Pukni zoro!

Nije hučala Bistrica dok smo prelazili most što se nadvio nad njom. Nisam mnogo ni zagledao most ni velike njegove lukove, niti okolne zgrade načičkane duž reke u staroj čaršiji, dok sam se uskom ulicom uspinjao prema prizrenskoj bogosloviji.

Više sam lovio poglede mladih Arnauta koji su u grupama prelazili preko mosta, stiskajući u ruci sve vreme svoju crnu šajkaču, koju sam prethodnih dana nosio na Kosovu. Kao što su razvaline civilizacije u Carigradu danas preplavljene mladim Turcima, tako u oči pada da je i u Prizrenu, nekadašnjem simbolu iste te civilizacije, carskom gradu – Dušanovom gradu, sve danas u arnautluku, silnom i živom – ima ih oko 180.000 spram jedva 70 preostalih Srba…

I otvoriše se vrata i na njima se ne ukaza ni sveštenik, ni učenik, već mladi kosovski policajac. Bio je ljubazan i predusretljiv, ali oprezan. Ne hvataju se za kvaku bogoslovije samo dobronamerni, pogotovo kad mrak ovlada Prizrenom.

Sa Sinan-pašine džamije, monumentalnog zdanja zidanog i od kamena razorenih Svetih Arhanđela, oglasio se mujezin.

Nedugo zatim, pred nas izlazi otac Andrej, dečanski monah i prorektor bogoslovije, mlad, učen i odlučan čovek. Uvodi nas u bogosloviju koja se gradi i obnavlja nakon paljenja 2004, i kazuje njen istorijat: osnovana je 1871. kao prva srednja škola u Osmanskom carstvu na srpskom jeziku, finansirana od velikog zadužbinara Sime Igumanova (koji je posle smrti sina jedinca odlučio da “posini“ svu omladinu svog kraja), podjednako je školovala sveštenike i učitelje i iznedrila ih na stotine pre 1915, kada je prvi put obustavila rad – i obustavljala ga svaki put tokom 20. stoleća kada se srpski narod našao na udaru, ali najduže na samom kraju veka, kada su profesori i učenici bili izgnani od 1999. do 2011.

Kada su nas, posle službe, uveli u učionicu i smestili za učeničke klupe, a bogoslovi iz sveg glasa zapevali “Pukni zoro“, malo kome su oči ostale suve…

Sada je uče 53 učenika, o čijem školovanju se i danas brine anonimni srpski dobrotvor, koji im svake godine obezbeđuje stipendije. Ti dečaci žive u gotovo vojničkoj disciplini, kreću se u uskom, ograničenom krugu – i isključivo praćeni vaspitačima, maštaju o svemu o čemu maštaju i njihovi vršnjaci u drugim krajevima Srbije – ali im je to uglavnom uskraćeno… ali su im glasovi gromki, bilo da pevaju duhovne ili nacionalne pesme.

Kada su nas, posle službe, uveli u učionicu i smestili za učeničke klupe, a bogoslovi iz sveg glasa zapevali “Pukni zoro“, malo kome su oči ostale suve…

Iz glave mi ne izbija pesma Milana Rakića:

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,

Očajan i strašan, Hristos ruke širi,

Večno čekajući pastvu, koje nema…

Ali, vreme je neumoljivo prolazilo i došlo je vreme za rastanak.

Žurili smo u Ljevišku.

I u ćutanju svima nam je bilo jasno – ovi dečaci, ma koliko bili slabašni i mladi, hrabriji su od svakog od nas, koji se olako pozdravljamo sa “dogodine u Prizrenu“. Oni su tamo svakog dana, na poslednjoj liniji odbrane Srpstva.

I – oni su žar nečega što će nekada možda prerasti i u plamen…

A Ljeviška…

Ljeviška je, iako u gradskom jezgru, kao skrovita, nadvišena i skrivena okolnim visokim zidanim i nadzidanim zgradama. Crkva je sva u mraku, ograđena žicom i rešetkama. Kroz nju se sagledava sva patnja našeg roda – i sva ironija onih gordih i moćnih sa kojima slavodobitno otvaramo poglavlja o pridruživanju… Sagrađena je pre više od 700 godina, kao zadužbina kralja Milutina, istog onog velikog vladaoca koji je ostavio 40 zadužbina – isto onoliko godina koliko je i kraljevao srpskom zemljom. Zapalili su je Šiptari 2004, istog martovskog dana kada i sve druge srpske bogomolje u Prizrenu. Crkva se danas nalazi na listi spomenika UNESKO-a… i ako za dve godine nemanjićke zadužbine budu u tu organizaciju ušle kao “kosovska kulturna baština“, biće da se o njoj staraju upravo oni koji su je zapalili…

Ali zna to sav Zapad, kao što znamo i mi, ali je slep i gluv za vapaje onih koji žive u evropskom getu 21. veka. A Ljeviška je ikonopisana onda kad Amerike nije ni bilo.

Verujućima, Bog svakog dana pokazuje da su Čuda moguća.

Veličanstvene su freske svetitelja, koji u tmini, samo obasjani baterijskom lampom, kao da lebde nad nama. Prepoznajem onu Stefana Nemanje, iz prvog udžbenika iz 1999. uz koji sam upoznao i zavoleo istoriju, pa kralja Milutina, pa Hristosa – zaštitnika Prizrena i Bogorodice Ljeviške.

Sveštenik koji se stara o crkvi i koji nam o njoj govori je mlad i prkosan, čvrst u veri u večnost. Šta bi ga drugo u ovoj zemlji i (o)držalo? Hladno je u napuštenoj crkvi čiji su stubovi visoki. Napuštena je, u njoj se ne služi osim o većim praznicima.

Iz glave mi ne izbija pesma Milana Rakića:

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,

Očajan i strašan, Hristos ruke širi,

Večno čekajući pastvu, koje nema…

Te je reči, sumornog zaključka, zapisao Rakić 1911, nakon što je posetio jednu crkvu u selu nedaleko od Prištine, u kojoj više nije bilo ni vrata ni prozora, a u selu ni sveštenika ni vernika.

Već sledeće godine došlo je do neočekivanog, velikog preokreta. I srpski vojnici ljubili su zemlju na Kosovu polju, dok im je Rakić recitovao “Na Gazi-mestanu“, himnu tog pokolenja.

Isto selo i danas je nastanjeno Srbima, ma koliko to onda izgledalo nestvarno.

Verujućima, Bog svakog dana pokazuje da su Čuda moguća.

I Ljeviška je stradala kad god su i Srbi stradali.

I paljena.

I u džamiju pretvarana.

I opstala.

I njene freske gorele.

I čađu zacrnjene.

I krečene.

I vaskrsnule.

Mrak je danas u crkvi. Mrak je i na Kosovu. Mrak je i u Srbiji.

A jednog trena, baš dok su nas crne misli kosile, snop svetlosti pade na fresku Bogorodice Ljeviške… i obasja je.

I u mračnoj crkvi, u svetlosti zasija lik Bogomajke…

Autor: Nemanja Dević