Tajna ostavke kneza Pavla: Napisana je mesecima pre nego što su pučisti uperili cevi (2)

Knez Pavle sastavlja ostavku nekoliko meseci pre nego što će je i potpisati (ispred Simovićeve cevi) koju pronalazimo posle više od 60 godina, u ličnoj Arhivi kneza Pavla, donedavno zaključanoj na Kolumbija univerzitetu

1941. bila je godina koju je knez Pavle Karađorđević željno iščekivao. Bila je to poslednja godina njegovog namesništva. Petar je u septembru postajao punoletan i bližio se dan kada će mu predati zemlju kakvu je i preuzeo 1934. posle tragične smrti kralja Aleksandra. Trebalo je izdržati još samo malo…

Ali, bila je to i godina u kojoj će se evropski pokolj razliti po globusu. Do januara Pavle je mogao da se osloni makar na jednu stvar: interesi Jugoslavije još se nisu suprotstavili s britanskim, američkim i sovjetskim interesima.

Onda je u šest časova po podne 12. januara tome došao kraj. Po instrukcijama Forin ofisa ambasador Roland Kembel obavestio je Beograd da je Čerčil odlučio da neutralnost više nije dovoljna.

Ista poruka stigla je i iz „neutralnog“ Vašingtona.

Iz Moskve izveštaji kažu da Sovjeti priželjkuju otvaranje Balkanskog fronta. Prvi susedi: Nemačka i Italija odavno zveckaju oružjem.

I na unutrašnjem planu sve se raspada: čak i Demokratska stranka odbija politiku koju je vodila dvadeset godina i napada teško sklopljen sporazum s Hrvatima.

Knez Pavle sastavlja ostavku nekoliko meseci pre nego što će je i potpisati (ispred Simovićeve cevi) koju pronalazimo posle više od 60 godina, u ličnoj Arhivi kneza Pavla, donedavno zaključanoj na Kolumbija univerzitetu:

„Prošlo je više od šest godina od kada su me tragični događaji oktobra 1934. stavili na čelo ove države, svaljujući na moja pleća težak teret. Sumnjam da se više sudbonosnih događaja ikad zbilo u istoriji sveta u tako kratkom periodu. Iz svih ovih teških i opasnih situacija Jugoslavija je izašla nepovređena. Moj glavni cilj uvek je bio da izgladim domaća neslaganja i očuvam mir na granicama. Čineći to, uvek sam ulagao sve napore da sačuvam dostojanstvo Jugoslavije. Mislim da se u svetu, u svim zemljama bez izuzetka, na Jugoslaviju gleda kao na čvrstu, zdravu i nezavisnu državu. Međutim, uvek sam nameravao da na ovom položaju ostanem samo dok sam u stanju da služim svojoj zemlji. Nažalost, došao sam do zaključka da moje dalje prisustvo na čelu države nije više u njenom najboljem interesu. Ne želim da se upuštam u rasprave, jer mislim da za to nije pogodan trenutak. Mogu samo reći da nisam uspeo – možda zbog svojih pogrešaka – da nadahnem poverenje onih koji bi trebalo da budu moji najbliži saradnici i od kojih je bilo prirodno očekivati podršku. Verujem da budućnost ove zemlje leži u bratstvu i razumevanju između tri naroda (Srba, Hrvata i Slovenaca) okupljenih u slozi oko svog kralja.“

U dvoru nastaje haos, ministri i savetnici ga ubeđuju da odustane od ostavke. I na kraju, on pristaje shvatajući da nema kome da ostavi državu. Iz Moskve stižu neprogrešive informacije našeg ambasadora Milana Gavrilovića: napad Nemačke na sovjetsku Rusiju, najkasnije u junu. Dakle, treba još malo odugovlačiti i Jugoslavija će biti sačuvana.

Svaki dan te 1941. godine postaje pravo diplomatsko bojište. Beograd taktizira, ali bliži se trenutak u kojem će konačno morati da bira. Ulaskom vojske Rajha u Rumuniju, kasnije i u Bugarsku svima postaje jasno da će se Nemci i Italijani uskoro spojiti u Grčkoj. Jugoslavija je u fašističkom obruču. I, konačno iz Berlina stiže ultimatum: Ili s Nemačkom, ili protiv nje.

