AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ: DUHOVNI PROBLEMI SRPSKOG NARODA

Datum objave: četvrtak, 20 marta, 2014
Veličina slova: A- A+

Sukob postoji, ne smiruje se, već, naprotiv, iz dana u dan raste i preti krvavim obračunom Možda bi ovaj mudri tekst iz iz 1999. godine o ključnim problemima srpskog naroda, svežiji nego u vreme kada napisan, mogao da doprinese da u svakom od nas probudi potrebu za sopstvenim preispitivanjem. Ono jeste nalog svakog

istinskog i iskrenog osećanja poraza, koji, sudeći prema komentarima na
sajtu, propuštamo, uvereni kako smo samo mi bili u pravu, dok su krivci
obavezno oni drugi, čak i „neobrazovani“ i „nedostojni“ narod. Smisao
podsećanja na ovaj esej prof. Krestića mogao bi biti u tome da pokrene
lanac istinskog razmišljanja umesto besmislene poplave nedostojnog
međusobnog optuživanja.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/vasilije-krestic.jpg

 

O UZROCIMA NAŠIH RAZDORA

Duhovno jedinstvo danas je jedno od najznačajnijih pitanja srpskog
naroda. Da ne bi bilo zabune, ističem da pod duhovnim jedinstvom
podrazumevam svest o istoj nacionalnoj, verskoj, kulturnoj i
civilizacijskoj pripadnosti, svest o istim težnjama, ciljevima i
interesima, bez obzira na geografske prostore na kojima Srbi žive i
ideološku i partijsko-političku pripadnost.

Svaki iole objektivniji i obrazovaniji posmatrač
nacionalno-političkih kretanja i zbivanja među Srbima u nekoliko proteklih
decenija, moraće doći do zaključaka koji neće biti prožeti optimizmom. U
mnogim oblastima života, i na razne načine, među Srbima su ispoljene
razlike koje valja uočiti, o kojima treba dobro razmisliti i pronaći
načine i sredstva kojima bi se razlike, razmimoilaženja zaustavila, a
svest o jedinstvu ojačala.

Da bi se mogao pronaći lek kojim će bolest biti zaustavljena i
izlečena, moraju se razotkriti činioci koji su je izazvali. U najkraćim
potezima pokušaću da ukažem na neke od tih činilaca, bez pretenzija da
budem sveobuhvatan, da kažem sve što se o tome može i mora reći. Uveren
sam da je trenutak tako ozbiljan da se o problemu duhovnog jedinstva mora
govoriti bez uvijanja, emocija, strasti i licemerstva, otvoreno i
objektivno, sa željom da se sagleda istina kako bi se ispravilo i dovelo u
red ono što se da ispraviti. Na istinama moramo uobličavati mentalitet
našeg naroda, jer se taj toliko ozbiljan i odgovoran posao ne može
prepustiti bolesno ambicioznim, slavohlepnim i sebičnim političarima i
njima sličnim intelektualcima.

Ispitivanjem uzroka koji su uticali i koji utiču na razbijanje duhovnog
jedinstva srpskog naroda mogu se uočiti činioci koji su neodvojivi deo
našeg nacionalnog bića i mentaliteta. Ti činioci su tokom istorije u nas
usađeni pa su postali deo naše prirode i našeg načina življenja. Uz to,
postoje činioci koji utiču na naše duhovno jedinstvo ali deluju spolja,
mimo nas, naše volje i želje, čak i protiv naše volje.

Dezintegracioni činioci, koji su u nama, čine deo naše prirode i
utiču na naše ponašanje, nastali su kao rezultat specifičnog istorijskog
razvoja. Jedna od tih specifičnosti je prekid našeg duhovnog
kontinuiteta. Posle propasti srpskih srednjovekovnih država Srbi su se
rasuli na širokom i međusobno udaljenom geografskom prostoru. Oni su
dospeli pod tursku, austrijsku i mletačku vlast, gde su živeli odvojeno u
raznolikim ali neprijateljskim, međusobno suprotstavljenim, verskim,
civilizacijskim i kulturnim sredinama. Stotine godina življenja pod
tuđinskom vlašću Turske, Austrije i Mletačke nije moglo ostati bez
posledica na izgrađivanje mentaliteta, karaktera i svesti o duhovnom
jedinstvu našeg naroda. Ako se i danas susrećemo s razlikama u ponašanju,
postupcima, pogledima, težnjama i ciljevima, moramo biti svesni činjenice
da je reč o istorijski uslovljenim pojavama, koje će nestajati tokom
vremena, drugačijim državno-pravnim okvirima, administrativno-političkim
sistemima, podizanjem nivoa nacionalne svesti, znanja i obrazovanja.

