Genocid u Jasenovcu je bio čudovištan ali nije bio bezuman. Iza njega su stajali državni sistem, industrijska organizovanost i politički plan.
Uglavnom se smatra da je planirani cilj bio demografski: svesti broj Srba na minimum. Ustaški ideolog Mile Budak govorio je da trećinu Srba treba pobiti, trećinu proterati i trećinu pretopiti u Hrvate pokrštavanjem u katoličku veru.
Ali postojao je i jedan drugačiji cilj, ideološki: nametnuti ustaški pogled na svet. Upravo taj cilj objašnjava zversku svirepost zločina. Što užasniji pokolj, to upečatljivija poruka da su Srbi nemoćni a Hrvati svemoćni. Genocid nije služio samo za promenu broja, već i svesti Srba.
Prvi cilj možda još uvek nije ostvaren u potpunosti, jer je u Hrvatskoj i nakon nastavka genocida 1991-1995 preostalo nešto više od 4 posto Srba, u nekim oblastima i preko trećine stanovništva. Franjo Tuđman je navodno prihvatljivi minimum Srba procenjivao na 3 do 6 posto.
Drugi deo plana je sproveden sa tolikim uspehom da rezultat zaslužuje posebno ime, kao što je saosećanje talaca sa otmičarima nazvano Stokholmski sindrom po pljački banke u tom gradu. Jasenovački sindrom je pojava da zločinci nametnu svoj pogled na svet svojim žrtvama i široj javnosti. Ustaše su to uspele da urade sa najvećim zločinom, genocidom. Jasenovac je zatvoren nakon četiri godine, Jasenovački sindrom traje već sedam decenija.
Ustašku mržnju prema Srbima prihvatili su mnogi Srbi, mnogi Hrvati i deo međunarodne zajednice. Usvajanje mržnje od zločinca, njeno pounutrašnjenje u samomržnju, primećeno je i kod žrtava silovanja i kod pripadnika drugih progonjenih grupa, Jevreja i Afroamerikanaca. Nedavne hajke protiv srpskog pisma pokretane su istovremeno u Hrvatskoj i u Srbiji.
Ostvarenje ustaških planova je prihvaćeno, pa i pozdravljeno u međunarodnoj javnosti. Suđenje za najveće etničko čišćenje 1991-1995 u Operaciji Oluja okončano je oslobađajućim presudama. Haški sudija Moloto je čak savetovao Srbima da, pošto ih Hrvati ne žele, ”prosto odu u Srbiju”.
Ustaštvo se u Hrvatskoj veliča u najmasovnijim promocijama fašizma na planeti, u kojima desetine hiljada kliču ustaški pozdrav ”Za dom spremni”, kao u doba Hitlera i Pavelića. Evropska unija ćuti na ove i druge antisrpske incidente u svojoj članici.
Zavera ćutanja čini osnovu Jasenovačkog sindroma, i najpre je nametnuta žrtvama.Dok su Jevreji i Jermeni oko genocida izgradili snažnu kulturu sećanja, kod Srba je zločin decenijama prećutkivan a žrtve zaboravljane. Spomenik u Jasenovcu je sagrađen tek 1966, a na svečanom otvaranju hrvatski čelnik je odbrusio srpskom: ”Mnogo vas je ostalo, da znaš!” U spomen području do danas nisu završena temeljna istraživanja, niti je pripremljena ozbiljna postavka. U čitavoj Srbiji još uvek nema ni trga ni spomenika ni stalne izložbe posvećene jasenovačkim žrtvama. Memorijalni centar žrtvama genocida ne postoji.
Ćute čak i Jevreji, srpski sastradalnici. Kada su početkom devedesetih pitali Simona Vizentala zašto ne progovori u odbranu Srba, čovek koji je možda i presudio da se Jasenovački sindrom ne desi njegovom narodu prijateljski je upozorio: vi Srbi niste razuman narod.
U to vreme srpska elita oličena u Dobrici Ćosiću i patrijarhu Pavlu govorila je ”Za Srbe će se boriti istina”. Trebalo je da poslušaju Vizentala. Istina će se boriti za nas, ali neće umesto nas. Jevrejska zajednica, Evropska unija i drugi saveznici neće govoriti dok mi ćutimo. To zaista nije razumno.
Pasivnost je takođe deo Jasenovačkog sindroma. Srbin modelovan po ustaškoj volji mora da ćuti, sebe osuđuje, neprijatelja pravda i ništa ne preduzima. To stanje duha najbolje predstavlja ona starica koja je čudom preživela bacanje u jamu, i dan danas o tome svedoči kradomice i šapatom, gledajući preko ramena. Srbi bačeni u jame su žrtve genocida. Srbi naučeni da sami traže jamu u koju bi se sakrili su žrtve Jasenovačkog sindroma.
Upravo ovih dana Jasenovački sindrom se opet pokazuje povodom najnovijeg skandala, najave da će Alojzije Stepinac, nadbiskup koji je blagoslovio ”Katoličku državu” NDH i hvalio se pokrštavanjem četvrt miliona Srba, biti proglašen za sveca. Srpske i svetske ustanove opet ćute.
Imamo priliku da nakon sedam decenija prekinemo ćutanje, sprečimo novi zaborav žrtava, novo pranje zločinaca, i novo međunarodno priznanje genocidu.
Vatikan je takođe žrtva Jasenovačkog sindroma, koji rimokatoličkim hrišćanima decenijama nameće saosećanje sa ustaškim satanizmom. Ovo je prilika da Papa Franja uradi ono što Stepinac nije, i osudi ustaški režim i genocid u NDH.
U ime nove generacije mi odbijamo Jasenovački sindrom. Odbijamo da budemo saučesnici u nastavku genocida. Borićemo se i pobediti!
Zahtevamo:
- Od Svetog Sinoda SPC i Vlade Srbije da upute protestne note Vatikanu.
- Od Svetog Sinoda SPC da pokrene inicijativu da sestrinske Pravoslavne crkve upute protestne note Vatikanu.
- Od Vlade Republike Srbije da pokrene inicijativu da Evropska unija, Republika Hrvatska i Republika Srpska upute protestne note Vatikanu.
- Od predsednika Srbije Tomislava Nikolića, Patrijarha srpskog Gospodina Irineja, nadbiskupa beogradskog monsinjora Stanislava Hočevara, glavnog rabina u Srbiji Isaka Asijela, direktora centra Simon Vizental Efraima Zurofa, jevrejskih, hrišćanskih i antifašističkih udruženja iz čitavog sveta, da se pridruže protestu i učine sve što je u njihovoj moći da Vatikan prestane da ignoriše ustaški genocid.
- Od Svetog Sinoda SPC i Vlade Srbije da u slučaju proglašenja Stepinca za sveca prekinu diplomatske odnose sa Vatikanom.
- Od građana da podrže ovaj zahtev potpisivanjem peticije
Andrej Fajgelj