Godinu dana pošto se general Jodl žalio „kako se Hitler prema Jugoslaviji ponaša kao prema nekoj primadoni“ postalo je jasno da niko, pa ni knez Pavle, neće uspeti da sačuva švajcarsku neutralnost usred ratobornog Balkana.

Vođa Rajha pozvao je Dragišu Cvetkovića i Aleksandra Cincar-Markovića u Salcburg, 14. februara. Posle manje analize situacije na Balkanu, zahtevao je da pristupimo Trojnom paktu. Naši predstavnici nisu prihvatili, jer je to zahtevalo političku i vojnu saradnju. Ali, Hitler iznenada obećava: od Jugoslavije neće tražiti nikakvu vojnu saradnju. Neće da traži ni prolaz za trupe, niti bilo šta drugo zbog čega bi Jugoslavija morala da napusti svoj status neutralca. Sile Osovine garantovaće teritorijalni i politički integritet i neće učiniti ništa što bi ugrozilo Jugoslaviju i njen nacionalni ponos. Na kraju, sve zemlje naše komšije prihvatile su pakt bez ikavih rezervi, podsetio je Hitler.

Nažalost, došao sam do zaključka da moje dalje prisustvo na čelu države nije više u njenom najboljem interesu. Ne želim da se upuštam u rasprave, jer mislim da za to nije pogodan trenutak

Razgovor je trajao četiri časa i Cvetkovićeva poslednja rečenica bila je da ne možemo da prihvatimo pakt, saopštio je knezu Pavlu, koji je pozvan da to i lično saopšti Hitleru u Berhtesgadenu.

Naš ambasador Milan Gavrilović, u tajnoj depeši 18. februara, javlja da je saznao u nemačkoj ambasadi u Moskvi kako su Nemci doživeli susret u Salcburgu:

„Povodom sastanka predsednika vlade i ministra inostranih poslova sa firerom bio sam iznenađen držanjem članova nemačke ambasade. Oni su mi govorili otvoreno: „Primila Jugoslavija zahteve firera ili ne, njena je sudbina zapečaćena. Ako primi, ona još može spasti za Srbiju status Slovačke; ako ne primi, biće potpuno uništena. Bosna ide Hrvatskoj, i tako ulazi u sastavni deo italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenija ide nama. Ostalo se deli između Mađara, Bugara i opet Italijana“.

Knez Pavle je iznenada pred neodložnim izborom: ili da prihvati pakt ili da uđe u rat s Nemačkom. Zove Ronalda Kembela, britanskog ambasadora u Beogradu, i pita za eventualnu englesku pomoć. Nije dobio odgovor. Kembel ga, štaviše, uverava kako Jugoslavija, Grčka i Turska mogu same da se suprotstve Silama osovine.

Pavle se okreće Italiji. Šalje Stakića u Rim s pitanjem: „Može li Jugoslavija da izbegne potpisivanje tzv. Trojnog pakta?“ Musolini predlaže novi ugovor Beograda i Rima. Jasno, reč je o Grčkoj i Pavle odbija. U svom dosijeu knez je sačuvao pismo grčkog premijera Metaksasa, koji ističe kako ga je knez-namesnik duboko dirnuo obećanjem da Jugoslavija nikada neće izdati „zakon časti i svoje slavne tradicije“.

Nijedna velesila više nije želela našu neutralnost. Jugoslovensko „švajcarisanje“ bilo je mrsko Čerčilu i Ruzveltu, baš koliko i Hitleru i Musoliniju. I Staljin je bio željan rata

I Sjedinjene Države priključile su se drugima. Kao predstavnik velesile koja je još bila u miru, ambasador Artur Lejn saopštava u Belom dvoru da „zemlje koje se ne suprotstavljaju agresiji nisu ni zaslužile nezavisnost“.

– Šta očekujete da učinim?! Britanci ne mogu pomoći. Što se tiče SAD, dok bi stigla pomoć Jugoslavija bi već bila uništena – rekao je Lejnu, dvaput rekavši da bi voleo da nije živ. Ali, kako javlja američki ambasador, taman kada bi upao u najveći pesimizam, Pavle bi rekao: „Uvek smo visoko držali svoju zastavu. Ako Nemci napadnu, nesumnjivo ćemo se boriti“.

