Доласком у Јоханесбург Павле већ 1946. добија прво писмо свог поверљивог човека. Доноси га лично жена италијанског амбасадора
Све информације које је Владислав Стакић објавио у својој књизи сећања на последње дане Краљевине Југославије добио је лично од – кнеза Павла. У кнежевој архиви с Колумбија Универзитета налазимо многобројна писма др Стакића с којим се Павле, и поред супротстављања Драгише Цветковића, дописивао до смрти.
Доласком у Јоханесбург Павле већ 1946. добија прво писмо свог поверљивог човека. Доноси га лично жена италијанског амбасадора.
„Дознао сам да сте у Јоханесбургу и да сте Ви и Ваша породица поштеђени ове страшне несреће која нас је све задесила. Ово утолико пре што сам на крају Ваше владавине имао прилику да дођем у блиски контакт с Вашим височанством и боље него ико упознам Ваше праве намере и мисли водиље спољне политике. Моји разговори с вама, с Мусолинијем, с грофом Ћаном, с вашим министром двора господином Антићем, представљају драгоцени допринос расветљавању наше историје у том тешком добу и пружиће тачну слику побуда које су руководиле Ваше височанство да земљу очува у миру.“
Стакић га затим обавештава да има понуду да „објави све разговоре преко истог америчког издавача који је издао мемоаре грофа Ћана“.
„Али, ја то не желим да учиним пре него што Вас обавестим и од Вас добијем сагласност о свему што би се у тој публикацији могло изнети. Моја жеља иде и даље. Да објавим само моје мемоаре не би било довољно политички ефикасно. Сматрам да би све требало повезати у једну озбиљну књигу која би дала праву слику Ваше спољне политике.“
Три године касније Стакић шаље књигу Павлу, па каже: „Ви знате да сам Вам одан, и да ме увек руководе само мотиви вишег интереса. Ако сматрате да књига не треба да буде објављена, потпуно ћу прихватити. Што се тиче Енглеза, престајем да будем меродаван, то ћете Ви најбоље осетити и оценити“.
Сукоб с Драгишом Цветковићем већ је на помолу. Стакић пише:
„Једно бих желео. Ако објавимо књигу, требало би свакако пре Драгишине. Немам лично ништа против њега, али Драгиша за Вас, височанство, представља пре терет него олакшање. Он је у сваком случају крив. Вашим поверењем нашао се на једном тако високом положају који умногоме превазилази коефицијент његовог угледа и ауторитета.
Он није успео да представи Вашу политику, он је био неспособан чак да спречи један пуч за који су и врапци у Београду знали да се припрема. Ако Ваша политика хоће да се представи у правој боји, да се оцени у свој њеној величини, онда се мора одвојити од свега онога што би представљало чисто Драгишину одбрану, због чега ће његова књига, ма какве разлоге изнела, увек остати само ‘Драгишина књига’.
Природно је да ова наша треба да буде у складу с његовим основним примесама, али у сваком случају мора јој претходити. Утолико пре што ће ова имати Вашу патронажу, и то јој даје онај углед који иначе не би имала.
Да ли имате вести о другом делу? И да ли сте решени да други део избацимо, или да књигу штампамо у целини? Када се договарате с Вашим пријатељима из Енглеске, било би можда врло интересантно чути и њихово мишљење о другом делу који у сваком случају даје једну ширу интерпретацију ваше политике. Тај мој део је хипокритски, али зар није баш то плус с Енглезима?“
Онда нашироко прича о ситуацији у земљи и закључује речима: „Ми Срби смо у опадању, уморни, преморени од силних битака, па се и не појављују нови шефови. Можда је последњи био Дража. Још једна вест која Вас може интересовати. Већ неколико месеци прави се систематска пропаганда за Милана Стојадиновића, као јединог ‘јаког човека’, ‘државника’ светског гласа и формата, човека који добро стоји и с римском црквом и Пероном и са ‘међународним капиталом’ итд.“
Крајем 1950. Владислав Стакић поново тражи одобрење да објави књигу:
„У прилогу Вам шаљем писмо Ловета Едвардса. Из њега ћете видети да ни он, ни Мејтланд немају од Вас никаквих инструкција. Молим Вас, Ваше височанство, да ми искрено саопштите да ли желите да се књига објави. Ако има и један разлог да се не објави, реците. Ако сматрате да трећи део треба да се избаци (преговори с Италијанима), спреман сам да га изоставим; ако будете мишљења да га треба објавити, ја ћу га донекле изменити, разуме се по претходној сагласности Вашег височанства.“
И књига је објављена 1951. године. Први пут се јавно причало о преговорима с Мусолинијем и нашим захтевима за Солун. Цветковић је негодовао, објавио десетине брошура у којима напада Стакића и причу о Солуну.
Али, 1958. године Владислав Стакић обавештава кнеза Павла:
„У Њујорку сам посетио професора Хобтнера који је скоро завршио своју књигу о спољној политици наше земље до избијања рата 1941. године. Његов закључак је врло повољан за политику Вашег височанства, мада он сматра да је искључено да Драгиша Цветковић није ништа знао о Солуну. Хобтнер има податке Стејт департмента, који јасно указују да је наша влада, а специјално Цинцар-Марковић, одмах после избијања италијанско-грчког рата водила разговоре о Солуну и указивала на неиздрживу ситуацију Југославије ако би се Солун дао Бугарској или Италији.
Хобтнеру сам рекао да је најбоља одбрана ваше политике да он као своје мишљење јасно рекне да је југословенска влада морала водити рачуна о Солуну, јер да је он једино наше стварно пристаниште. Југославија никад није захтевала Солун, већ је само тежила гаранцији да га не добију ни Бугарска, ни Италија, не у намери да се дочепа Солуна, већ само у жељи да осигура како-тако своја права на слободно пристаниште.“
*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић
Извор: НЕДЕЉНИК
Везане вијести:
Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)
Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)
Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)
Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)
Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)
Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)
Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)
Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)
Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)
Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)
Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)
Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)
Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)
Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)
Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)
Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)
Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)
Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)
Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)
Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)
Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)
Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)
Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)