Ćutanje kao „državni interes“

Datum objave: četvrtak, 20 marta, 2014
Veličina slova: A- A+

Dok se srpska izvršna vlast i kulturna elita do zemlje klanjaju zločinima koje su navodno počinili naši ratnici, zverstva počinjena nad srpskim stanovništvom se skoro sasvim prećutkuju, iako su ispovesti o njima, poput ove dve, i zastrašujuće, i potresne, i opominjuće

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/prizren_cutanje.jpg

Ovo nije „omaž svim porodicama i žrtvama rata“. Taman posla. Taj omaž su, rečeno je, bili „Bogujevci: vizuelna istorija“, izložba koju je decembra prošle godine Kulturni centar Beograda upriličio usred srpske prestonice, uz snažnu i otvorenu podršku najviših državnih dužnosnika. Iz tog „omaža“ su, uprkos pompeznoj najavi naveliko oglašavanoj u agencijama i mnogobrojnim sredstvima izveštavanja, svejedno bile izostavljene mnoge porodice i nebrojene žrtve rata, ali pompeznu najavu ipak niko nije dovodio u pitanje.

Ovo će, nasuprot tom „omažu“, biti podsećanje na vrlo određene žrtve i njihove porodice. Reč je o srpskim žrtvama, čije stradanje nikako da privuče pažnju beogradskog kulturnog jezgra, ili izvršnih vlasti države Srbije. Možda zbog toga što se ne kite lažnim i veštačkim umišljajima da govore o „svim porodicama i žrtvama rata“ a možda zato što pripadaju narodu čije je pominjanje politička korektnost svela isključivo na nepovoljne i pogrdne prizvuke, tek, ispovesti koje slede skoro sasvim su odstranjene iz srpskog javnog mnjenja.

Predstoji nam jedan tužan jubilej: deseta godišnjica razularenog divljanja šiptarskih hordi od 17. marta 2004, kada je, u jurišima na srpsko stanovništvo preostalo na Kosovu i Metohiji, ubijano, proterivano i zatirano svako srpsko prisustvo u okupiranoj pokrajini. Možda je ta godišnjica prava prilika da se prisetimo svedočanstava o zločinima koji su prethodili tim pogromima a koji su udarali temelje otvorenoj sezoni lova na srpske glave, ili da ih pak prvi put čujemo.

Svi smo mi „nepostojeći“

„Prošlo je 15 godina od prvih kidnapovanja Srba na Kosmetu i do danas nijedna sudbina nije rešena“, iz Gračanice za „Pečat“ priča Silvana Marinković, koordinator Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih sa Kosova i Metohije. „Neka dinamika, da ne kažem plan, etničkog čišćenja Srba, može se nazreti ako znamo da su ljudi kidnapovani u dva talasa, 1999. i 2000, da bi posle 2000. šiptarska aktivnost bila usmerena isključivo na upade u srpske domove i na ubijanja. Prema informacijama koje su do nas, porodica nestalih, dolazile, prvobitni plan Albanaca bio je da se izvrši razmena zatvorenika sa Srbijom. Međutim, kako su Albanci u Srbiji pušteni iz zatvora, očito da je ovaj plan pao u vodu i sledeće vesti koje dobijamo govore da su oteti Srbi prebačeni u Albaniju, u radne logore. Od 2006. godine svi izvori su presahli. Niko nam više ništa nije javljao, u poverenju pričao… Onda smo saznali za ‚Žutu kuću` i vađenje organa. Sve ovo navodi na pomisao da su vesti o kretanju otetih i kidnapovanih Srba zapravo bile lažne i ‚puštane` sa ciljem da se naša pažnja drži daleko od stvarnih dešavanja.“

„Za nas, za mene lično, koja još uvek stojim na parčetu srpske okupirane zemlje očekujući da na vratima jednog dana ugledam lice svoga supruga, priča o avetinjskoj ‚Žutoj kući` je užasna mora. Neprihvatljiva istina. Nešto sa čim se budim i o čemu sanjam. I opet iznova odbijam da prihvatim da pod ovom kapom nebeskom postoje ljudi spremni na takav zločin. Onda pomislim kako je svim onim majkama i sestrama koje žive sa činjenicom da su njihova deca i braća, jer mahom su to bili mladi ljudi, završila u nekim poljskim bolnicama gde su im možda naživo vadili organe. Sve je to bolno za nas. Posebno teško pada to da ne samo što na Kosovu nismo naišli ni na kakvo razumevanje već je svako interesovanje i razumevanje izostalo i od strane institucija u Srbiji. Od prvog dana znam gde je moj suprug nestao, imena ljudi koji su ga kidnapovali, ali te informacije nisu pobudile ničiju pažnju da bi možda istražni organi krenuli njihovim tragom i pokušali da uhvate zločince. U Nerodimlju su pripadnici UČK odveli braću Đorđeviće iz kuće, na navodno informativni razgovor. Nikada se nisu vratili. Imena ljudi u maskirnim uniformama su poznata porodici i Udruženju. Iz Orahovca je 1999. nestala čitava četrnaestočlana porodica Kostić, o kojoj se do danas ništa ne zna. Svedoci postoje. Istraga je prekinuta. Nadali smo se da će pregovori u Briselu u fokus razgovara staviti pitanje nestalih, ali pokazalo se da nam prioriteti nisu isti. Strah nije manji. Strah je danas veći i opravdan je. Jer, ko će nas da zaštiti od istih onih ljudi koji su ubijali, kidnapovali i masakrirali naše bližnje? Na našu veliku žalost, nove garniture političara dolaze sa istim obećanjima, ali sa svakim novim izborima, mi, Srbi na Kosovu i Metohiji, sve smo dalje od zadovoljenja pravde, a sve bliže trenutku kada ćemo i sebi i deci morati da priznamo da nisu samo naši bližnji otpisani, nego se na spisku `nepostojećih`, nikom pripadajućih, nalaze i naša imena.“

