Dr Miloš Ković / istoričar / – Slavimo Termopile, a odričemo se Kosova

Datum objave: petak, 28 februara, 2014
Veličina slova: A- A+

Poručuju nam da je Kosovo kamen oko vrata. Zamislite kako bi izgledali Grci koji bi se danas rugali Leonidi i njegovim junačkim Spartancima, izginulim u odbrani Termopila i Grčke od najezde Persijanaca?

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/kovic-2.jpg

Sami srpski zvaničnici i državni mediji svakodnevno nam poručuju da je Kosovo kamen oko vrata srpskog naroda, da smo dovoljno slavili poraze i da ćemo pod hitno da „menjamo svest“. Ljudi koji žive od naše muke i finansiraju se iz našeg budžeta, dakle, javno vređaju naše nasleđe, našu veru i čast naših junačkih, mučeničkih predaka. Zamislite kako bi izgledali Grci koji bi se danas rugali Leonidi i njegovim junačkim Spartancima, izginulim u odbrani Termopila i Grčke od najezde Persijanaca. Ne samo Grčka nego i ceo svet baštini veličanstveno nasleđe bitke u Termopilskom klancu, kaže u razgovoru za „Pečat“ dr Miloš Ković.

Kosovo je središnja tema srpskog postojanja. Kako objašnjavate pokušaje stranih istoriografa da u kosovskoj epici pronađu elemente i izvore naše „genocidnosti“?

Ključnu ulogu u uobličavanju srpskog identiteta vekovima su imale crkva i istorijska sećanja. Identitet čoveka, ali i društvenih grupa, uključujući i nacije, pre svega se krije u njihovoj prošlosti, ali i u njihovim idealima, u slici budućnosti o kojoj sanjaju i na čijem ostvarenju rade. Osećanje pripadnosti počiva, dakle, na veri i pamćenju. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi su se, naročito u dobu Pećke patrijaršije (1557–1766) uobličili i vekovima čuvali sva ona predanja i ideali koji su Srbe razlikovali od okolnih, pravoslavnih i slovenskih naroda. Među tim predanjima, najznačajniji su bili kultovi Svetog Save, Svetog Simeona i svetog kneza Lazara. Po njima su ih drugi narodi prepoznavali; nisu slučajno baš ovi srpski svetitelji prikazani u 16. veku na freskama moskovskog Arhangelskog Sabora. Crkva je i Kosovskom Zavetu dala hrišćansku suštinu; od nje su ga preuzeli guslari i narodni pevači.

Danas se, međutim, o onome što je za jednu naciju vekovima bio glavni izvor opstanka, nadahnuća i ohrabrenja, o Kosovskom Zavetu, na vodećim svetskim univerzitetima i u standardnim akademskim priručnicima piše kao o ključnom uzroku njenog posrnuća i nevolja. Čak i u knjigama vodećih svetskih stručnjaka za istoriju jugoistočne Evrope, kod kojih to zaista ne biste očekivali, naći ćete pozivanja na propagandni pamflet Branimira Anžulovića „Nebeska Srbija“, u kojem se tvrdi da je Kosovski Zavet uzrok svih jada koje su Srbi stolećima zadavali sami sebi, susednim narodima, dobronamernim velikim silama i celoj našoj planeti. Podrazumeva se, naravno, da postoje i Srbi spremni da potvrde da je Kosovski Zavet arhaična, crkvena izmišljotina i da je sintagma „nebeski narod“ štetna, pa i smešna. S druge strane, bitka u Termopilskom klancu zauzima centralno mesto, o čemu svedoči i zarada Holivuda na njegovom poslednjem proizvodu posvećenom Leonidi i Spartancima, pod naslovom 300, iz 2006; a uspeh je bio takav da će se ove godine, kao što i priliči, pojaviti nastavak. Tolkin i Luis su svojim ciklusima o Hobitima i zemlji Narniji hteli da Englezima vrate njihove zaboravljene mitove i veru; to su danas svetski bestseleri a filmovi snimljeni prema njima spadaju u najgledanije filmove svih vremena. Svima nam zastane dah kada gledamo epski juriš višestruko slabije konjice Rohana na ogromnu vojsku Orka u „Povratku kralja“, junački govor i pogibiju njihovog kralja Teodena; u isto vreme, okrećemo glavu od „anahronog“ i „štetnog“ „Kosovskog mita“. Avramovo polje u Kvebek Sitiju jeste Kosovo kanadskih Kvebečana. Tu su izgubili epsku bitku 1759. i konačno potpali pod vlast Engleza. Pogledajte sa kakvim poštovanjem svake godine obeležavaju njenu godišnjicu i kakvo je njeno mesto u kolektivnoj svesti kanadskih Francuza.

