Milan Stojadinović i sve o aferi „dva odsto ratne štete“ (31)

Da bi izazvao skok vrednosti obveznica ratne štete dva odsto ministar finansija upotrebljava zakonski dozvoljene mere, ali prethodno obaveštava nekoliko banaka i industrijalaca kako bi kupili velike količine obveznica koje su preplavile tržište

Milan Stojadinović rođen je 1888. godine u Čačku, gde je svršio srednju školu. Pravne nauke studirao na Univerzitetu u Beogradu, a 1911. promovisan za doktora prava (doktorska disertacija „Nemački ustav“). Kao državni pitomac odlazi u inostranstvo na specijalizaciju finansijskih nauka i tri godine provodi u Nemačkoj i Francuskoj. Neko vreme bio je u francuskom Ministarstvu finansija, a 1917. godine već na položaju načelnika Ministarstva, a 1918. na položaju generalnog direktora državnog računovodstva. Ostavku na državnu službu dao je 1919. godine i odao se bankarstvu. Postao je direktor Engleske državne banke, potpredsednik berze u Beogradu i honorarni profesor nauke o finansijama na Pravnom fakultetu u Beogradu. Zatim je izabran za predsednika Berze u Beogradu i na tom položaju ostao je duže.

U vladu Nikole Pašića ušao je 1922. godine i zauzeo portfelj ministra finansija. S malim prekidima, tu je ostao sve do 1926. godine. Za narodnog poslanika izabran je 1923, prvi put na programu Narodne radikalne stranke, a zatim je ponovo biran 1925. i 1927. godine kao nosilac liste. Bio je član glavnog odbora Narodne radikalne stranke. U kabinetu Bogoljuba Jevtića, 1935. godine zauzeo je ponovo položaj ministra finansija. Te godine imenovan je za senatora, a 20. juna iste godine Stojadinović je obrazovao svoj prvi kabinet, u koji su ušli predstavnici tada opozicionih grupa dr Anton Korošec, dr Meho Spaho i drugi. Uz predsedništvo Ministarstva, zauzeo je i portfelj ministra spoljnih poslova. Do 4. 2. 1939. neprestano je bio na čelu vlade.“

Od tog dana počinje Stojadinovićev pad, poniženje, duga internacija i na kraju – zaborav. Cvetković ga hapsi, ubrzo predaje Englezima koji ga na Mauricijusu drže šest godina (1941-1947). Bivši najbogatiji čovek na Balkanu odlazi u Rio, zatim u Buenos Ajres, gde ostaje do smrti, 1961. godine.

Bogatstvo Milana Stojadinovića pred Drugi svetski rat procenjivalo se na sedamsto miliona dinara, čime je važio za jednog od najbogatijih ljudi u zemlji. Uz istaknute političke funkcije koje je neprestano obavljao Stojadinović je tako, uz kraljevski dvor, bio najmoćnija ličnost u Jugoslaviji. Njegov prijatelj i jedan od važnijih masona Đorđe Bodi iz zatvora u Nišu 1952. komunističkoj tajnoj policiji otkriva sve oko čuvene afere „Dva odsto ratne štete“:

„Pošto Nemačka ni ekonomski ni finansijski nije mogla da plati saveznicima kao državama, naknadu za troškove rata i upropašćenog materijala, u Versaju je usvojeno rešenje koje priznaje samo naknadu štete privatnim licima, oštećenim građanima Francuske, Belgije, Srbije i Crne Gore. Ove odredbe Ugovora o miru izigrane su od Kraljevine SHS Zakonom o ratnoj šteti i obveznicama dva odsto rente ratne štete koje su glasile na ‘donosioca’ i tako postale hartije od vrednosti vrlo pogodne za bankarsko-berzanske špekulacije i trgovačke transakcije.

U Ugovoru o miru stajalo je precizno da se ratna šteta dosuđuje građanima tadašnje Kraljevine Srbije i Crne Gore u zlatnim francima (5,5 milijardi); međutim, stvorena Kraljevina SHS donosi Zakon o ratnoj šteti i obveznice dva odsto rente ratne štete, pa se pojavljuje kao poverilac za reparacije od Nemačke za šta nije imala aktivnu legitimaciju. Greška koalicione radikalsko-demokratske vlade iskorišćena je prvo od Nemačke kojoj je bilo u računu da plati reparacije u naturi (mašinama, starim materijalom itd.) a sebi da obnovi industriju modernim mašinama (sa jačim kapacitetom proizvodnje i savremenim izumima za vreme rata) i da se na lak način izvuče iz jedne teške obaveze Ugovora o miru.“

Grešku koalicione vlade sa Zakonom o ratnoj šteti, tvrdi Đorđe Bodi, iskoristila su posle martovskih izbora 1923. godine dva ministra: doktor Milan Stojadinović, ministar finansija, i doktor Laza Marković, ministar pravde, obojica reklamirani kao eminentni stručnjaci. S pomenutim ministrima, nesumljivo sporazumno, iskoristili su grešku Zakona o ratnoj šteti i celokupnog rešenja reparacionog pitanja: banke i bankari kao špekulanti i industrijalci, koji su stekli stotine miliona, iako nisu bili oštećeni, jer mnogi za vreme rata uopšte nisu postojali.