Knezu je ostao samo Sovjetski Savez. Zato je Cincar-Marković, 3. februara, poslao Gavriloviću zahtev da hitno utvrdi kako Rusi gledaju na nemačku politiku na Balkanu.

Posle sastanka sa zamenikom komesara za spoljnu politiku Andrejom Višinskim, Gavrilović javlja da Rusi, pre svega, ne žele rat, ali da mu je Višinski neuvijeno rekao da će ući u rat protiv Nemačke ukoliko Britanci otvore front na Balkanu. Sovjetske trupe krenule bi direktno na Bugarsku i moreuze. Ako, pak, Sovjetski Savez ne uđe u rat, a zapadne sile poraze Nemačku, Crvena armija će ući u Rumuniju i Mađarsku. U svakom slučaju, jedno je sigurno: Rusi ne žele da Jugoslavija ostane neutralna, jer novi balkanski front znači slabljenje Nemačke dok Sovjetska Unija ostaje netaknuta.

Nijedna velesila više nije želela našu neutralnost. Jugoslovensko „švajcarisanje“ bilo je mrsko Čerčilu i Ruzveltu, baš koliko i Hitleru i Musoliniju. I Staljin je bio željan rata.

I 4. marta 1941, knez Pavle je tajno otputovao na susret s Hitlerom u Berhtesgaden…

Kada su nemačke trupe ušle u Bugarsku, Dragiša Cvetković i Mihailo Konstantinović, ministar pravde, obavestili su kneza Pavla o mogućim odlukama koje čekaju Jugoslaviju.

1. Dopustiti prolaz nemačkim trupama bilo bi samoubistvo. Ako postave takav zahtev, smesta odbiti.
2. Pristupanje „trojnom paktu“. Samo ako se ne bi zahtevao prolaz trupa, mada je nespojiv s obavezama prema Grčkoj i Turskoj. Moglo bi da dođe do sukoba s Engleskom i Amerikom.
3. Trojni ugovor o nenapadanju. Pogibeljna ponuda, jer bio sve balkanske države bile prepuštene Nemcima i Italijanima.
4. Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju s Nemačkom. Kao i „trojni pakt“, s uslovom za garanciju nezavisnosti.
5. Da Jugoslavija ponudi posredovanje za okončanje italijansko-grčkog rata, što bi bila priprema za postizanje sporazuma s Nemačkom, kojim bi balkanske države garantovale da neće dopustiti da se njihova teritorija koristi za rat.

Cvetković je, na kraju, priznao da praktično nema dobrog rešenja, pa je predložio:

„…Nemački prodor na jug preko Bugarske smrtna je pogibelj za nas. Najkraći i najbolji put između Nemačke i egejske obale vodi preko naše zemlje. Stoga se ne možemo složiti s predlogom po kojem bi Solun pripao Nemcima, jer bi oni nas, posle dobijanja Soluna, polako ugušili. Za nas je bolji direktan napad, nego polagano mučenje. Iako bi nam kraj u oba slučaja bio isti, smisao tog kraja ne bi bio isti. Ako nas napadnu i mi pružimo otpor, naša je čast spasena, a to će nešto značiti kad se ovaj rat završi“.

Feljton „Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije“ baziran na istorijskom bestseleru “Knez Pavle, istina o 27. martu”, autora Miodraga Jankovića i Veljka Lalića

NASTAVIĆE SE…

Autori: Miodrag Janković i Veljko Lalić

Izvor: NEDELjNIK

Vezane vijesti:

Ekskluzivni feljton: Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije (1)

Svedočenje kneza Pavla o susretu sa Hitlerom: Rekao sam mu da moja zemlja mrzi Italijane, nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce (3)

Pismo kralja Džordža upućeno knezu Pavlu: Zaista bih želeo da možemo da ti pošaljemo oružje (4)

Britanski državni sekretar: Srbi, setite se Lazara kome je važnije bilo nebesko nego zemaljsko carstvo (5)