Da li se zloupotrebe prošlosti najubedljivije i najlakše osporavaju vraćanjem pojava o kojima je reč u njihov istorijski kontekst i njihovim poređenjem sa sličnim pojavama iz opšte istorije?

To jeste istovremeno i najbolji način da se približimo istinskom razumevanju, koje teži da bude nezavisno od bilo kakvih vanakademskih obzira. Videli smo da nemački istoričari čak i neuporedive užase Holokausta pokušavaju da smeste u komparativnu ravan. Zašto se, onda, primeri iz srpske istorije po pravilu čupaju iz svog istorijskog konteksta?

Kako je pokazao Entoni Smit u knjizi „Izabrani narodi“, vera jedne nacije u sopstvenu posebnost i izabranost relativno je česta pojava u tipologiji nacionalnih identiteta i ideologija. Hrišćanski narodi baštine starozavetnu tradiciju Jevreja o izabranosti, stradanju i spasenju. Puritanci, koji su idejama na kojima su ustrojene SAD utisnuli odlučujući pečat, pozivali su se upravo na ovu, jevrejsku, zavetnu tradiciju. Američki zvaničnici danas idu dotle da javno, sasvim ozbiljno tvrde da se na Amerikance ne mogu primenjivati merila koja se primenjuju na ostale nacije, jer oni imaju svoj, poseban put, svoju specijalnu svetskoistorijsku misiju. Kisindžer je tu tradiciju pronašao u spoljnoj politici vilsonovski raspoloženih američkih demokrata. Taj američki ekskluzivizam i misionarski entuzijazam bio je glavni predmet onog polemičkog članka koji je Putin, pre nego što je sprečio SAD da napadnu Siriju, objavio u listu „The New York Times“.

Da li možemo, bez obzira na činjenicu da je inspiracija mladobosanaca bila kosovska tradicija, govoriti o evropskim idejama Principovog čina?

Prva inspiracija mladobosanaca svakako je kosovska, epska, njegoševska, obilićevska tradicija koja je, među mladim ljudima Principove generacije, naglo oživela posle oslobođenja Kosova 1912. To je bila ona „Vidovdanska ideja“ o kojoj su, baš tada, pisali Isidora Sekulić i Miloš Đurić. Ubistvo tiranina je, međutim, star i čest motiv evropske kulture. Sam Njegoš, „tragični junak kosovske misli“, kako kaže još jedan pripadnik mladobosanske generacije, Ivo Andrić, u „Gorskom vijencu“ pita: „Šta Leonid ’oće i Scevola kad Obilić stane na poprište?“ Mladi ljudi koji žrtvuju svoj život da bi ubili tiranina – to je tradicija kojoj pripadaju Mucije Scevola ili Harmodije i Aristogiton, koji se i danas smatraju uzorima patriotizma i građanske hrabrosti. Tomas Džeferson je 1787. pisao da „drvo slobode mora biti s vremena na vreme osvežavano krvlju patriota i tirana; to je njegova prirodna hrana“. Mladobosanci su bili pod neposrednim uticajem širokog kruga evropskih ideja, od Macinijeve „Mlade Italije“ do Bakunjinovog i Kropotkinovog anarhizma. Skidanje krunisanih glava, tako često u Evropi 19. veka, upravo u vremenu Principa, u poslednjoj deceniji 19. i prvoj deceniji 20. veka, dostiglo je vrhunac. Ako i zanemarimo sve neuspele pokušaje atentata, setićemo se da su tada, u atentatima, stradali francuski predsednik Sadi Karno (1894)austrijska carica Elizabeta (1898) italijanski kralj Umberto I (1900) portugalski kralj Karlos I i njegov sin, prestolonaslednik Luj Filip (1908) grčki kralj Đorđe I (1913). Atentatori su, gotovo po pravilu, bili patrioti i anarhisti. Ove teme danas istražuju mladi istoričari, moji studenti postdiplomci, za čija će se imena tek čuti. Ličnost i ideje Gavrila Principa, tako, ne samo da pripadaju autentičnoj evropskoj tradiciji nego nas podsećaju i na zajedničko poreklo ideja levice i patriotizma. To se jasno vidi, počevši od Srpske revolucije, preko Vladimira Jovanovića, Svetozara Miletića, do Nikole Pašića, Ljube Stojanovića i Jovana Skerlića, u glavnom toku srpske političke tradicije. O nužnosti obnavljanja starih veza između patriotizma i levice danas vrlo ubedljivo piše Mauricio Viroli. Sudbine patriotizma i levice nerazdvojne su naročito danas, u vremenu razobručenog nasilja do zuba naoružanog, grabljivog, rasističkog globalizma.

