Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Теже пробити ћутање него коридор

Датум објаве: петак, 18 децембра, 2015
Величина слова: A- A+
Генерал Миле Новаковић
Генерал Миле Новаковић

На Дугој Њиви у Модричи, сваке године се обележава годишњица пробоја “коридора живота”. Ту војну операцију којом је 28. јуна 1992. поново успостављена копнено-ваздушна веза са Србијом, провеле су јединице Војске РС и Српске војске Крајине (СВК).

Један од учесника, генерал у пензији Миле Новаковић, некадашњи командант СВК, у интервјуу за “Вести” подсећа на допринос Срба из Крајине тој блиставој победи над знатно бројнијим снагама хрватско-муслиманске коалиције када су ослобођени Дервента, Модрича, Оџак и Брод.

Овај интервју је рађен јуна 2012. након обележавања 20 годишњице пробоја “коридора живота”.

Ко је покренуо иницијативу за пробој коридора према Србији?
– Милан Мартић, тадашњи министар унутрашњих послова РСК. Генерал Ратко Младић пристао је почетком јуна, али се ништа није дешавало. Командант Бањалучког корпуса генерал Момир Талић сматрао је да није надлежан, па је инициран састанак са политичким челницима у Бањалуци. Сви су оклевали тврдећи да немамо довољно снага за тај подухват. Тек кад је Мартић рекао да ће онда Крајишници сами кренути у пробој, добијен је пристанак и формиран штаб операције чију су окосницу чинили пуковници Келечевић из Бањалучког корпуса и Ђукић из МУП-а Крајине. У РСК су одмах основане борбене групе добровољаца из Книна, Бенковца, Лике, Кордуна, Баније и Западне Славоније.

Да се Венс не сети…

Борци из РСК учествовали су у операцији под ознаком полиције, зашто?
– По Венсовом плану могли смо имати само штабове, али не и јединице Територијалне одбране, због чега смо свима на рукав униформе лепили знак “Милиција”. Зато и данас неки тврде како је милиција пробијала Коридор.

Каква је тада била ваша позиција?
– Ја тада нисам имао никакву званичну улогу. Кренуо сам 11. јуна са јединицом од 120 потпуно борбено опремљених Кордунаша, да им помогнем, да не изгину на непознатом терену и са непознатим људима. После смотре у Бањалуци разместили смо се у Руданки код Добоја. Мартић је одредио капетана Рашуа да командује, али на жалост, није било времена за припреме. У једној акцији било је знатних губитака, међу војском је завладало огорчење, неки су чак напустили ратиште. Тада ми је Мартић поверио командовање. На састанку Штаба операције у селу Станари, генерал Талић ме је пред свима питао: “Миле можеш ли ти заузети Цер? Ако можеш настављамо, ако не можеш, идемо кући. Свако себи”.

Шта сте му одговорили?
– Рекао сам да могу. Доделили су ми Вукове с Вучјака Вељка Миланковића, тенкисте поручника Сивца и хаубичку батерију капетана Поповића. Већ сутрадан смо маневром у нападу постигли велики успех. Славонци Крсте Жарковића уништили су најопасније бункере, кренула је тенковска чета и остале јединице, све је било брзо готово. Чим су ми послали појачање из Градишке, избили смо на пут Добој-Дервента. Тада је за начелника Штаба постављен Новица Симић.

Тек тада?
– Да ми је тада, у тој еуфорији због победе, неко рекао да нас Крајишнике нико касније неће помињати, ни мртве ни живе, да нас неће бити ни на споменику, нити на годишњим прославама, ја бих му рекао да се окане пропаганде. Али ето, баш то се десило. Та наша акција чак није ни сврстана у пробој коридора…

Шта је било даље?
– У штабу је одлучено да се пробој настави у три правца: десном и левом обалом Босне (Симић и ја) и према Дервенти (Лисица). “Бирај правац”, рекао ми је Талић. Један крајишки лидер није се сложио с мојим избором. Приговорио је да ћемо “гинути по неким гудурама, а они ће се сликати по Модричи и Оџаку”. Нисам реаговао, наставио сам даље. Али то је друга (и дуга) прича која завршава нашим уласком у Оџак. Одатле до Свилаја на Сави било је само гоњење хрватско-муслиманских “постројби” чији генерали, међу њима и Стипетић, нису могли да се начуде бежанији своје војске. Чуда нема, истина је једноставна – ми се нисмо имали куда вратити, могли смо само напред.

Победа има стотину очева, а пораз је сироче

Да ли сте били на свечаности у Дугој Њиви?
– Нисам. Нису ме звали, био сам само једном, на првој годишњици пробоја коридора 1993. Гласно сам рекао шта мислим о неким стварима и од тада ме више нико није звао. После рата продубио сам разумевање изреке “Победници пишу историју”.
У ком смислу?
– Нагласак је на ономе “пишу” у смислу креирају, прећуткивањем, глорификацијом маргиналија, накнадним учитавањем намера и циљева… Ми Крајишници нисмо победничка страна, па нас ваљда не желе ни у прославама победа, које нису спорне. Победа има стотину очева, а пораз је сироче. Постоји и изрека која каже да је пораз паметнији од победе. На нашу несрећу, ми можемо боље да видимо поуке до којих други не стижу, поготово ону “У добру се не понеси, а у злу не поништи”.

Извор: Вести онлине

Ко је и какав био генерал Миле Новаковић (1950-2015)

Генерал Новаковић: Овако је било


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top