Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Кнез Павле саставља оставку неколико месеци пре него што ће је и потписати (испред Симовићеве цеви) коју проналазимо после више од 60 година, у личној Архиви кнеза Павла, донедавно закључаној на Колумбија универзитету

1941. била је година коју је кнез Павле Карађорђевић жељно ишчекивао. Била је то последња година његовог намесништва. Петар је у септембру постајао пунолетан и ближио се дан када ће му предати земљу какву је и преузео 1934. после трагичне смрти краља Александра. Требало је издржати још само мало…

Али, била је то и година у којој ће се европски покољ разлити по глобусу. До јануара Павле је могао да се ослони макар на једну ствар: интереси Југославије још се нису супротставили с британским, америчким и совјетским интересима.

Онда је у шест часова по подне 12. јануара томе дошао крај. По инструкцијама Форин офиса амбасадор Роланд Кембел обавестио је Београд да је Черчил одлучио да неутралност више није довољна.

Иста порука стигла је и из „неутралног“ Вашингтона.

Из Москве извештаји кажу да Совјети прижељкују отварање Балканског фронта. Први суседи: Немачка и Италија одавно звецкају оружјем.

И на унутрашњем плану све се распада: чак и Демократска странка одбија политику коју је водила двадесет година и напада тешко склопљен споразум с Хрватима.

Кнез Павле саставља оставку неколико месеци пре него што ће је и потписати (испред Симовићеве цеви) коју проналазимо после више од 60 година, у личној Архиви кнеза Павла, донедавно закључаној на Колумбија универзитету:

„Прошло је више од шест година од када су ме трагични догађаји октобра 1934. ставили на чело ове државе, сваљујући на моја плећа тежак терет. Сумњам да се више судбоносних догађаја икад збило у историји света у тако кратком периоду. Из свих ових тешких и опасних ситуација Југославија је изашла неповређена. Мој главни циљ увек је био да изгладим домаћа неслагања и очувам мир на границама. Чинећи то, увек сам улагао све напоре да сачувам достојанство Југославије. Мислим да се у свету, у свим земљама без изузетка, на Југославију гледа као на чврсту, здраву и независну државу. Међутим, увек сам намеравао да на овом положају останем само док сам у стању да служим својој земљи. Нажалост, дошао сам до закључка да моје даље присуство на челу државе није више у њеном најбољем интересу. Не желим да се упуштам у расправе, јер мислим да за то није погодан тренутак. Могу само рећи да нисам успео – можда због својих погрешака – да надахнем поверење оних који би требало да буду моји најближи сарадници и од којих је било природно очекивати подршку. Верујем да будућност ове земље лежи у братству и разумевању између три народа (Срба, Хрвата и Словенаца) окупљених у слози око свог краља.“

У двору настаје хаос, министри и саветници га убеђују да одустане од оставке. И на крају, он пристаје схватајући да нема коме да остави државу. Из Москве стижу непрогрешиве информације нашег амбасадора Милана Гавриловића: напад Немачке на совјетску Русију, најкасније у јуну. Дакле, треба још мало одуговлачити и Југославија ће бити сачувана.

Сваки дан те 1941. године постаје право дипломатско бојиште. Београд тактизира, али ближи се тренутак у којем ће коначно морати да бира. Уласком војске Рајха у Румунију, касније и у Бугарску свима постаје јасно да ће се Немци и Италијани ускоро спојити у Грчкој. Југославија је у фашистичком обручу. И, коначно из Берлина стиже ултиматум: Или с Немачком, или против ње.

Годину дана пошто се генерал Јодл жалио „како се Хитлер према Југославији понаша као према некој примадони“ постало је јасно да нико, па ни кнез Павле, неће успети да сачува швајцарску неутралност усред ратоборног Балкана.

Вођа Рајха позвао је Драгишу Цветковића и Александра Цинцар-Марковића у Салцбург, 14. фебруара. После мање анализе ситуације на Балкану, захтевао је да приступимо Тројном пакту. Наши представници нису прихватили, јер је то захтевало политичку и војну сарадњу. Али, Хитлер изненада обећава: од Југославије неће тражити никакву војну сарадњу. Неће да тражи ни пролаз за трупе, нити било шта друго због чега би Југославија морала да напусти свој статус неутралца. Силе Осовине гарантоваће територијални и политички интегритет и неће учинити ништа што би угрозило Југославију и њен национални понос. На крају, све земље наше комшије прихватиле су пакт без икавих резерви, подсетио је Хитлер.

Нажалост, дошао сам до закључка да моје даље присуство на челу државе није више у њеном најбољем интересу. Не желим да се упуштам у расправе, јер мислим да за то није погодан тренутак

Разговор је трајао четири часа и Цветковићева последња реченица била је да не можемо да прихватимо пакт, саопштио је кнезу Павлу, који је позван да то и лично саопшти Хитлеру у Берхтесгадену.

