Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Pukni zoro!

Datum objave: četvrtak, 17 decembra, 2015
Objavljeno u Nemanja Dević
Veličina slova: A- A+
U Visokim Dečanima Zbor zborila gospoda hrišćanska.
U Visokim Dečanima Zbor zborila gospoda hrišćanska.

Nije hučala Bistrica dok smo prelazili most što se nadvio nad njom. Nisam mnogo ni zagledao most ni velike njegove lukove, niti okolne zgrade načičkane duž reke u staroj čaršiji, dok sam se uskom ulicom uspinjao prema prizrenskoj bogosloviji.

Više sam lovio poglede mladih Arnauta koji su u grupama prelazili preko mosta, stiskajući u ruci sve vreme svoju crnu šajkaču, koju sam prethodnih dana nosio na Kosovu. Kao što su razvaline civilizacije u Carigradu danas preplavljene mladim Turcima, tako u oči pada da je i u Prizrenu, nekadašnjem simbolu iste te civilizacije, carskom gradu – Dušanovom gradu, sve danas u arnautluku, silnom i živom – ima ih oko 180.000 spram jedva 70 preostalih Srba…

I otvoriše se vrata i na njima se ne ukaza ni sveštenik, ni učenik, već mladi kosovski policajac. Bio je ljubazan i predusretljiv, ali oprezan. Ne hvataju se za kvaku bogoslovije samo dobronamerni, pogotovo kad mrak ovlada Prizrenom.

Sa Sinan-pašine džamije, monumentalnog zdanja zidanog i od kamena razorenih Svetih Arhanđela, oglasio se mujezin.

Nedugo zatim, pred nas izlazi otac Andrej, dečanski monah i prorektor bogoslovije, mlad, učen i odlučan čovek. Uvodi nas u bogosloviju koja se gradi i obnavlja nakon paljenja 2004, i kazuje njen istorijat: osnovana je 1871. kao prva srednja škola u Osmanskom carstvu na srpskom jeziku, finansirana od velikog zadužbinara Sime Igumanova (koji je posle smrti sina jedinca odlučio da ”posini” svu omladinu svog kraja), podjednako je školovala sveštenike i učitelje i iznedrila ih na stotine pre 1915, kada je prvi put obustavila rad – i obustavljala ga svaki put tokom 20. stoleća kada se srpski narod našao na udaru, ali najduže na samom kraju veka, kada su profesori i učenici bili izgnani od 1999. do 2011.

Kada su nas, posle službe, uveli u učionicu i smestili za učeničke klupe, a bogoslovi iz sveg glasa zapevali ”Pukni zoro”, malo kome su oči ostale suve…

Sada je uče 53 učenika, o čijem školovanju se i danas brine anonimni srpski dobrotvor, koji im svake godine obezbeđuje stipendije. Ti dečaci žive u gotovo vojničkoj disciplini, kreću se u uskom, ograničenom krugu – i isključivo praćeni vaspitačima, maštaju o svemu o čemu maštaju i njihovi vršnjaci u drugim krajevima Srbije – ali im je to uglavnom uskraćeno… ali su im glasovi gromki, bilo da pevaju duhovne ili nacionalne pesme.

Kada su nas, posle službe, uveli u učionicu i smestili za učeničke klupe, a bogoslovi iz sveg glasa zapevali ”Pukni zoro”, malo kome su oči ostale suve…

Iz glave mi ne izbija pesma Milana Rakića:

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,

Očajan i strašan, Hristos ruke širi,

Večno čekajući pastvu, koje nema…

Ali, vreme je neumoljivo prolazilo i došlo je vreme za rastanak.

Žurili smo u Ljevišku.

I u ćutanju svima nam je bilo jasno – ovi dečaci, ma koliko bili slabašni i mladi, hrabriji su od svakog od nas, koji se olako pozdravljamo sa ”dogodine u Prizrenu”. Oni su tamo svakog dana, na poslednjoj liniji odbrane Srpstva.

I – oni su žar nečega što će nekada možda prerasti i u plamen…

A Ljeviška…

Bogorodica Ljeviška
Bogorodica Ljeviška

Ljeviška je, iako u gradskom jezgru, kao skrovita, nadvišena i skrivena okolnim visokim zidanim i nadzidanim zgradama. Crkva je sva u mraku, ograđena žicom i rešetkama. Kroz nju se sagledava sva patnja našeg roda – i sva ironija onih gordih i moćnih sa kojima slavodobitno otvaramo poglavlja o pridruživanju… Sagrađena je pre više od 700 godina, kao zadužbina kralja Milutina, istog onog velikog vladaoca koji je ostavio 40 zadužbina – isto onoliko godina koliko je i kraljevao srpskom zemljom. Zapalili su je Šiptari 2004, istog martovskog dana kada i sve druge srpske bogomolje u Prizrenu. Crkva se danas nalazi na listi spomenika UNESKO-a… i ako za dve godine nemanjićke zadužbine budu u tu organizaciju ušle kao ”kosovska kulturna baština”, biće da se o njoj staraju upravo oni koji su je zapalili…

Ali zna to sav Zapad, kao što znamo i mi, ali je slep i gluv za vapaje onih koji žive u evropskom getu 21. veka. A Ljeviška je ikonopisana onda kad Amerike nije ni bilo.

Verujućima, Bog svakog dana pokazuje da su Čuda moguća.

Veličanstvene su freske svetitelja, koji u tmini, samo obasjani baterijskom lampom, kao da lebde nad nama. Prepoznajem onu Stefana Nemanje, iz prvog udžbenika iz 1999. uz koji sam upoznao i zavoleo istoriju, pa kralja Milutina, pa Hristosa – zaštitnika Prizrena i Bogorodice Ljeviške.

Sveštenik koji se stara o crkvi i koji nam o njoj govori je mlad i prkosan, čvrst u veri u večnost. Šta bi ga drugo u ovoj zemlji i (o)držalo? Hladno je u napuštenoj crkvi čiji su stubovi visoki. Napuštena je, u njoj se ne služi osim o većim praznicima.

Iz glave mi ne izbija pesma Milana Rakića:

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,

Očajan i strašan, Hristos ruke širi,

Večno čekajući pastvu, koje nema…

Te je reči, sumornog zaključka, zapisao Rakić 1911, nakon što je posetio jednu crkvu u selu nedaleko od Prištine, u kojoj više nije bilo ni vrata ni prozora, a u selu ni sveštenika ni vernika.

Već sledeće godine došlo je do neočekivanog, velikog preokreta. I srpski vojnici ljubili su zemlju na Kosovu polju, dok im je Rakić recitovao ”Na Gazi-mestanu”, himnu tog pokolenja.

Isto selo i danas je nastanjeno Srbima, ma koliko to onda izgledalo nestvarno.

Verujućima, Bog svakog dana pokazuje da su Čuda moguća.

I Ljeviška je stradala kad god su i Srbi stradali.

I paljena.

I u džamiju pretvarana.

I opstala.

I njene freske gorele.

I čađu zacrnjene.

I krečene.

I vaskrsnule.

Mrak je danas u crkvi. Mrak je i na Kosovu. Mrak je i u Srbiji.

A jednog trena, baš dok su nas crne misli kosile, snop svetlosti pade na fresku Bogorodice Ljeviške… i obasja je.

I u mračnoj crkvi, u svetlosti zasija lik Bogomajke…

Autor: Nemanja Dević


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top