Da li procesuiranje Njegoša pred haškim sudijama predstavlja pokušaj pretvaranja našeg izvornog opredeljenja i tradicije u teško breme za budućnost?

„Gorski vijenac“ učinio je više za obnovu Kosovskog predanja (ne zaboravimo da je Njegoš bio vladika Srpske pravoslavne crkve) i za uobličavanje srpskog nacionalnog identiteta nego bilo koji politički, nacionalni program, uključujući i Garašaninovo Načertanije. Optuživanje „Gorskog vijenca“ je, u stvari, optuživanje Kosovskog Zaveta. Ambicija Haškog tribunala da sudi srpskoj istoriji umnogome podseća na neslavni Veleizdajnički proces, održan u Zagrebu 1909. godine. Optužnica iz tog davnog procesa za mnoge je ostala izvor trajnog nadahnuća, sve do današnjeg dana. To se lepo vidi u delima Noela Malkolma, Holma Zundhauzena, ili „kulturnog antropologa“ Anžulovića. Nije slučajno Kafka proveo život u Austro-Ugarskoj. Proces započet protiv Srba 1909. još traje.

Danas se Načertanije Ilije Garašanina upotrebljava kao još jedna optužba koja dolazi od strane zapadne istoriografije za velikosrpski hegemonizam?

Milorad Ekmečić je primetio da je Načertanije nacionalni program ujedinjenja srpskih, a potom, ako prilike dozvole, i jugoslovenskih zemalja, nastalo iste, 1844, godine kada je Čezare Balbo objavio „Nade Italije“, sa planom ujedinjenja italijanskih zemalja, koji je podrazumevao preusmeravanje „civilizatorske misije“ Austrije sa Italije ka Balkanu. Iste te godine Joanis Koletis je, u grčkom parlamentu, objavio „Megali ideju“, nacionalni program ujedinjenja bivših vizantijskih zemalja, uključujući i Carigrad, u jedinstvenu grčku državu. Načertanije je, dakle, bilo samo deo evropskog fenomena, pravljenja planova za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje. Te dve reči, oslobođenje i ujedinjenje, nalazile su se u 19. veku na zastavama svih evropskih patriota, od Krita do norveških fjordova i od Dablina do Erzeruma. Nije sporno ni Garašaninovo pozivanje na Dušanovo carstvo. U dobu Svete alijanse i romantizma pozivanje na srednjovekovnu slavu i carstvo bilo je uobičajena pojava. Koletis je hteo obnovu Vizantije, a Balbo političku prevlast pape. Svi, uključujući i Italijane i Grke, polagali su pravo na susedne teritorije i na zemlje naseljene raznolikim stanovništvom, jer etnički čistih teritorija u Evropi skoro da i nije bilo. Načertanije je, dakle, važan, dragocen spomenik srpske nacionalne prošlosti, koji u svakom pogledu pripada evropskoj tradiciji.

Ko su bili inspiratori Garašaninove spoljne politike?

Evropsko poreklo Načertanija naglašava i činjenica da je ono nastalo u radionici Adama Čartoriskog, vođe poljskih emigranata, nastanjenih u Parizu i da ga je za Garašanina napisao Čeh František Zah. Iza njih u tom trenutku stajao je deo zvaničnih krugova francuske Julske monarhije i nekoliko uticajnih britanskih političara i publicista. Glavna tema Načertanija je ujedinjenje Srba kroz emancipaciju od ruskog i austrijskog uticaja, uz oslanjanje na Zapad, na Francusku i Britaniju. Milorad Ekmečić je pokazao koliko toga je Načertanije dugovalo idejama čuvenog britanskog rusofoba Dejvida Urkvarta, diplomate i publiciste, prijatelja Čartoriskog i Karla Marksa. Urkvart je u nužnost okupljanja balkanskih naroda oko Srbije, uz oslonac na Zapad, nasuprot interesima Rusije, uveravao i Miloša Obrenovića; takve ideje ispovedao je, inače, i Karl Marks, takođe ubeđeni rusofob. Kod Garašanina je Ekmečić uočio i uticaje oprezne, promišljene nacionalne politike Miloša Obrenovića.