Druga vrlo važna specifičnost našeg istorijskog razvoja, koja je
uticala i još uvek utiče na naše duhovno jedinstvo jeste nepostojanje
društvenog kontinuiteta. Srbi spadaju u red onih malobrojnih nacija
Evrope koje nisu imale uslova da do kraja ižive feudalni sistem, da
prođu faze njegovog razvoja i očuvaju društveni kontinuitet. Mi smo
nacija bez društvenog kontinuiteta, a posledice diskontinuiteta nisu
male.

Prodorom Turaka i propašću srpskih srednjovekovnih država Srbi su brzo
i u potpunosti izgubili onovremenu društvenu elitu — velikaše, nosioce
vlasti, moći, bogatstva, znanja i ugleda. Obezglavljen još u srednjem veku,
srpski narod do danas nije uspeo da se oporavi, da uspostavi ravnotežu u
sopstvenom društvu i da stekne istinsku elitu.

Umesto domaće — srpske — feudalne aristokratije, koja bi svojim
ugledom, imanjima i bogatstvom, pa i znanjem, mogla da uliva poštovanje, da
utiče na nagrađivanje u feudalnom društvu karakterističnih odnosa
nadređenih i podređenih, da bude regulator vrednosnih kriterija, Srbi su
za vlastodršce imali Turke, koji ne samo da im nisu imponovali nego su s
njima bili u višestrukom i neprestanom sukobu, ili su se nalazili ne u
kmetskoj već u rajetinskoj potčinjenosti.

Zbog svega rečenog nije slučajno što je nas Srbe snašla i što nas
snalazi, (kako je zapazio Slobodan Drašković) „Jedna od najgorih nevolja
koja može snaći jedan narod a to je da nema vođstva, nema odgovornih,
nema čelnih (…), nema jednog čoveka ili nekoliko ljudi koji bi Srbe
predstavljali (…)”.

Baš zato što dugo nismo imali, što i danas nemamo, društvenu elitu
čija bi se reč slušala, nemamo jedinstvena nacionalna merila kakva
postoje kod zapadnoevropskih naroda. Baš zato smo jednim delom Srbi,
drugim Jugosloveni, trećim Crnogorci, četvrtim Muslimani, petim
Makedonci, potom smo internacionalisti i kosmopoliti, četnici i
partizani, komunisti i antikomunisti, republikanci i monarhisti,
autonomaši i antiautonomaši, teisti i ateisti i tako redom, u nedogled.

Imajući u vidu ovakvo stanje među Srbima, već je uočeno da kod nas
„svako ima svoju posebnu filozofiju, sopstvena merila, svoje posebne
račune“. Drugim rečima, naša merila najmanje su srpska, jer kod nas „niko
nikog ne sluša, niko ne određuje, niko ne naređuje, niko ne izvršava“.

Takvi kakvi smo, nejedinstveni, razbijeni i međusobno zavađeni, mi
nikome ne možemo biti i nismo uzor na koji se valja ugledati. Zbog toga i
nemamo privlačne snage, ali ni otpornosti. Zato smo lakše asimilovani
no što smo bili u stanju da druge asimilujemo. Na taj način smo lakše,
brže i u većem broju postajali Hrvati, Albanci, Muslimani no što su oni
postajali Srbi. Zbog toga i spadamo u grupu naroda, kao što su, na
primer, Jevreji i Jermeni koji su podložni masovnom uništavanju. Navikli
da se borimo i ginemo za slobodu, mi nismo naučili da cenimo život onako
kako ga cene drugi, kulturniji i civilizovaniji narodi. A kad sopstvene
živote ne cenimo ni sami, zašto bi naše živote cenili oni koji nam ne
žele dobro, kojima smetamo samom činjenicom što postojimo i što
nastanjujemo one geografske prostore s kojih nas zbog etničke i verske
čistote žele proterati?

