Сукоб постоjи, не смируjе се, већ, напротив, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном Можда би оваj мудри текст из из 1999. године о кључним проблемима српског народа, свежиjи него у време када написан, могао да допринесе да у сваком од нас пробуди потребу за сопственим преиспитивањем. Оно jесте налог сваког истинског и искреног осећања пораза, коjи, судећи према коментарима на саjту, пропуштамо, уверени како смо само ми били у праву, док су кривци обавезно они други, чак и „необразовани“ и „недостоjни“ народ. Смисао подсећања на оваj есеj проф. Крестића могао би бити у томе да покрене ланац истинског размишљања уместо бесмислене поплаве недостоjног међусобног оптуживања.     О УЗРОЦИМА НАШИХ

У Првом свjетском рату, изолациjи и интернациjи били су подрвргнути Срби коjи су живjели уз Дрину и у Срему, а њихове куће су спаљене или коришћене за аустругарске воjне потребе, што jе почетак етничког чишћења, изjавио jе Горан Милорадовић из београдског Института за савремену историjу.     “Сматрам да jе то и почетак етничког чишћења, jер с обjе стране Дрине и Саве Срби су чинили компактно, већинско становништво. Просиjецањем коридора кроз таj хомоген простор, у ствари, желило се да се физички одвоjе Срби”, истакао jе Милорадовић, у емисиjи “Рат за цивилизациjу” Радио-телевизиjе Републике Српске. Он jе рекао да се то не може подвести под поjам “санитарног коридора”, већ да jе риjеч о

Док се српска извршна власт и културна елита до земље клањају злочинима које су наводно починили наши ратници, зверства почињена над српским становништвом се скоро сасвим прећуткују, иако су исповести о њима, попут ове две, и застрашујуће, и потресне, и опомињуће Ово није „омаж свим породицама и жртвама рата“. Таман посла. Тај омаж су, речено је, били „Богујевци: визуелна историја“, изложба коју је децембра прошле године Културни центар Београда уприличио усред српске престонице, уз снажну и отворену подршку највиших државних дужносника. Из тог „омажа“ су, упркос помпезној најави навелико оглашаваној у агенцијама и многобројним средствима извештавања, свеједно биле изостављене многе породице и небројене жртве рата, али помпезну најаву ипак нико

Један мали, избледели плишани меда и фотографиjа оца Мирка у формату потребном за предратне личне карте. То су све успомене сестара Александре (21) и Тање (18) Стjеља, родом из села Заград код Бенковца. Данас живе у Бараjеву надомак Београда, код уjака и уjне, коjи се о њима брину као о своjоj деци. Њихова потресна, стравична избегличка прича из “Олуjе”, jедна jе од 30 коjе jе Србиjа уврстила у доказе контратужбе против Хрватске за геноцид.     Александра jе имала само три године, а Тања jе jош била у стомаку маjке Ведране, кад су тог августа 1995. године главом без обзира кренуле са jош 200.000 других Срба из Хрватске ка Босни. Њихову колону 7. августа

Партизани, четници, Срби, Југословени, отимачине кроз заjмове за препород, преваре, мито и корупциjа – све то стало jе као зид између матице и диjаспоре. Уместо да се развиjаjу заjедно, на обострану корист, броjна и дарежљива српска диjаспора доспела jе у позициjу неразумевања с матицом рекла jе др Славка Драшковић у свом ауторском тексту за дневни лист Данас. Србиjа би желела да су „они тамо“ организованиjи и сложниjи, сви редом богати, или бар богатиjи и утицаjниjи него што jесу, и да своj новац улажу у отаџбину. Диjаспора тражи да „ми овде“ будемо уређена, jака и моћна држава, да се с њима ради транспарентно и по правилима… Поверење jе изгубљено, а разjедињеност и поделе