Albanska golgota Aleksandra Kanačkog

Datum objave: nedelja, 20 decembra, 2015
Veličina slova: A- A+

Niko ne zna šta su muke teške, dok ne prođe Albaniju peške, govorio je posle Velikog rata ugledni banatski trgovac, koga je od tifusa lečila čuvena Škotlanđanka Elsi Inglis

U kršu Albanije – Aleksandar Kanački (pored konja) (Foto Rista Marjanović)
U kršu Albanije – Aleksandar Kanački (pored konja) (Foto Rista Marjanović)

U elegantnom salonu kuće Kanačkih u Pančevu, na centralnom mestu, uokvirena porodičnim portretima, stoji uramljena Albanska spomenica. Na njoj, izbledelim krasnopisom je ispisano: „Ukazom, Njegovo Veličanstvo Aleksandar Prvi, a na predlog Ministra vojnog i Mornarice, za vernost Otadžbini 1915. godine, odlikuje svog ratnog druga, redova Aleksandra Stevana Kanačkog, Spomenicom“. – Ne prođe dan da me ne podseti na oca – počinje priču Ljiljana Kanački, profesorka engleskog jezika u penziji.

Sećanja sežu daleko, vek unazad i vreme kada je golobradi Aleksandar odlučio da bude trgovac. Rodom iz Modoša, današnjeg mesta Jaša Tomić, po običaju onog vremena već sa dvadesetak godina, krenuo je u vandrovanje monarhijom. Živeo je u Daruvaru, Tuzli, Dositejevom Čakovu i pekao zanat. Obreo se i u Sarajevu, upoznao mnoge mlade, idejom slobode zadojene Srbe, a u podstanarskoj sobi delio zid sa Petrom Kočićem, i noćima ga slušao kako šeta i izgovara slobodarske govore, spremajući se za sednice Narodne skupštine. Njih, pokazaće se, Aleksandar nikada nije zaboravio.

Odgađao je odlazak u redovnu vojsku, ali dođe vreme i on završi u austrougarskoj uniformi. Po povratku u Pančevo, nameran da još izuči nemačku trgovačku školi i najzad postane trgovac u firmi „Janošević“, izbi Prvi svetski rat.

Odmah je mobilisan, ali Kanački kao dobar Srbin, pravoslavac, zadojen pričama o precima koji su se uvek borili protiv zavojevača još od turskih vremena, ni zamisliti nije mogao da u rat ide protiv svoje otadžbine, Kraljevine Srbije. I tako, sa prijateljem Vojislavom Mičom, reši da pobegne u Srbiju. Jedne noći, u uniformi, plivajući, uspevaju da se domognu jedinica srpske vojske, u kojoj Aleksandar postade baš artiljerac.

Zašto artiljerac, objašnjava nam ćerka Ljiljana, kazujući da je otac uvek bio osetljiv, duševan i nije mogao podneti da vidi da ubija čoveka, makar to bio i neprijateljski vojnik. Vukući top, prešao je Cer, Kolubaru, borio se na Mačkovom kamenu, Tekerišu, Veterniku… A onda zavlada bolest, negde kod Skoplja Aleksandar, onako mlad i jak, uspe da preživi tri tifusa – pegavi, trbušni i rekurens (povratni) i špansku groznicu. – Nije mnogo govorio o svojim mukama, ali je uvek spominjao pažnju i negu škotske lekarke Elsi Inglis. I danas čuvam rukavice, vuneni pojas i štitnik za pluća koje su isplele brižne bolničarke – dodaje Ljiljana.

Moralo se dalje. Ranjeni, narušenog zdravlja, oslabelih pluća i promrzli, povlačili su se srpski vojnici preko Đakovice, Čakova i Andrijevice, prošli kraj Pećke patrijaršije… U kamenjaru i gudurama stiže i Sveti Nikola.– Tu, u albanskom kršu, okovanom ledom, sa svojim ratnim sapatnikom Vojislavom, proslavio je moj otac krsnu slavu. Iako stalno izgladneo, za ovu priliku, mesecima je čuvao jednu konzervu i ni po koju cenu nije hteo da je ranije otvori. „Svečani ručak“ je počeo tako što su se prekrstili, konzervu podelili i tako se u slavu našeg sveca zaštitnika počastili – priča Ljiljana.

Ostavljajući za sobom i golgotu u kršu Prokletija, stigli su na more i kod Drača se ukrcali na brod „Il de Frans“. Lađa ih je prevezla preko Marselja na Korziku, u Bastiju. Vojske je bilo mnogo, svi na ivici snaga, iznemogli od bolesti i puta. Korzikanci ih primiše kao svoje. Prvo su ih nahranili, a onda lečili i negovali tri pune godine. – Otac je voleo da kaže da nema lepšeg osećanja nego kad se ispuni dužnost, a to je, ponavljao je često, marljivost u svakodnevnom poslu, ljubav prema najbližima, pomoć nevoljnicima bez ikakvog interesa. Bio je intelektualac, govorio je sedam jezika, ali pre svega dobar čovek, pravi Banaćanin. Nikada nije zaboravio ovo gorko iskustvo. Još ga čujem kako govori „niko ne zna šta su muke teške, dok ne prođe Albaniju peške“ – seća se gospođa Kanački.

Zaista, Aleksandar Kanački nikada nije zaboravio albansku epopeju. Tokom čitavog Drugog svetskog rata, već kao uspešan trgovac i vlasnik radnje sa suprugom Paulinom, slao je stotine paketa pomoći i pisma utehe zarobljenicima u nemačkim logorima širom Evrope.

 

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Još živi legenda o đeneralu Terziću

„Mišićev manevar“ i herojska odbrana Srpske vojske

Legija smrti

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top