Kad govorimo o teškim posledicama društvenog diskontinuiteta po
duhovno jedinstvo našeg naroda. potrebno je ukazati na prekid društvenog
razvoja do kojeg je došlo napadom Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju i
pobedom komunizma. Tim događajima i srpsko građansko društvo, poput
feudalnog, sasečeno je u trenutku kad je trebalo da doživi pun uzlet.
Nasilno presecanje građanskog kapitalističkog razvoja društva i surov
obračun s tim društvom, posebno s njegovim vodećim slojem naneli su
srpskom narodu teške udarce od kojih će se, po svemu sudeći, morati
oporavljati tokom nekoliko generacija.

Tvorci novog tzv. besklasnog društva, nisu se zadovoljili samo
fizičkim istrebljivanjem vodećeg građanskog sloja. Revolucionarno-klasnom
brutalnošću oni su nametnuli potpuno nova merila ponašanja, morala,
vrednosti, trudeći se da u svemu raskinu vezu s onim što je prethodilo i
stvore čoveka novog kova, koji po shvatanjima neće ličiti na klasno
žigosanog građanina ili bogatijeg uglednog seljaka proglašenog za kulaka.
Potpun raskid sa starim vrednostima — građenim na istoriji, kulturi,
religiji, tradiciji i stoletnom životnom iskustvu pokidao je sve dotad
postojeće integrativne spone srpskog naroda i doveo do njegovog duhovnog
rasula. U velikoj meri izgubili smo nacionalni identitet. Izgubili smo i
onu slabašnu društvenu elitu koja bi, možda, bila sposobna da preuzme
kormilo naroda i države. Izgubili smo patriotska osećanja. Postali smo
povodljivi, snishodljivi i potkupljivi. Stekli smo inteligenciju koja
nikada nije bila brojnija a manje kreativna, koja se znatnim delom
otuđila od naroda dajući mu malo, a želeći da mu uzme sve. Duhovno
razbijeni, mi danas ne znamo šta hoćemo i šta možemo. Kao posle svakog
nevremena, nama je na površinu izbio talog koji zagušuje tok matice.

 

JUGOSLOVENSTVO KAO DEZINTEGRACIONI ČINILAC

Pred našim očima događa se nova seča srpske društvene elite. Zbog
okolnosti u kojima se našla zemlja, na stotine hiljada najškolovanijih i
najkreativnijih stanovnika napustilo je domovinu za sva vremena, ili na
duže rokove. Kako je sasecanje našeg društva periodično, teško je oteti
se uverenju da ti ritmovi nisu uslovljeni i geopolitičkim položajem.

Da bismo se oslobodili taloga, da bismo znali koji su naši putevi i
ciljevi, da ne bismo ponavljali greške koje su nas skupo stajale, kao
kolektiv moramo biti svesni najbitnijih istorijskih činjenica koje su nas
učinile ovakvima kakvi jesmo. Moramo sebe dobro upoznati sa svim
vrlinama, o kojima ovde namerno neću ništa reći ali i s brojnim manama.

Jugoslovenska ideja, jugoslovenska politika i Jugoslavija kao država,
kako prva tako i druga, razorno su delovale na duhovno jedinstvo
srpskog naroda. Srbi su prihvatili jugoslovensku ideju i zalagali se za
politiku zasnovanu na toj ideji, uvereni da je to najbolji i
najbezbedniji put ne samo za njih već i za ostale jugoslovenske narode,
na osnovu koje mogu izgraditi državu u kojoj će živeti zajedno. Zbog
takvih namera Srbi su se lako odricali svoje nacionalne posebnosti,
uvereni da će slično njima činiti i ostali partneri u jugoslovenskoj
državnoj zajednici. Obavljena ispitivanja pokazuju da su Srbi, u svim
krajevima bivše Jugoslavije, najviše, najbrže i u najvećem broju postali
Jugosloveni, da ostali jugoslovenski partneri ni približno Srbima nisu
bili spremni da se odreknu svoje nacionalne posebnosti za ljubav
jugoslovenskog imena, jugoslovenske ideje i Jugoslavije.

