Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

“Требало је да узмем неколико слободних дана под изговором да идем на гађање, али бих уместо тога отишао с једним пријатељем, питомцем у тенковски депо у Београду, и узео бих шест тенкова са којима бисмо отишли на југ у Скопље”

Од убиства краља Александра у Марсељу (9. октобар 1934), намесници су владали у име краља. Пуч је, 27. марта 1941. године, извршен “у име краља”. Истина, краљеву прокламацију преко радија, није изговорио малолетни краљ Петар Други (тога дана проглашен за пунолетног), већ, имитирајући краљев глас, поручник Јаков Јововић (отац песника Ранка Јововића).

Срећом, за историју и позориште, после рата је бивши краљ, у 32. години, објавио мемоаре под насловом “Живот једног краља”. То се десило 1955. године, која је заслугом крунског сведока убележена у српској историји као година у којој се појавио опис из прве руке трагичних догађаја од 27. марта 1941. године.

Петар Други прича да је главни разлог што је он изгубио краљевину тај што генерали нису прихватили његов ратни план. Ево, укратко, његове стратегије:

“Гласине су биле узнемирујуће, а најгора од свих је била да ће Југославија неминовно потписати тројни пакт. Почео сам да скраћујем поподневне часове, прво под једним, па другим извињењем и успео сам да окупим малу групу старих пријатеља са војне академије, универзитета и високе школе са којима сам под разним изговорима одлазио на дуге вожње изван града. Кад бисмо једном били ван града, планирали смо шта бисмо урадили у случају да наша влада потпише пакт.

Разматрали смо многе планове и најзад смо један прихватили”, пише краљ.

“Требало је да узмем неколико слободних дана под изговором да идем на гађање, али бих уместо тога отишао заједно с једним пријатељем, питомцем у тенковски депо у Београду, који се налазио под командом мајора, мог доброг пријатеља који је делио наша осећања. Тада би он рекао да иде у ноћну патролу и узео би шест тенкова са којима бисмо отишли на југ у Скопље удаљено око 500 километара, скоро, отприлике, два дана пута. Дотле је требало да избегавам све сумње да сам саучесник у овоме”, написао је Петар.

“Један од мојих пријатеља питомаца ВА имао је стрица који је живео у Битољу и старијег брата који је, срећом по нас, био у то време командант једног пешадијског батаљона у истом округу. Такође сам се поверио једном од мојих војних наставника који је до пре кратког времена био командант бригаде близу Дебра. Био је изузетно популаран и код официра и код војника његовог гарнизона. Остали чланови групе требало је да ступе у контакт са што више поверљивих људи који су могли да дођу доле, што ближе граници.

Надали смо се да никаква узбуна неће бити дата пре истека двадесет четири часа по нашем бекству са тенковима из Београда. Требало је да одем у штаб гарнизона у Скопљу, који је, како сам већ знао, био на нашој страни, да ступим у контакт са генералом командантом за тај округ и убедим га да изда наређења свим својим трупама да крену ка граници. Намеравали смо да замолимо грчку владу да прими ову избегличку војску, од око 100.000 људи, у земљу и да затражи од наше владе да се одрекне потписивања пакта. У случају одбијања требало је да удружимо снаге са нашим традиционалним пријатељима Грцима против заједничких непријатеља.”

“Моје лично искуство са превратом почело је у шест часова ујутру, 27. марта, када је мој собар Раденко ушао у моју собу, снажно ме продрмао и пробудио ме… Брзо сам обукао кућни капут и отишао у дневну собу где ме је чекао генерал Косић дивљег и разбарушеног изгледа” (Генерал Косић је био краљев гувернер и начелник Главног Генералштаба!).

Петар је заједно са генералом “дивљег и разбарушеног изгледа”, извршио смотру гарде. Вратио се у двор, како каже, око девет часова.

“Укључио сам радио на Раденков наговор. На моје велико изненађење чуо сам глас који је био сличан мом…”

Затим, краљ прича како је он својим паметним наредбама које је издао “дивљем и разбарушеном Косићу”, спречио велико крвопролиће. Затим, Петар прича, како је његов стриц, кнез Павле, доведен у Бели двор око седам часова увече. Са њим је дошао Симовић, који је краљу донео да потпише прокламацију коју је он тобоже прочитао тога јутра преко радија и указ о именовању Симовића за шефа владе. Краљ све потписује и успут се распитује о догађајима у граду. Шта је Петар радио од 9.00 ујутро до 7.00 увече? Према поузданом сведочанству, он и један његов вршњак су се возикали аутомобилчићима по дворском парку!

“После овог кратког разговора (са Симовићем, прим. а. ф.), премијер је отишао и ја сам помогао стрицу Павлу, стрини и рођацима Александру и Никију да спакују своје ствари што је брже могуће. Кратко сам разговарао са стрицем, који ми је укратко објаснио своју политику последњег дана и рекао ми да се документа која ће ми бити потребна налазе у његовој радној соби у Белом двору. У поноћ сам их испратио до врата, а затим до кола. Било је трагично рећи збогом човеку који је био мој најближи пријатељ и заштитник. Иако срећан што сад можемо да наставимо са нашом новом политиком независности, веома ми је било жао видећи га како иде и, док сам га посматрао како одлази, осећао сам веома снажно своју нову одговорност и моју неприпремљеност за њу.”

После овога, краљ је отишао да спава и сутрадан, Раденко га је опет пробудио и дао му да обуче генералску униформу.

“Сада сам био врховни командант југословенских оружаних снага”, каже Петар.

Сишао је у главну собу за пријем и пред патријархом Гаврилом и Симовићем и свим члановима своје владе, положио заклетву.

*Фељтон “Истина о последњим данима Краљевине Југославије” базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Захвалите другу Стаљину: Како је Југославија споразумом са Совјетским Савезом покушала да се сачува Хитлеровог напада (22)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: