Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Кнез је отпочео да се колеба. Губило се драгоцено време. Кнез се до последњег тренутка надао да ћемо неким чудом избећи прилажење Пакту. Али, када је видео приликом саветовања у Крунском Савету да се нема куд, почео је озбиљно да размишља о својој оставци на положај првог намесника

У окупираном Београду, у новембру месецу 1941. године, пуковник Танасије Динић поднео је тадашњем председнику српске владе генералу Милану Недићу извештај „Комисије за испитивање одговорности у вези државног удара од 27 марта 1941 године“.

Цео материјал објавио је Драгиша Цветковић у својим „Документима о Југославији“, свеска 10, почетком 1958. године. Строго поверљив извештај датиран је 20. новембра 1941. године и садржи исказе: Драгише Цветковића, Милана Антића, Александра Цинцар-Марковића, др Мирослава Спалајковића, Димитрија Љотића, Душана Пантића, Милана Аћимовића, Данила Вуловића, ђенерала Петра Пешића, ђенерала Петра Косића, Данила Грегорића и др Мирка Косића.

Ову Комисију именовала је Комесарска управа на захтев немачког посланика Бенцлера, који је од комесара за унутрашње послове Милана Аћимовића затражио, у име немачке владе, истрагу ради утврђивања истине о догађају који је изазвао рат. Сва саслушања су редовно достављана немачком посланству, записао је Танасије Динић, али извесни подаци, који су могли бити штетни по националне интересе, нису достављени Немцима. Динић саопштава Недићу да ти, компромитујући делови саслушања, могу бити чувани у Недићевој поверљивој архиви па евентуално и уништени, ако дође до опасности да падну у руке непозваних.

Бивши министар Двора Милан Антић, најповерљивији сарадник кнеза Павла, објаснио је најпре односе Југославије и Немачке, рекавши да је кнез Павле настојао да успостави што боље односе са немачком владом, како би помоћу Немачке неутралисао подмукло непријатељство Мусолинија према нашој земљи.

Антић: Познато нам је било да су Италијани помагали усташе, па су чак покушали да у своје замке ухвате и др Мачека, са циљем да Хрватску силом отцепе од Југославије и ставе је под своје окриље. Знали смо, такође, да је Мусолини намеравао да се са нама обрачуна крајем 1939. и почетком 1940, па је то покушавао и с јесени прошле године, али оба пута су га у томе спречили Немци. Немачкој није било у рачуну да пали ватру на Балкану. Мусолини се на крају решио да нападне Грчку, али без сагласности са Рајхом, како је то сам Хитлер рекао кнезу приликом њиховог састанка у Берхтесгадену, неколико дана пре потписа Пакта.

На питање „Зашто сте ви, ако су такви били наши односи са Италијом, слали у Рим адвоката др Стакића као свог изасланика“, Антић је рекао да је др Стакић слат у Рим да би се испитале намере Мусолинија и Ћана, пре него што се коначно расправе наши односи са Немачком.

Антић: Мусолини и његов министар спољних послова, били су нам поручили преко др Стакића да желе да обнове пуно пријатељство са нама, помућено услед уклањања са власти др Стојадиновића, и понудили нам савез и уступке у погледу Солуна, али Кнез није имао поверења у Мусолинија, и страховао је да би ма какви наши конкретни разговори са њим могли да замрсе наше односе са Берлином, а с Кнежевић гледиштем слагао се и министар Цинцар-Марковић.

О самом приступању Пакту Антићева изјава гласи:

Још у новембру прошле године Рибентроп је изразио жељу да ми приступимо Тројном пакту, јер да само на тај начин моћи ћемо да осигурамо наше границе према Италији и осталим нашим суседима, али ми смо одбијали да то учинимо; Кнез је хтео да се и даље одржи наша политика неутралности, да се сачека даљи развој догађаја у свету а нарочито да се види какав ће бити крајњи исход немачко-совјетског пријатељства.

У међувремену испитано је да ли би нас Енглези могли помоћи и у којој мери, ако би се морали прихватити оружја ради одбране наше независности. Али, са те стране се није могла очекивати никаква помоћ, као што нас је извештавао и наш војни делегат у Атини мајор Перишић, који је водио конкретне разговоре по том питању са енглеским војним претставницима.

Међутим, Немци су вршили све већи притисак на нас да се изјаснимо, да ли прихватамо или не прихватамо Пакт. С обзиром на нашу слабу војну спрему, а усамљени како смо били, сваки наш војни отпор завршио би се сигурном пропашћу Југославије као државе. Због тога се кнез решио да прихвати Хитлеров позив и да се са њим састане, у нади да ће га некако приволети да бар привремено остави Југославију у њеном ставу неутралности. Али на састанку у Берхтесгадену, почетком марта, Хитлер и Рибентроп остали су при својим захтевима да приступимо Пакту, тврдећи да је то у нашем интересу. Они су ипак, том приликом, учинили крупне уступке. Обећали су кнезу, да од Југославије неће тражити прелаз осовинских трупа преко њене територије, нити ма какву њену војну сарадњу. И поред тога, кнез је питање нашег приласка Пакту оставио отвореним, изјавивши немачким државницима да жели да то питање проучи са одговорном владом.