Jugoslovenska ideja i politika, i Jugoslavija kao država, tako su
postale podesan instrument za rasrbljavanje, lako otpadanje od srpskog
korena i stabla, ali i brzo utapanje u neko drugo nacionalno tkivo,
posebno hrvatsko i muslimansko.

Pored toga što je jugoslovenstvo biološki iscrpljivalo i slabilo
Srpstvo, ono je na našu naciju delovalo kao moćan dezintegracioni
činilac. Za mnoge Srbe, pristalice jugoslovenskog opredeljenja, ideja
jugoslovenstva bila je primarna. Srpska misao za njih ne samo da je bila
kao nevažna odbacivana, već je i demonizovana kao opasna, neprijateljska,
ona koja preti i ugrožava. Tako je jugoslovenstvo samo po sebi za Srbe
postalo razorno, jer su se oni, takvi kakvi su, isključivi i borbeni, u
opredeljenjima za i protiv njega, međusobno pocepali i sukobili.

 

OPASNOSTI MONDIJALIZMA

Znatan doprinos duhovnom razbijanju srpskog naroda dao je komunistički
internacionalizam. Poput jugoslovenske ideje, i ideja internacionalizma
privukla je znatan deo Srba na svim prostorima bivše Jugoslavije. Stoga
što je srpska nacija od Kominterne i Komunističke partije Jugoslavije
bila proglašena za „ugnjetačku“ i „hegemonističku“, srpski komunisti su,
za razliku od ostalih komunista, koji su pripadali tzv. „ugnjetenim
nacijama“, najlakše, najbrže i najbezbolnije prihvatali ideju
internacionalizma. To nisu činili samo zbog istinske nacionalne širine,
već u prvom redu zato što su želeli da iskažu svoju partijsko-političku
pravovernost, što su osećali potrebu da se od nje, kao pripadnici
žigosane nacije, distanciraju i pobegnu, Bežanjem od sopstvenih korena i
stupanjem pod barjak internacionalizma, srpski komunisti su hteli da
skinu sa sebe „ljagu“ koju nisu stekli nekim svojim činjenjem ili nečinjenjem
ili nekom svojom krivicom, već rođenjem. U svakom slučaju, komunistički
internacionalizam u srpskoj sredini širio se poput zaraze. On je postao
deo jedne snažne i opsenjujuće ideologije, a potom i vladajućeg sistema.
Postalo je ne samo pomodno već i poželjno odreći se sopstvene nacije i
proglasiti se internacionalistom. Zavisno od stava prema ideji
internacionalizma u dobroj meri bila je i ocena o tome da li je neko
„napredan“ ili „nazadan“. „Naprednima“ je bila obezbeđena karijera pa je
tako i svojevrsnom korupcijom jačala ideja internacionalizma u srpskoj
sredini na račun Srpstva koje je slabilo. Prividno niža svest,
nacionalna, zamenjena je jednom prividno višom svešću, internacionalnom.
Nacionalni ideal je poništen jednim internacionalnim idealom.

Tokom 19. i početkom 20. veka ulagali su višestruke napore svi
odgovorni činioci države i društva da se prevaziđu, smanje i nestanu
istorijski stečene razlike među Srbima rasejanim po širokom području
Balkana da se oni što više međusobno približe i duhovno postanu
jedinstveni. U ratnom periodu (1941-1945), a naročito u posleratnom, do
danas procesi su išli, i još uvek idu, u obrnutom smeru. Činjeno je sve
da se srpski narod duhovno razbije i razjedini, da se biološka veza
obezvredi, a njoj nasuprot ojača veza po klasnoj, ideološkoj i partijskoj
pripadnosti. Već sam rekao da su kao droga delovali razorno na duhovno
jedinstvo Srba komunistički internacionalizam i od države i vladajuće
partije forsirani jugoslavizam. Tih opijuma nismo se još oslobodili a
već nam je stigla nova droga oličena u mondijalizmu. Kao što je
komunistički internacionalizam proglašavan za progresivnu i elitnu misao
— tako se danas mondijalističke ideje predstavljaju kao ideje budućnosti
najnaprednijeg i najcivilizovanijeg dela čovečanstva. Te ideje, pogubne
za duhovno jedinstvo Srba, imaju moćnu moralnu i materijalnu podršku
inostranstva, a slabu otpornu moć unutar naše države, tim slabiju što se
pristalice ideja komunističkog internacionalizma i jugoslavizma u mnogo
čemu podudaraju sa mondijalistima u ignoranciji, nebrizi, pa čak i u
odioznosti prema srpskoj naciji.

