke koje će biti najmanje bolne radi gubitaka, koji svakako moraju da se dese. Mogući su teritorijalni gubici, ljudski gubici, ekonomski gubici, stvaranje još veće nesigurnosti i nebezbednosti države i građana i sl.

Kakvu skalu ciljeva i vrednosti real-politike ili etika-politike, treba sačiniti da bi se postiglo željeno stanje, da bi se ostvarila kompenzacija jednog na račun gubitka drugog. Ovo su pitanja kojima se naši političari trebaju baviti, a ne lamentiratri nad prošlim događajima, nego biti aktivan učesnik u novim procesima.

Srbiji je potreban pouzdan saveznik – sila zaštitinica, koja će iskreno stati na stranu Srbije. Potreban je inovirani realpolitički pristup, realistična procena, prilagođavanje mogućnostima, neisključujući moralna ograničenja. Najgora će biti pozicija „Buridanovog magarca“ između dva plasta sena, ili pak nekritičko pristajanje na evroatlantske integracije sa onima koji nas najviše ugrožavaju i najviše štete našim vitalnim nacionalnim interesima. Ovo je vreme kada ja od prava i pravde celishodnije imati moćne saveznike.

Autor: Dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS

Izvor: Fond strateške kulture


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top