Ruka male Jovane još se dimila

„Kao operativac kriminalitičke policije za borbu protiv krijumčarenja narkotika na Kosovu i Metohiji bio sam svedok nezamislivih zločina sa kojima, kao i imenima počinilaca, srpska javnost nikada nije upoznata“, počinje priču Slavko Nikić, nekadašnji pripadnik kriminalističke policije, čije je područje delovanja upravo bila južna srpska pokrajina. „Šiptari se nisu gadili ni srpskih para, ni srpskog kapitala, niti srpske krvi. Za njihove ranjenike srpska krv je bila dobra.“

„U jesen 1998. godine, sa jedinicom specijalne policije, čiji sam bio član, dolazim u selo Blace nadomak Suve Reke. Ovoj akciji prethodila je dojava da se u ovom selu nalazi ilegalna bolnica. Kada smo ušli u kuću, zatekli smo opremu za koju su nam kasnije naši lekari potvrdili da služi za transfuziju krvi iz vene u venu, do poslednje kapi. Od komandanta Agima koga smo, zajedno sa nekoliko šiptarskih vojnika, zatekli u ovoj kući, saznali smo da ova divlja bolnica nije jedina i da se na celoj teritoriji Kosova i Metohije nalazi niz sličnih ilegalnih objekata. Izveštaj je dostavljen šefovima kriminalističke policije, i od tada se ovoj priči gubi svaki trag. Mnogo kasnije pojavila se priča o ‚Žutoj kući`, ali javnost mora da zna da je to kukavičje jaje. U tom objektu nisu mogle da se rade operacije o kojima smo slušali i to će istraga utvrditi. Na taj način od odgovornosti za zločine biće abolirani svi Šiptari i Albanci koji su krivi za ubistvo 2.000 Srba. Danas od pojedinih političara čujem da je državni interes da ćute. Ne, državni interes je da kažu koliko je logora bilo na teritoriji Kosova i Metohije, kao što je pomenuta bolnica u selu Blace. Takvih ‚žutih kuća` je bilo na desetine, da ne kažem stotine, na teritoriji Kosova i Metohije. Likošani, Orahovac, Klečka, samo su neki od logora o kojima se danas ćuti. U logoru Klečka, koji je radio pod neposrednom komandom Hašima Tačija, silovana je devojčica Jovana od nepunih 11 godina, na oči majke i bake. Potom su je živu zapalili. Kada smo istražni sudija Danica Marinković i ja otišli da uradimo izveštaj, ruka male Jovane se dimila. Pa da li Srbiji treba još dokaza?! Ili čekamo da i Šiptari podnesu protiv Srba tužbu za genocid, pa da odgovorimo protivtužbom?! Rustem Mustafa, zvani komandant Remi, po činu general, imao je svoj logor na teritoriji opštine Podujevo. Takvih logora bilo je u okolini Gnjilana i širom Kosmeta. Plan jednog od komandanata UČK bio je da se oteti Srbi zamene za njihove ljude koji su ležali po našim zatvorima, ali Šiptari su pušteni iz zatvora, pa je ovaj plan doživeo svoje izmene. Rođen sam na Kosovu, radio sam tamo, i moje mišljenje je da su svi nestali i pobijeni. Šiptari ne vole svedoke.“„U knjizi ‚Komandne ubice-priče iz pakla`, koja je upravo izašla iz štampe, dat je pregled logora, imena žrtava i imena počinioca. Ova knjiga je podsetnik za sve one Kandićke, Vučo, Sonje Biserko i Lihtove koje su radile u NVO, a koje su insistirale na bezuslovnom oslobađanju šiptarskih zločinaca, ne tražeći Srbe zauzvrat, zaključuje Slavko Nikić.

Piše: Nataša Jovanović

Izvor: Pečat



Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top