Donedavni predsednik francuske vlade, Eduar Baladir, u svojoj knjizi
„Mode i ubeđenja,“ kritički se osvrnuo na mondijalizam u srcu Evrope. O
tome je, između ostalog, napisao: „Sa ljudskog stanovišta, a to će reći
sa stanovišta vekova koji dolaze, nacije će ostati bitna činjenica
internacionalnog života. Već dugo vremena pokušavaju nas uveravati da je
reč o fenomenu koji pripada prošlosti. Da organizacija ljudskog društva
ne mora više počivati na naciji, koja je primitivno optužena kao nešto
dekadentno, nešto što će internacionalizam, socijalizam i regionalizam u
potpunosti zameniti…” Ako Baladir može tako da misli i ocenjuje značaj
nacije, iz Pariza, sa stanovišta razvoja koje je dostiglo francusko
društvo, onda se sa puno razloga može postaviti pitanje zašto naši
pomodni internacionalisti, kakvi su mondijalisti, na stepenu razvoja
našeg društva, koje se ne može meriti sa francuskim, i sa okruženjem koje
imamo, žele da zbrišu srpsku naciju? Kako to da se oni, ako vode računa
o narodu i zemlji čiji su pripadnici i državljani, ne zapitaju, zašto se i
nama susedni narodi ne opredeljuju za, kako ga naziva Baladir, pomodni
internacionalizam? Tu nama susedni narodi, naprotiv, kao i svi vodeći
narodi Evrope, pridaju dužno poštovanje i značaj svojim nacijama, a mi se
spremno i raskalašno odričemo svojih korena, iako je izvesno da je to
samoubilački put, put koji vodi zatiranju. Ako je to tako, a izvesno je
da jeste, onda se postavlja pitanje kome služe mondijalisti? Možda ne bi
bilo pogrešno odgovore na ovo pitanje potražiti u ustanovama iz
inostranstva koje finansijski stoje iza svih akcija duhovnog razbijanja
srpskog naroda, nudeći mu, poput beskrupuloznih dilera, najopasnije
droge, posle čijeg korišćenja nema povratka zdravom životu.

U poslednjih nekoliko godina, neodgovornost i nemar prema duhovnom
jedinstvu srpskog naroda pokazala je partija na vlasti. Od partije koja
je verbalno, često i prenaglašeno, svoju politiku gradila na nacionalnim
osnovama, ona se, posle povezivanja s jugoslovenskom levicom, pretvorila
u organizaciju s neodređenim i anemičnim nacionalnim ciljevima. Sve to
skupa, u situaciji ratnih poraza, gubitaka teritorija, masovnog
izbeglištva, široko rasprostranjene demonizacije, ekonomskih sankcija,
opšteg osiromašenja, lopovluka i kriminala, deluje deprimirajuće i
uveliko dezorijentiše šire slojeve naroda, koji u materijalnoj bedi
jedva egzistiraju.

Duhovno razbijen, sa poljuljanom i oslabljenom nacionalnom svešću a
ojačalim regionalnim i partikularnim osećanjima, srpski narod izgubio je
otpornu moć. On je do te mere zbunjen da ne zna šta je patriotizam, šta
nacionalizam a šta šovinizam. Nisu retki slučajevi da se pri samoj
nacionalnoj identifikaciji, pri samom pomenu o srpskoj pripadnosti, ljudi
odmah pravdaju da „jesu Srbi al nisu nacionalisti“. Srbima je jednom
perfidnom i duboko smišljenom antisrpskom politikom utisnut žig opakih
nacionalista. Dugo vremena, između dva svetska rata, cilj čitavog
obrazovnog sistema bio je da neguje jugoslovenski patriotizam, najpre na
temelju nacionalnog a potom i državnog unitarizma. Posle Drugog svetskog
rata negovan je socijalistički i samoupravni patriotizam.

