Teže probiti ćutanje nego koridor

Datum objave: petak, 18 decembra, 2015
Veličina slova: A- A+
General Mile Novaković
General Mile Novaković

Na Dugoj Njivi u Modriči, svake godine se obeležava godišnjica proboja “koridora života”. Tu vojnu operaciju kojom je 28. juna 1992. ponovo uspostavljena kopneno-vazdušna veza sa Srbijom, provele su jedinice Vojske RS i Srpske vojske Krajine (SVK).

Jedan od učesnika, general u penziji Mile Novaković, nekadašnji komandant SVK, u intervjuu za “Vesti” podseća na doprinos Srba iz Krajine toj blistavoj pobedi nad znatno brojnijim snagama hrvatsko-muslimanske koalicije kada su oslobođeni Derventa, Modriča, Odžak i Brod.

Ovaj intervju je rađen juna 2012. nakon obeležavanja 20 godišnjice proboja “koridora života”.

Ko je pokrenuo inicijativu za proboj koridora prema Srbiji?
– Milan Martić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova RSK. General Ratko Mladić pristao je početkom juna, ali se ništa nije dešavalo. Komandant Banjalučkog korpusa general Momir Talić smatrao je da nije nadležan, pa je iniciran sastanak sa političkim čelnicima u Banjaluci. Svi su oklevali tvrdeći da nemamo dovoljno snaga za taj poduhvat. Tek kad je Martić rekao da će onda Krajišnici sami krenuti u proboj, dobijen je pristanak i formiran štab operacije čiju su okosnicu činili pukovnici Kelečević iz Banjalučkog korpusa i Đukić iz MUP-a Krajine. U RSK su odmah osnovane borbene grupe dobrovoljaca iz Knina, Benkovca, Like, Korduna, Banije i Zapadne Slavonije.

Da se Vens ne seti…

Borci iz RSK učestvovali su u operaciji pod oznakom policije, zašto?
– Po Vensovom planu mogli smo imati samo štabove, ali ne i jedinice Teritorijalne odbrane, zbog čega smo svima na rukav uniforme lepili znak “Milicija”. Zato i danas neki tvrde kako je milicija probijala Koridor.

Kakva je tada bila vaša pozicija?
– Ja tada nisam imao nikakvu zvaničnu ulogu. Krenuo sam 11. juna sa jedinicom od 120 potpuno borbeno opremljenih Kordunaša, da im pomognem, da ne izginu na nepoznatom terenu i sa nepoznatim ljudima. Posle smotre u Banjaluci razmestili smo se u Rudanki kod Doboja. Martić je odredio kapetana Rašua da komanduje, ali na žalost, nije bilo vremena za pripreme. U jednoj akciji bilo je znatnih gubitaka, među vojskom je zavladalo ogorčenje, neki su čak napustili ratište. Tada mi je Martić poverio komandovanje. Na sastanku Štaba operacije u selu Stanari, general Talić me je pred svima pitao: “Mile možeš li ti zauzeti Cer? Ako možeš nastavljamo, ako ne možeš, idemo kući. Svako sebi”.

Šta ste mu odgovorili?
– Rekao sam da mogu. Dodelili su mi Vukove s Vučjaka Veljka Milankovića, tenkiste poručnika Sivca i haubičku bateriju kapetana Popovića. Već sutradan smo manevrom u napadu postigli veliki uspeh. Slavonci Krste Žarkovića uništili su najopasnije bunkere, krenula je tenkovska četa i ostale jedinice, sve je bilo brzo gotovo. Čim su mi poslali pojačanje iz Gradiške, izbili smo na put Doboj-Derventa. Tada je za načelnika Štaba postavljen Novica Simić.

Tek tada?
– Da mi je tada, u toj euforiji zbog pobede, neko rekao da nas Krajišnike niko kasnije neće pominjati, ni mrtve ni žive, da nas neće biti ni na spomeniku, niti na godišnjim proslavama, ja bih mu rekao da se okane propagande. Ali eto, baš to se desilo. Ta naša akcija čak nije ni svrstana u proboj koridora…

Šta je bilo dalje?
– U štabu je odlučeno da se proboj nastavi u tri pravca: desnom i levom obalom Bosne (Simić i ja) i prema Derventi (Lisica). “Biraj pravac”, rekao mi je Talić. Jedan krajiški lider nije se složio s mojim izborom. Prigovorio je da ćemo “ginuti po nekim gudurama, a oni će se slikati po Modriči i Odžaku”. Nisam reagovao, nastavio sam dalje. Ali to je druga (i duga) priča koja završava našim ulaskom u Odžak. Odatle do Svilaja na Savi bilo je samo gonjenje hrvatsko-muslimanskih “postrojbi” čiji generali, među njima i Stipetić, nisu mogli da se načude bežaniji svoje vojske. Čuda nema, istina je jednostavna – mi se nismo imali kuda vratiti, mogli smo samo napred.

Pobeda ima stotinu očeva, a poraz je siroče

Da li ste bili na svečanosti u Dugoj Njivi?
– Nisam. Nisu me zvali, bio sam samo jednom, na prvoj godišnjici proboja koridora 1993. Glasno sam rekao šta mislim o nekim stvarima i od tada me više niko nije zvao. Posle rata produbio sam razumevanje izreke “Pobednici pišu istoriju”.
U kom smislu?
– Naglasak je na onome “pišu” u smislu kreiraju, prećutkivanjem, glorifikacijom marginalija, naknadnim učitavanjem namera i ciljeva… Mi Krajišnici nismo pobednička strana, pa nas valjda ne žele ni u proslavama pobeda, koje nisu sporne. Pobeda ima stotinu očeva, a poraz je siroče. Postoji i izreka koja kaže da je poraz pametniji od pobede. Na našu nesreću, mi možemo bolje da vidimo pouke do kojih drugi ne stižu, pogotovo onu “U dobru se ne ponesi, a u zlu ne poništi”.

Izvor: Vesti online

Ko je i kakav bio general Mile Novaković (1950-2015)

General Novaković: Ovako je bilo


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top