Nemačka poruka jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi: Borićemo se nemilosrdno, svim sredstvima. S tim budite načisto (6)

Knez Pavle o Hitleru: Osećate jezu od njega, lice mu je žuto kao u voštane figure (7)

Slobodan Jovanović o knezu Pavlu uoči potpisivanja Trojnog pakta: On je čudan čovek. Mnogo puši, potamneo je u licu (8)

Kako je kraljevska vojska dočekala rat: „Izdržećemo oko šest nedelja. Posle nećemo imati ni hrane, ni municije“ (9)

Pismo kneza Pavla vojvodi od Kenta: Ti si znao da je poslednja stvar koju sam želeo, da se bakćem s jugoslovenskom politikom (10)

Kako su Englezi kupili puč: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“ (11)

Stepinac o puču 27. marta: Srbi i Hrvati su dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu (12)

General Bora Mirković: Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima (13)

Tajno udruženje „Konspiracija“: Ko je sve rušio namesnički režim kneza Pavla (14)

Dragiša Cvetković piše knezu Pavlu: Kako je izmišljeno da nam je Nemačka obećala Solun (15)

Musolinijeva ponuda knezu Pavlu: Zamenom stanovništva Istre i Kosova možete da posrbite teritoriju koja vam je važna (16)

Kako se oko kneza Pavla vodila polemika: Da li je Jugoslavija želela Solun? (17)

Kako je pripreman puč 27. marta: „Kroz britansku ambasadu je prošlo toliko eksploziva da je čudo što cela Jugoslavija nije odletela u vazduh“ (18)

Planovi Petra Drugog: Kako je maloletni kralj pripremio vojsku za bekstvo u Grčku (19)

Adolf Hitler o srpskoj vojsci: Nemački vojnik je naučio da poštuje svog hrabrog protivnika (20)

Nemački ambasador posle puča: „Na firerovom mestu bih rekao da poštujem narod koji ljubomorno brani svoju nezavisnost“ (21)

Zahvalite drugu Staljinu: Kako je Jugoslavija sporazumom sa Sovjetskim Savezom pokušala da se sačuva Hitlerovog napada (22)

Kako je Slobodan Jovanović „prelomio“ kneza Pavla (23)

Tajna arhiva koju je knez Pavle dostavio jednom američkom istoričaru: „U ove papire ne sme da ima uvid nijedan Jugosloven“ (24)

Poslednje reči kneza Pavla: Ne, nemojte ih ubiti (25)

Šta je bilo posle: Emigrantski rat vinovnika i žrtvi 27. marta (26)

Kako je Dragiša Cvetković odgovorio Čerčilu: Želeo sam da uštedim Jugoslaviji nesreću i uništenje (27)

Dan kada su jugoslovenski komunisti klicali „živeo Hitler!“ (28)

Ante Pavelić o 27. martu: „Pučisti su spremili sprovod, naša ustaška stvar je posve sigurna“ (29)

Beograd je bio prepun špijuna. Naročito opasni bili su nemački, pošto su se izdavali za engleske (30)

Milan Stojadinović i sve o aferi „dva odsto ratne štete“ (31)

Dušan Simović: Mene su kao poštenog oficira zloupotrebili (32)

Svedočenja pred Nedićevom komisijom: „Uhvatio sam kneza Pavla za kaput da ne podnese ostavku“ (33)

Svedočenje Dimitrija Ljotića o 27. martu: Pučisti su mi ponudili da uđem u vladu i da se izjasnim za Engleze. Odbio sam, naravno (34)

Treći srpski ustanak „bez ijedne kapi krvi“: Kako je pripreman državni udar (35)

Kako je propao pokušaj da se spreči puč 27. marta: „Ne sme se prolivati bratska krv!“ (36)

Još jedna tajna 27. marta: Britanci nudili Staljinu ceo Balkan (37)

Kako se Gering zahvalio pučistima na 27. martu: Sada možemo da raščistimo stare račune (38)

Poslednje godine Kraljevine Jugoslavije: Doba kada je u Beogradu cvetala umetnost (39)

Knez Pavle i Milan Kašanin: Prijateljstvo koje je rodilo najmoderniji muzej u ovom delu Evrope (40)