O sopstvenoj naciji srpski đaci u osnovnim i srednjim školama
saznavali su više o „velikosrpskim težnjama“, „Velikoj Srbiji“ i „srpskom
hegemonizmu“ nego o svetlim trenucima borbe svog naroda. Zbog takvog,
skroz pogrešnog, antisrpskog vaspitanja, mnoge generacije đaka izašle su
iz škola s trajno oštećenim osećanjem nacionalne pripadnosti, s okrnjenom
svešću o duhovnom jedinstvu srpskog naroda. U obrazovnom sistemu ponešto
se izmenilo ali ne toliko da bi iz naših škola izlazili ljudi s jasnim
znanjima, ponosni što pripadaju jednom malom ali poštovanja vrednom
narodu. Ako se želi ojačati nacionalna svest i reafirmisati duhovno
jedinstvo našeg naroda, ideologizovani i politizovani obrazovni sistem
mora pretrpeti temeljne izmene.

Obrazovni sistem nije jedini krivac za našu nisku nacionalnu svest i
prigušeno osećanje duhovnog jedinstva. Za to glavnu krivicu snosi
zvanična politika, kako ona za vlade Josipa Broza, tako i politike koje
su sledile posle njegovog odlaska. Sasvim je prirodno da sve što je
preterano, žestoko, izazovno i netrpeljivo ne samo da nije dobro već je
štetno i opasno. Prema tome, svaki nacionalizam koji dobija osobine
šovinizma, bez obzira na to gde se pojavi, morao bi biti obuzdavan i
suzbijan. Međutim, mi Srbi, zbog sklonosti da u svemu preterujemo, u
obračunu s ekskluzivizmom i šovinizmom, ugušili smo i zdravo nacionalno i
patriotsko osećanje. Nismo imali mere u ocenama i procenama šta je
Srpstvo; šta je srpski patriotizam i srpsko rodoljublje, šta su srpska
istorija, tradicija i kultura. Sve smo to, olako, nedotupavno i grubo
odbacivali i žigosali kao srpski nacionalizam i šovinizam. Apsolutna
prednost svugde je davana klasnoj svesti, partijskoj pripadnosti,
ideološko-socijalističkoj samoupravnoj opredeljenosti, najnovijoj
istoriji koja se ticala narodnooslobodilačkog rata i
narodnooslobodilačke borbe, tzv. bratstvu i jedinstvu a potom
zajedništvu s ostalim narodima i narodnostima bivše Jugoslavije.
Rezultat tog preterivanja i zastranjivanja, posmatran sa stanovišta srpskog
patriotizma i duhovnog jedinstva više je nego porazan. Za razliku od
svih ostalih naroda bivše Jugoslavije, Srbi su, kako sam već rekao,
najlakše i najbrže postajali Jugosloveni. Oni su bili najmanje otporni,
jer su se najlakše pretapali i utapali u druge nacije i najmasovnije
transformisali u novokomponovane nacije.

 