Kako se desilo da nas Zapad optužuje za jedan dokument nastao pod njegovim suštinskim uticajem?

Glavnu ulogu u tome odigrala je hrvatska propaganda iz vremena ratova 1990-ih. A Garašanin je, kako je pokazao Vasilije Krestić u svojim radovima, Hrvatima pružao podršku. Pritom je, kao pragmatičan i iskusan državnik, ipak bio oprezan prema hrvatskim „slobodnolebdećim intelektualcima“, kakav je, recimo, bio Ljudevit Gaj, spreman da munjevito promeni svoje finansijere.

Da ne bi bilo nedoumica, važno je da se naglasi: glavni inspirator Garašaninove politike nisu bile Britanija i Francuska; one su bile tek spoljnopolitičko sredstvo. Iza njega stajala je samo srpska oslobodilačka, nacionalna ideja, težnja srpskih pravoslavaca, podanika drugog reda u islamskom Osmanskom carstvu i katoličkom Habzburškom carstvu, da dostignu elementarno, ljudsko dostojanstvo. Ova ideja mogla bi se prevesti na današnji, politički korektan jezik, kao borba za osnovna ljudska prava. Ona je pokrenula Srpsku revoluciju 1804; ona je podstakla i Francusku i Američku revoluciju. Uz nju, u okviru ideje narodnog suvereniteta, uobličene u delima Loka i Rusoa, prirodno je išla nacionalna ideja, ideja političkog suverniteta nacije, oličene u svim svojim građanima, bez obzira na njihovo socijalno poreklo i materijalno stanje. U međunarodnim odnosima to je ideja po kojoj „male nacije“ imaju isto dostojanstvo i prava kao i velike. Srbi Garašaninovog doba dobro su znali da ovu vrstu slobode za sebe i za svoje potomke mogu da imaju samo u nacionalnoj državi. Tu je dragoceno istorijsko iskustvo čija aktuelnost i danas teško može da se ospori.

Još jednu važnu pouku pruža evolucija Garašaninovog odnosa prema Rusiji. Počeo je karijeru kao čovek Zapada i protivnik Rusije, da bi vremenom zaključio da je Rusija ipak najpouzdaniji oslonac Srba. Kada se u vreme druge vlade kneza Mihaila vratio na vlast, ostao je blizak Francuzima, ali je već bio nepokolebljivo ruski čovek. To se tada moglo, zahvaljujući tadašnjoj bliskoj saradnji Rusije i Francuske na Balkanu. Isti takav put, od lojalnosti Zapadu do okretanja ka Rusiji, prešli su i drugi veliki državnici Srbije u 19. veku, na primer Jovan Ristić, ili Stojan Novaković.

Da li je i Pašićevo oslanjanje na Rusiju na unutrašnjem planu rezultiralo većom demokratijom?

Jeste, i to je, s obzirom da je u Rusiji vladao apsolutistički, caristički režim, na prvi pogled zaista izgledalo paradoksalno. Nikola Pašić je, naime, za razliku od Garašanina, Ristića ili Novakovića, od početka svoje političke karijere bio rusofil. On je samo prešao put od Bakunjina do Nikolaja II; preselio je svoje proruske naklonosti iz emigrantskih, švajcarskih revolucionarnih kružoka ruskih nihilista, u koje je zalazio kao student, u kabinete ruskih careva i njihovih ministara, gde je bio rado priman kao iskusan srpski državnik.