Када се Кнез вратио са састанка са Хитлером, отпочела су саветовања по питању пакта међу одговорним чиниоцима. Показало се да су већина чланова Владе, а нарочито др Мачек и Цинцар-Марковић, били за прихватање Пакта, па и сам бив. председник Цветковић био је у начелу за Пакт. Начелник Генералштаба, министар војни и команданти армија, који су по томе питању били консултовани, такође су се изјаснили за прихватање Пакта, наводећи да наша војска, због недовољне спреме, није у стању да се одупре са било каквим изгледима на успех далеко надмоћнијим војним снагама Осовине. Није нам остајало друго него да примимо Пакт, остављајући Цинцар-Марковићу да путем дипломатских преговора утврди услове под којима га прихватамо.

Бивши министар Александар Цинцар-Марковић је изјавио, да му је од почетка велике европске кризе било јасно да ми можемо одржати нашу независност и територијални интегритет једино ако будемо имали добре односе са Немачком, која је нарочито из привредних разлога желела да очува мир на Балкану. Околност што су се у области Јадрана укрстили немачко-италијански интереси, била је, према његовом мишљењу, повољна по наше напоре да останемо ван рата. На Француску и Енглеску није се могло рачунати, јер оне нису биле у стању да се успешно супротставе немачкој експанзији на европском континенту.

Цинцар-Марковић: Та наша политика самоодржања била је ометана са више страна: од Стојадиновића и његових пријатеља, од вођа српске опозиције, од многих генерала и официра, од Патријаршије, од Српског клуба, па чак и од извесних чланова владе у којој сам седео, а који су сви заједно свесно или несвесно гурали земљу у пропаст.

Питање: Који су то били чланови Цветковићеве владе који су га ометали у његовој политици?

Цинцар-Марковић: Др Константиновић, на пример, који је неуморно роварио противу Немаца и одржавао везе са Српским клубом и опозицијом. Ја сам о томе у више махова скретао пажњу Цветковићу, али он, из неке наше српске болећивости, није хтео да се отресе овог господина.

Немци су од нас тражили да приступимо Пакту првенствено из разлога престижа, али и њихово неповерење према Цветковићевој влади било је један од разлога што су они хтели да имају јасну ситуацију у односима са нама.

Нама је било тешко да прихватимо Пакт због војних клаузула које је он садржавао, а и због нашег јавног мнења које није било припремљено за један такав корак.

Када сам се састао са немачким министром спољних послова фон Рибентропом у Фушлу у новембру прошле године, није ми било од његове стране постављен предлог да приђемо пакту, бар тако сам ја разумео Рибентропа. Касније је немачки посланик у Београду фон Херен добио извештај од свог претпостављеног министра да је он мени тај предлог изрично поставио. Тако је у почетку наших преговора о пакту дошло до извесног неспоразума. Када смо, претседник Цветковић и ја, посетили Хитлера и Рибентропа у Берхтесгадену, средином месеца фебруара, они су нам тај предлог отворено поставили, изјавивши да нам једино на тај начин могу гарантовати наш територијални интегритет. Наш предлог о једном евентуалном пакту о пријатељству и ненападању са Немачком, као и наше сугестије о неутралној балканској зони, нису хтели ни да узму у оцену, те смо се тако вратили са тог састанка не свршивши ништа. Тек када се кнез састао са Хитлером и Рибентропом, почетком марта, наш се положај знатно поправио. Немачки државници су и том приликом остали при свом захтеву да приступимо Пакту, али кнез је био успео да од њих добије веома важне уступке; они су наиме пристали да од нас не траже никакву војну сарадњу, нити прелаз њихових трупа преко наше територије за све време трајања рата. На тај начин створена је основа за преговоре, повољна по нас, јер смо у суштини и даље остајали неутрални, а биле су нам загарантоване границе баш од оних, који су једини могли да их угрозе.

Били смо, несумњиво, постигли велики дипломатски успех, па ипак је са наше стране било много колебања, али када су нам Немци дали на знање да се имамо изјаснити пре доласка јапанског министра спољних послова Мацуоке у Берлин, тј. не даље од 25. марта, пала су и последња колебања, те је одлучено да потпишемо пакт.

Цинцар-Марковић о држању кнеза Павла

Кнез се, истина, трудио да васпостави добре односе са Осовином, а нарочито са Немачком, али при томе није хтео да проигра своје пријатељство са Енглезима. Док је Енглеска одржавала добре односе са Трећим Рајхом, кнез је ту своју политику могао да спроводи без већих тешкоћа, али после окупације Чешке, а нарочито када је избио рат, та наша политика према Осовини дошла је у кризу. Ми смо се у почетку некако сналазили прогласивши се неутралнима. Међутим, када је морало да се бира између Енглеске и Немачке, кнез је отпочео да се колеба. Губило се драгоцено време. Кнез се до последњег тренутка надао да ћемо неким чудом избећи прилажење Пакту. Али, када је видео приликом саветовања у Крунском Савету да се нема куд, почео је озбиљно да размишља о својој оставци на положај првог намесника, изјавивши да он увиђа да сем прилажења Пакту нема другог, мудријег решења, али да он по својим интимним осећањима не може да учествује у томе чину.

Морао сам да га ухватим за капут, да не оде са седнице, и једва сам га убедио да он не сме у тим судбоносним тренуцима да нас напушта и да отвара кризу Намесништва, која би по земљу била фатална.

*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)