Наш амбасадор Милан Гавриловић, у тајној депеши 18. фебруара, јавља да је сазнао у немачкој амбасади у Москви како су Немци доживели сусрет у Салцбургу:

„Поводом састанка председника владе и министра иностраних послова са фирером био сам изненађен држањем чланова немачке амбасаде. Они су ми говорили отворено: „Примила Југославија захтеве фирера или не, њена је судбина запечаћена. Ако прими, она још може спасти за Србију статус Словачке; ако не прими, биће потпуно уништена. Босна иде Хрватској, и тако улази у саставни део италијанског царства са статусом протектората. Словенија иде нама. Остало се дели између Мађара, Бугара и опет Италијана“.

Кнез Павле је изненада пред неодложним избором: или да прихвати пакт или да уђе у рат с Немачком. Зове Роналда Кембела, британског амбасадора у Београду, и пита за евентуалну енглеску помоћ. Није добио одговор. Кембел га, штавише, уверава како Југославија, Грчка и Турска могу саме да се супротстве Силама осовине.

Павле се окреће Италији. Шаље Стакића у Рим с питањем: „Може ли Југославија да избегне потписивање тзв. Тројног пакта?“ Мусолини предлаже нови уговор Београда и Рима. Јасно, реч је о Грчкој и Павле одбија. У свом досијеу кнез је сачувао писмо грчког премијера Метаксаса, који истиче како га је кнез-намесник дубоко дирнуо обећањем да Југославија никада неће издати „закон части и своје славне традиције“.

Ниједна велесила више није желела нашу неутралност. Југословенско „швајцарисање“ било је мрско Черчилу и Рузвелту, баш колико и Хитлеру и Мусолинију. И Стаљин је био жељан рата

И Сједињене Државе прикључиле су се другима. Као представник велесиле која је још била у миру, амбасадор Артур Лејн саопштава у Белом двору да „земље које се не супротстављају агресији нису ни заслужиле независност“.

– Шта очекујете да учиним?! Британци не могу помоћи. Што се тиче САД, док би стигла помоћ Југославија би већ била уништена – рекао је Лејну, двапут рекавши да би волео да није жив. Али, како јавља амерички амбасадор, таман када би упао у највећи песимизам, Павле би рекао: „Увек смо високо држали своју заставу. Ако Немци нападну, несумњиво ћемо се борити“.

Кнезу је остао само Совјетски Савез. Зато је Цинцар-Марковић, 3. фебруара, послао Гавриловићу захтев да хитно утврди како Руси гледају на немачку политику на Балкану.

После састанка са замеником комесара за спољну политику Андрејом Вишинским, Гавриловић јавља да Руси, пре свега, не желе рат, али да му је Вишински неувијено рекао да ће ући у рат против Немачке уколико Британци отворе фронт на Балкану. Совјетске трупе кренуле би директно на Бугарску и мореузе. Ако, пак, Совјетски Савез не уђе у рат, а западне силе поразе Немачку, Црвена армија ће ући у Румунију и Мађарску. У сваком случају, једно је сигурно: Руси не желе да Југославија остане неутрална, јер нови балкански фронт значи слабљење Немачке док Совјетска Унија остаје нетакнута.

Ниједна велесила више није желела нашу неутралност. Југословенско „швајцарисање“ било је мрско Черчилу и Рузвелту, баш колико и Хитлеру и Мусолинију. И Стаљин је био жељан рата.

И 4. марта 1941, кнез Павле је тајно отпутовао на сусрет с Хитлером у Берхтесгаден…

Када су немачке трупе ушле у Бугарску, Драгиша Цветковић и Михаило Константиновић, министар правде, обавестили су кнеза Павла о могућим одлукама које чекају Југославију.

1. Допустити пролаз немачким трупама било би самоубиство. Ако поставе такав захтев, сместа одбити.
2. Приступање „тројном пакту“. Само ако се не би захтевао пролаз трупа, мада је неспојив с обавезама према Грчкој и Турској. Могло би да дође до сукоба с Енглеском и Америком.
3. Тројни уговор о ненападању. Погибељна понуда, јер био све балканске државе биле препуштене Немцима и Италијанима.
4. Уговор о пријатељству и ненападању с Немачком. Као и „тројни пакт“, с условом за гаранцију независности.
5. Да Југославија понуди посредовање за окончање италијанско-грчког рата, што би била припрема за постизање споразума с Немачком, којим би балканске државе гарантовале да неће допустити да се њихова територија користи за рат.

Цветковић је, на крају, признао да практично нема доброг решења, па је предложио:

„…Немачки продор на југ преко Бугарске смртна је погибељ за нас. Најкраћи и најбољи пут између Немачке и егејске обале води преко наше земље. Стога се не можемо сложити с предлогом по којем би Солун припао Немцима, јер би они нас, после добијања Солуна, полако угушили. За нас је бољи директан напад, него полагано мучење. Иако би нам крај у оба случаја био исти, смисао тог краја не би био исти. Ако нас нападну и ми пружимо отпор, наша је част спасена, а то ће нешто значити кад се овај рат заврши“.

Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Захвалите другу Стаљину: Како је Југославија споразумом са Совјетским Савезом покушала да се сачува Хитлеровог напада (22)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)