Nikola Pašić je, instinktivno, znao ono do čega su, neuporedivo obrazovaniji srpski intelektualci, školovani na Zapadu, kao Slobodan Jovanović i Jovan Skerlić, morali da dođu posle mukotrpnih iskustava, kakvo je, recimo, bilo za Srbiju zastrašujuća i ponižavajuća Aneksiona kriza. Naklonost prema zapadnoj kulturi i životnom standardu morala se odvojiti od lojalnosti spoljnopolitičkim interesima Austro-Ugarske, Britanije ili Francuske. Srpski intelektualci i državnici s kraja 19. i početka 20. veka dostigli su zrelost, inače nedostižnu za današnje srpske političare i intelektualce, kako je u „Duhu samoporicanja“ pokazao Milo Lompar, koja im je omogućavala da razlikuju zapadne vrednosti od zapadnih interesa. Da su verno sledili interese i preporuke Britanije i Francuske, svi Srbi bi i tada živeli u šerijatskom Osmanskom carstvu i u klerikalnoj Habzburškoj monarhiji. Liberalne i demokratske države Zapada, Britanija i Francuska, bile su, naime, tradicionalni saveznici ove dve carevine, jer su u njima videle glavne brane prodoru Rusije ka jugu; apsolutističku i carističku Rusiju geostrateški interesi vodili su u sukobe sa Osmanlijama i Habzburgovcima. Srbi su zato bili prirodni saveznici Rusije. Uz to, ruski državnici bili su dovoljno mudri da ne zahtevaju od Srba da uvedu apsolutizam; naprotiv, oni su podržavali Pašića i njegove radikale u borbi protiv poslednjih Obrenovića za parlamentarizam, demokratiju i lokalnu samoupravu. Liberalna Britanija i ustavna Austro-Ugarska podržavale su pokušaje kralja Milana da vlada kao apsolutista; autokratska Rusija pomagala je, preko radikala, parlamentarizam i demokratiju. Posle 1895. i okretanja ka Rusiji Novakovićevih naprednjaka, kako je pokazao Mihailo Vojvodić, u Srbiji neće više biti austrofilskih stranaka. Često se zaboravlja da je čak i okretanje Srbije ka Francuskoj i Britaniji, početkom 20. veka, bilo moguće tek pošto su se ove sile izmirile sa Rusijom i sa njom formirale Antantu.

Zašto se danas slika Balkanskih ratova tako često svodi na istoriju srpskih progona nad albanskim civilima?

U knjigama Noela Malkolma, Holma Zundhauzena, Marka Mazauera, Džona Lempija, Toma Galagera i drugih pisaca istorija balkanskih zemalja, istorija Balkanskih ratova zaista je svedena na opise proterivanja i egzekucija nad civilima. Gde su uzroci? Slično nemačkom slučaju, procvat osmanskih studija u poslednjim decenijama ima svoje korene u ekonomskom i političkom usponu današnje Turske i u porastu njene geostrateške važnosti za Zapad. Od unapređivanja osmanskih studija srpska kultura može da ima samo koristi. Ali Turska i njeni anglosakonski pokrovitelji svoje resurse troše i na ono što smatraju politički poželjnom istoriografijom. Dobar primer za to je rad Instituta za turske studije u SAD, ustanove poznate, pored ostalog, i po pokušajima poricanja genocida nad Jermenima. Ne samo Balkanski ratovi nego i cela borba balkanskih naroda za oslobođenje od Osmanskog carstva, uz podršku Rusije, predstavlja se kao užasna priča o etničkom čišćenju balkanskih muslimana. Takvoj vrsti tumačenja novije istorije Balkana ton je dao američki istoričar i član uprave Instituta za turske studije, Džastin Mek Karti, svojom veoma čitanom i citiranom knjigom rečitog naslova: „Smrt i progonstvo: etničko čišćenje osmanlijskih muslimana 1821–1922“ (1995). Važna i legitimna tema muslimanskih stradanja pretvorena je u političko oruđe, pa je ovom knjigom, uz stalna podsećanja na srpske zločine u Bosni iz 1990-ih, usledila prava provala istorije ove vrste. Do danas, slika Balkanskih ratova u zapadnoj istoriografiji je zaista temeljno promenjena. Uzroci ove pojave su u neoosmanskim ambicijama savremene Turske, o kojima ubedljivo piše Darko Tanasković. Posebno je važna potreba anglosaksonskog sveta da svoje nasilje nad muslimanima Bliskog i Srednjeg istoka prikrije upiranjem prstom na Srbe i Ruse; na Balkanu oni dokazuju kako su, u stvari, najveći prijatelji muslimana.

Kraj

Razgovarala Nataša Jovanović

Izvor: PEČAT

 

Vezane vijesti:

Dr Miloš Ković / istoričar / – Pre nego nas unište, proglasiće nas kanibalima

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top