Да ли су тековине НДХ конститутивни део данашње хрватске националне свести ?  УВОД Последњих месеци су у Републици Хрватскоj ескалирали инциденти у коjима су на мети насилника били мањински народи и њихова права, а пре свега припадници српске мањине. Заjеднички именитељ тих инцидената jе jавна и масовна демонстрациjа усташких поздрава и, уопште, симбола режима Независне државе Хрватске (НДХ). Неки од тих догађаjа су у међународноj jавности али и у Хрватскоj подстакли расправе о њиховим узроцима и последицама. Индикативно jе да jе при том велики броj грађана али и истакнутих личности у Хрватскоj бранио усташку иконографиjу служећи се наjразличитиjим аргументима, од позивања на право “већине” (у случаjу сакаћења употребе jезика народних

БЕОГРАД, 4. МАРТА /СРНА/ – Српски историчар Вељко Ђурић Мишина изjавио jе да се величина jедног народа огледа у односу према мртвим прецима, те оциjенио да су Срби у том погледу подбацили, jер не само да не знаjу тачан броj страдалих у Балканским и Првом свjетском рату, него ни колико их jе мање након НАТО агресиjе над Србиjом 1999. године. Ђурић, коjи jе директор Музеjа жртава геноцида, рекао jе Срни да, ипак, очекуjе да ће комплетирање jединствене базе података о жртвама коjе jе поднио српски народ у 20. виjеку “донекле поправити ствари”.  Он jе подсjетио да jе инициjативу за формирање jединствене базе података Музеj жртава геноцида покренуо у децембру, да су га прихватиле

Наjављену беатификациjу Алоjзиjа Степинца можемо посматрати као симболичку потврду повратка римокатоличке акциjе на Балкан. Недавно наjављена беатификациjа Алоjзиjа Степинца изнова jе показала неке од системских слабости и запуштености српске државе и друштва. У реакциjама неколицине поjединаца и организациjа захтjеван jе протест српске државе и цркве. Стиче се утисак да су Степинчева дjелатност у НДХ, његова мржња према „иновjернима”, али и систем коjи jе извршио холокауст и геноциде над Србима и Ромима, у нашим медиjима посматрани као историjски инцидент. Међутим, уколико тек овлаш бацимо поглед на обjављене фрагменте Степинчевих дневника видjећемо да ниjе тако. У jануару 1940, поводом посjете кнеза Павла Загребу, Степинац jе у дневник записао: “Наjидеалниjе би било да

Изопачени слогани и трабуњање украjинских националиста стижу право из збирке сценариjа плана Интермариум или Међуморjе  Политиколози приписуjу украjинску кризу надметању између Русиjе и Запада или Источне Украjине и Западне Украjине. Иако ова jедноставна обjашњења  имаjу своjе вредности, у питању jе нешто знатно крупниjе; ништа мање од дуго планираног  усисавања Украjине у Интермариум  (Међуморjе)и разбиjању Русиjе на безубе мале државице. Ретки су у медиjима и академским круговима они коjи знаjу да jе опортунистичка Пољска 1920.године хтела да од Украjине, Литваниjе и Белорусиjе направи сопствене сателите и да jе водила кратак али крвави рат против Совjетског савеза коjи се рађао. Али, кад jе поразила “беле”, Црвена Армиjа jе поклонила своjу пуну пажњу Пољацима и преокренула њихово напредовање у сопствену супротност,

У питању jе црни дан у (х)историjи. Тачка без повратка, у проjекту наставка вишевиjековног злочина геноцида над српским народом западно од Дрине. (Прва обjава овог текста са фотографиjом нацистичких воjника СС Ханџар дивизиjе под Стаљинградом, коjи су са своjим црвеним фесовима добровољно потегнули из тадашње НДХ, преко Украjине, да заjедно са Хитлером покоре Совjетски савез; десила се 02.03.2010. Како се од тада ништа озбиљниjе ниjе промиjенило, осим овогодишњег потпуног краха Ефбиха у четири кантона са муслиманском већином, наjлогичниjе jе обавити пригодну репризу четири године касниjе. Након неуспjешног напада на Фронтал у jануару 2011. године, нападачи су ипак успjели да из наше базе  избришу тадашње коментаре посjетилаца. Можда jе тако и

English Ако желимо да нам се Јадовно више никад не догоди, онда ми као друштво морамо унети много више љубави, жеље и напора да едукујемо младе генерације, јер то је једини начин да спречимо понављање зла. (Излагање Александра Нећака на промоцији новооснованог удружења грађана Јадовно 1941. за Србију. Београд, 19. фебруар 2014., Парохијски дом Храма Светог Саве.) Добро Вам вече, уважени Оче, даме и господо. Захваљујем Вам се што сте решили да своје слободно време проведете овде са нама и увеличате овај врло важан тренутак. Ја сам дуго, изгледа дуго, посвећен питању жртава и односа друштва према жртвама, које је селективно, које је политизовано, па самим тим и усмерено ка

Геноцид у Јасеновцу jе био чудовиштан али ниjе био безуман. Иза њега су стаjали државни систем, индустриjска организованост и политички план. Углавном се сматра да jе планирани циљ био демографски: свести броj Срба на минимум. Усташки идеолог Миле Будак говорио jе да трећину Срба треба побити, трећину протерати и трећину претопити у Хрвате покрштавањем у католичку веру. Али постоjао jе и jедан другачиjи циљ, идеолошки: наметнути усташки поглед на свет. Управо таj циљ обjашњава зверску свирепост злочина. Што ужасниjи покољ, то упечатљивиjа порука да су Срби немоћни а Хрвати свемоћни. Геноцид ниjе служио само за промену броjа, већ и свести Срба. Први циљ можда jош увек ниjе остварен у потпуности,