TREĆA JUGOSLAVIJA ILI SRPSKA DRŽAVA

Politički sistemi prožeti ekskluzivnom levom ideologijom naneli su
štetu duhovnom jedinstvu našeg naroda. Pobednici u ratu i revoluciji
obračunali su se s pripadnicima poražene strane brutalnim metodama
klasno-revolucionarne borbe. Nacija je ne samo raspolućena već i teško
antagonizovana. Bilo je nade da će vreme i opasnosti koje su zapretile
Srbima u trenucima kriza i raspada Jugoslavije delovati lekovito, da će
ublažiti međusobne sukobe i smanjiti tenzije, da će razum nadvladati
strasti. Međutim, bile su to samo želje dobronamernih, mržnjom
neopterećenih istinskih patriota, kojima nije stalo do ovih ili onih
grupnih, već globalnih nacionalnih interesa. Umesto duhovnog
objedinjavanja, nacionalnog sabiranja i okupljanja, ponovo se začuo borbeni
poklič: nema pomirenja i neće ga biti ni za stotinu godina, ni za hiljadu
godina. Na tako kratkovido plitkoumno razmišljanje, suprotstavljena strana,
željna revanša, uzvratila je nimalo razboritim usklikom „Bando crvena!“
Tako su nam ponovo došli na scenu partizani i četnici, petokraka i
kokarda, ideološki simboli surovog građanskog obračuna. Umesto da su ti
simboli i taj nesrećni građanski obračun postali predmet istorijskog
izučavanja, oni su ponovo postali predmeti nacionalnog raskola i mogućeg
krvavog sukoba. Odgovornost za vraćanje na staro, već viđeno, stanje snose
obe strane, ali više oni koji su na vlasti nego oni u opoziciji.
Očigledno je da dobre volje i mudrosti nije bilo ni na jednoj strani.
Vlastodršci su po svaku cenu i svim raspoloživim sredstvima želeli da
sačuvaju vlast i da se ponašaju kao pobednici, koji su nepomirljivi i
neporecivi. To, u mnogočemu bahato i primitivno ponašanje, umišljanje da je
jednom postignuta pobeda večna, delovalo je izazovno, pa nije slučajno
što je u ovom trenutku duhovno jedinstvo samo željeni cilj onih koji
uviđaju svu tragediju nesrećno sukobljenih a bolesno ambicioznih i
zakrvljenih suparnika. Za temu o kojoj raspravljam nije bitno ko je prvi
obnovio sukob, ko je više a ko manje kriv za tako netrpeljivo ideološko,
politički i stranačko konfrontiranje. Istorija će o tome dati svoj sud.
Bitno je da sukob postoji, da se ne smiruje, već, naprotiv, iz dana u
dan raste i preti krvavim obračunom.

Duhovno jedinstvo srpskog naroda veoma je razoreno dugogodišnjim
militantnim komunističkim ateizmom. Jedan deo naroda se, pod pritiskom,
iz oportunizma ili uverenja, priklonio zvaničnoj ateističkoj politici a
drugi je ostao privržen svojoj crkvi i svojoj veri. Tako je i po verskoj
osnovi naprslo nacionalno jedinstvo. Ono ne bi bilo toliko bolno da
između jedne i druge strane postoji više uzajamnog poštovanja, manje
izazovnog primitivizma i rigidnosti. Kako to nije slučaj, nacija je, po
osnovi ateizma i teizma, ozbiljno pocepana. U svoje vreme, naročito tokom
19. veka, Srpska pravoslavna crkva duhovno je objedinjavala naciju po
verskoj — pravoslavnoj osnovi, jer je Srbe identifikovala po verskoj
pripadnosti. Zbog toga su od srpstva otpadali pripadnici katoličke i
muslimanske veroispovesti. Osim ne tako retkih izuzetaka, kakvih je
bilo, Srbe su po pravilu činili samo pripadnici pravoslavne
veroispovesti. Ako su se Srbi „spasli“ deobe po verskoj osnovi, nisu
uspeli da se odupru deobi po osnovi ateizma i teizma. Ta deoba, ako se
kultiviše, ako se ne shvati i ne prihvati osnovno ljudsko pravo na
slobodu savesti, može u određenom trenutku postati kamen spoticanja
unutar srpskog naroda.

Ozbiljno pitanje, koje može da izazove nepotrebne nacionalne potrese,
je pitanje oblika državnog uređenja. Jedan deo naroda je za republiku,
drugi za monarhiju. Tenzije zbog rata rastu, strasti se raspaljuju i ako
se ovako nastavi gotovo je sigurno da ćemo se uskoro deliti na
republikance i monarhiste, koji će, u skladu sa našim nesrećnim adetima,
ukrstiti koplja. Raskol koji je na pomolu treba kanalisati u mirne
tokove i omogućiti narodu da se, u pogodnom trenutku, referendumom
izjasni da li želi monarhiju ili republiku.

Nesporazumi unutar našeg naroda postoje oko toga da li je posle
razbijanja druge Jugoslavije trebalo stvarati treću, ili je, umesto nje
trebalo obrazovati srpsku državu. Sa tim u vezi nesaglasnosti postoje i
oko toga da li naša država treba da bude nacionalna ili građanska, kao
da nacionalna država ne može u isto vreme biti i građanska.

