Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Пукни зоро!

Датум објаве: четвртак, 17 децембра, 2015
Објављено у Немања Девић
Величина слова: A- A+
У Високим Дечанима Збор зборила господа хришћанска.
У Високим Дечанима Збор зборила господа хришћанска.

Није хучала Бистрица док смо прелазили мост што се надвио над њом. Нисам много ни загледао мост ни велике његове лукове, нити околне зграде начичкане дуж реке у старој чаршији, док сам се уском улицом успињао према призренској богословији.

Више сам ловио погледе младих Арнаута који су у групама прелазили преко моста, стискајући у руци све време своју црну шајкачу, коју сам претходних дана носио на Косову. Као што су развалине цивилизације у Цариграду данас преплављене младим Турцима, тако у очи пада да је и у Призрену, некадашњем симболу исте те цивилизације, царском граду – Душановом граду, све данас у арнаутлуку, силном и живом – има их око 180.000 спрам једва 70 преосталих Срба…

И отворише се врата и на њима се не указа ни свештеник, ни ученик, већ млади косовски полицајац. Био је љубазан и предусретљив, али опрезан. Не хватају се за кваку богословије само добронамерни, поготово кад мрак овлада Призреном.

Са Синан-пашине џамије, монументалног здања зиданог и од камена разорених Светих Арханђела, огласио се мујезин.

Недуго затим, пред нас излази отац Андреј, дечански монах и проректор богословије, млад, учен и одлучан човек. Уводи нас у богословију која се гради и обнавља након паљења 2004, и казује њен историјат: основана је 1871. као прва средња школа у Османском царству на српском језику, финансирана од великог задужбинара Симе Игуманова (који је после смрти сина јединца одлучио да ”посини” сву омладину свог краја), подједнако је школовала свештенике и учитеље и изнедрила их на стотине пре 1915, када је први пут обуставила рад – и обустављала га сваки пут током 20. столећа када се српски народ нашао на удару, али најдуже на самом крају века, када су професори и ученици били изгнани од 1999. до 2011.

Када су нас, после службе, увели у учионицу и сместили за ученичке клупе, а богослови из свег гласа запевали ”Пукни зоро”, мало коме су очи остале суве…

Сада је уче 53 ученика, о чијем школовању се и данас брине анонимни српски добротвор, који им сваке године обезбеђује стипендије. Ти дечаци живе у готово војничкој дисциплини, крећу се у уском, ограниченом кругу – и искључиво праћени васпитачима, маштају о свему о чему маштају и њихови вршњаци у другим крајевима Србије – али им је то углавном ускраћено… али су им гласови громки, било да певају духовне или националне песме.

Када су нас, после службе, увели у учионицу и сместили за ученичке клупе, а богослови из свег гласа запевали ”Пукни зоро”, мало коме су очи остале суве…

Из главе ми не избија песма Милана Ракића:

Сам у пустој цркви, где круже вампири,

Очајан и страшан, Христос руке шири,

Вечно чекајући паству, које нема…

Али, време је неумољиво пролазило и дошло је време за растанак.

Журили смо у Љевишку.

И у ћутању свима нам је било јасно – ови дечаци, ма колико били слабашни и млади, храбрији су од сваког од нас, који се олако поздрављамо са ”догодине у Призрену”. Они су тамо сваког дана, на последњој линији одбране Српства.

И – они су жар нечега што ће некада можда прерасти и у пламен…

А Љевишка…

Богородица Љевишка
Богородица Љевишка

Љевишка је, иако у градском језгру, као скровита, надвишена и скривена околним високим зиданим и надзиданим зградама. Црква је сва у мраку, ограђена жицом и решеткама. Кроз њу се сагледава сва патња нашег рода – и сва иронија оних гордих и моћних са којима славодобитно отварамо поглавља о придруживању… Саграђена је пре више од 700 година, као задужбина краља Милутина, истог оног великог владаоца који је оставио 40 задужбина – исто онолико година колико је и краљевао српском земљом. Запалили су је Шиптари 2004, истог мартовског дана када и све друге српске богомоље у Призрену. Црква се данас налази на листи споменика УНЕСКО-а… и ако за две године немањићке задужбине буду у ту организацију ушле као ”косовска културна баштина”, биће да се о њој старају управо они који су је запалили…

Али зна то сав Запад, као што знамо и ми, али је слеп и глув за вапаје оних који живе у европском гету 21. века. А Љевишка је иконописана онда кад Америке није ни било.

Верујућима, Бог сваког дана показује да су Чуда могућа.

Величанствене су фреске светитеља, који у тмини, само обасјани батеријском лампом, као да лебде над нама. Препознајем ону Стефана Немање, из првог уџбеника из 1999. уз који сам упознао и заволео историју, па краља Милутина, па Христоса – заштитника Призрена и Богородице Љевишке.

Свештеник који се стара о цркви и који нам о њој говори је млад и пркосан, чврст у вери у вечност. Шта би га друго у овој земљи и (о)држало? Хладно је у напуштеној цркви чији су стубови високи. Напуштена је, у њој се не служи осим о већим празницима.

Из главе ми не избија песма Милана Ракића:

Сам у пустој цркви, где круже вампири,

Очајан и страшан, Христос руке шири,

Вечно чекајући паству, које нема…

Те је речи, суморног закључка, записао Ракић 1911, након што је посетио једну цркву у селу недалеко од Приштине, у којој више није било ни врата ни прозора, а у селу ни свештеника ни верника.

Већ следеће године дошло је до неочекиваног, великог преокрета. И српски војници љубили су земљу на Косову пољу, док им је Ракић рецитовао ”На Гази-местану”, химну тог поколења.

Исто село и данас је настањено Србима, ма колико то онда изгледало нестварно.

Верујућима, Бог сваког дана показује да су Чуда могућа.

И Љевишка је страдала кад год су и Срби страдали.

И паљена.

И у џамију претварана.

И опстала.

И њене фреске гореле.

И чађу зацрњене.

И кречене.

И васкрснуле.

Мрак је данас у цркви. Мрак је и на Косову. Мрак је и у Србији.

А једног трена, баш док су нас црне мисли косиле, сноп светлости паде на фреску Богородице Љевишке… и обасја је.

И у мрачној цркви, у светлости засија лик Богомајке…

Аутор: Немања Девић


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top