Poslednji nesrećni rat sa tragičnim posledicama, iznuđena blokada na
Drini, posebno ideološko-politička propaganda vođena iz Beograda protiv
Srba u Republici Srpskoj i njenog rukovodstva, delovali su pogubno po
duhovno jedinstvo našeg naroda. Isto tako, razorno deluje odnos naše
vlasti prema izbeglicama i izbegličkom pitanju. Istina je da većina
naroda živi u siromaštvu, ali država se nije dovoljno, na odgovarajući i
pametan način, pobrinula da se siromaštvo podeli, da se beskućnici ne
osećaju kao nezvani gosti, kao građani bez elementarnih građanskih
prava, kao apatridi u sopstvenoj domovini. Izgubivši ognjišta, izbeglice
su, sasvim prirodno, potražile utočište u Srbiji, a Srbija ih nije
dočekala kao majka, već kao maćeha. Ponela se prema njima kao prema
krivcima, a ne kao prema unesrećenim žrtvama. Time im je zadala nove
rane, teško zalečive, iza kojih ostaju neuklonjivi ožiljci. Tih ožiljaka
nije bilo posle nesrećne bežanije 1941-1945. godine, kada se Srbija
nalazila pod okupacijom i u materijalnim nedaćama gorim od ovih koje nas
danas pritiskaju. Duhovno jedinstvo ne može se graditi političkim
floskulama, nepromišljenim potezima i uvredljivim izjavama, ksenofobičnim
ponašanjem i tvrdičlukom. Ono se gradi dobro osmišljenim
kulturno-prosvetnim, društvenim, ekonomskim i političkim projektima i
akcijama, kao i nesebičnim materijalnim ulaganjem. U slučaju sa
izbeglicama, i kad je bilo dobre volje, bilo je malo mudrosti a mnogo
improvizacija, ružnog politikantstva i šarlatanstva.

Ovom tekstu nije zadatak da bilo koga osuđuje, niti oslobađa
odgovornosti. Njime sam izneo svoje viđenje stanja našeg duhovnog jedinstva
sa željom da, neopterećen bilo kakvim ideologijama ili partijskim
pripadnostima, ukažem na probleme, kako bi bili uklonjeni, ili, bar,
ublaženi. Moguće je da neka od pitanja nisam postavio kako valja, a da
sam, izvesna, zanemario i zaobišao. U svakom slučaju, to nisam učinio
svesno. Usudio sam se javno da iskažem ono što mislim o jednom, po mom
shvatanju, izuzetno važnom pitanju za našu naciju i državu. Učinio sam to
stoga što sam uveren da nismo toliko brojni i jaki da bismo imali pravo
na suludo rastakanje snaga kojima raspolažemo. Nemam iluzija da ću ovim
pisanjem zalečiti staru srpsku boljku koja se naziva nesloga i deoba. Ali
njime želim da podstaknem sve dobronamerne i one koji umeju da misle da
se angažuju, i, koliko mogu, doprinesu što tešnjem povezivanju našeg
naroda, kako bi porasla njegova otporna snaga prema svima neprijateljskim
naletima, dolazili oni spolja ili iznutra. Ako Srbi ne reše suštinska
pitanja koja se tiču njihovog duhovnog jedinstva, sa sigurnošću se može
reći da napretka neće biti, da im tada neće biti potrebni spoljašnji
neprijatelji, već da će oni sami sebe dovoljno zavezati u nerazmrsivo
klupko, iz kojeg neće uspeti da se ispetljaju u doglednoj budućnosti.

Poseban otisak iz zbornika radova „Srpski duhovni prostor“, Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske, Naučni skupovi, Knjiga 1, Banja Luka/Srpsko Sarajevo 1999.

Projekat Rastko

 

Izvor: Standard 

 

Vezane vijesti:

VASILIJE KRESTIĆ U dijalogu sa epohom – Jadovno 1941.

VASILIJE KRESTIĆ Izdajstvo je u našoj državi legalizovano

AKADEMIK VASILIJE KRESTIĆ – Milost Hrvata kupujemo nacionalnim dostojanstvom (2.deo)

VASILIJE KRESTIĆ: SANU JE SVE MANjE SRPSKA

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top