„Afera ‘sa ratnom štetom’ sastoji se iz niza transakcija berzansko-špekulativnih iz kojih su pojedine banke i bankari formirali ogromne kapitale, a pomenuta dva ministra bogatstva.“

Dolaskom na položaj ministra finansija, Milan Stojadinović počinje da radi na ratnoj šteti i jačanju državnih hartija od vrednosti, a naročito „obveznica dva odsto rente ratne štete“, koje su na berzama bile naturane ispod vrednosti. Obveznice su na tržištu kupovane i prodavane od 100 do 120 dinara, iako je nominalna vrednost bila hiljadu dinara komad – kaže se u tajnom izveštaju Udbe.

Da bi izazvao skok vrednosti obveznica ratne štete dva odsto ministar finansija upotrebljava zakonski dozvoljene mere, ali prethodno obaveštava nekoliko banaka i industrijalaca kako bi kupili velike količine obveznica koje su preplavile tržište. U ovoj špekulaciji učestvovale su: Jadranska banka, Bosanska banka, Jugoslovenska banka i Banka Glik, tvrdi Bodi, koje su pokupovale u ogromnim količinima rentu od dva odsto ratne odštete za 110 i 120 dinara. Cene su na berzi za kratko vreme skočile na 450 i 500 dinara po komadu, tako da je pomenuti konzorcijum banaka zaradio oko 400 miliona dinara, u čemu učestvuje i Milan Stojadinović, tada ministar finansija.

Kao generalni direktor tada novoosnovane „Englesko-srpske banke“ u Beogradu, od 1919. do 1921. godine, Stojadinović je učestvovao u malverzacijama koje su utvrđene posle propasti ove banke 1921. godine. Utvrdilo se da ova banka nije unela ni pet banknota inostranog kapitala, da je novac pribavila preko milionskih kredita od Narodne banke i drugih banaka iz Jugoslavije, da se bavila švercom deviza i valuta, kao i da je apsorbovala velike uloge na štednju mase sitnih ulagača koji su padom banke izgubili svoje uloge. Pred pad ove banke, Stojadinović blagovremeno daje ostavku na položaj generalnog direktora tako da je sudska odgovornost pala na direktora odeljenja Utješinovića, koji je osuđen na nekoliko godina robije, zbog čega je pokušao da se ubije pucanjem iz revolvera u slepoočnicu.“

Razgovarajući sa Titovim obaveštajcima u Buenos Ajresu, Stojadinović je kneza Pavla nazivao „bitanga“ i pristao je na saradnju sa Udbom insistirajući da njegov brat Dragomir bude pušten iz zatvora. Dobio je obećanje da će mu iz državnih arhiva biti stavljene na raspolaganje kopije radi pisanja Memoara. Kada je Udba pustila iz zatvora njegovog brata, „u prostorijama službe za kontrolu stranaca 7. novembra 1955. godine, Udba pravi plan rada s Dragomirom Stojadinovićem:

„Na prvom sastanku tražio sam od Stojadinovića da iznese na kojim pitanjima nam može pružiti usluge koje je ponudio prilikom razgovora s državnim sekretarom SUP-a.

On je uglavnom rekao: Da po dolasku u Argentinu utiče na brata Milana kako bi se ovaj povukao iz političkog života i prekinuo neprijateljsko delovanje protiv nas.

Da svojim prisustvom učini da nam Milan pomogne kod trgovačkih poslova s Argentinom, ukoliko Milan i sada ima dobre pozicije kod argentinske vlade.

Da kroz ‘Srpsku zastavu’ napada na Cvetkovića i Pavla po materijalima koji bi mu se pružili.“

Po svemu sudeći, u Udbinoj kuhinji je podgrejana dezinformacija o tajnom dogovoru Hitler-knez Pavle, prema kome je knezu Pavlu Hitler obećao da će biti kralj ako Jugoslavija pristupi Trojnom paktu. Stojadinović je mrzeo kneza i nije mu bilo teško da u svojstvu istorijskog svedoka napiše da je knez Pavle, „pod uticajem svoje ambiciozne žene“, želeo da preotme krunu mladome kralju Petru.

Feljton „Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije“ baziran na istorijskom bestseleru “Knez Pavle, istina o 27. martu”, autora Miodraga Jankovića i Veljka Lalića

NASTAVIĆE SE…

Autori: Miodrag Janković i Veljko Lalić

Izvor: NEDELjNIK

Vezane vijesti:

Ekskluzivni feljton: Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije (1)

Tajna ostavke kneza Pavla: Napisana je mesecima pre nego što su pučisti uperili cevi (2)

Svedočenje kneza Pavla o susretu sa Hitlerom: Rekao sam mu da moja zemlja mrzi Italijane, nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce (3)

Pismo kralja Džordža upućeno knezu Pavlu: Zaista bih želeo da možemo da ti pošaljemo oružje (4)

Britanski državni sekretar: Srbi, setite se Lazara kome je važnije bilo nebesko nego zemaljsko carstvo (5)

Nemačka poruka jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi: Borićemo se nemilosrdno, svim sredstvima. S tim budite načisto (6)

Knez Pavle o Hitleru: Osećate jezu od njega, lice mu je žuto kao u voštane figure (7)

Slobodan Jovanović o knezu Pavlu uoči potpisivanja Trojnog pakta: On je čudan čovek. Mnogo puši, potamneo je u licu (8)

Kako je kraljevska vojska dočekala rat: „Izdržećemo oko šest nedelja. Posle nećemo imati ni hrane, ni municije“ (9)

Pismo kneza Pavla vojvodi od Kenta: Ti si znao da je poslednja stvar koju sam želeo, da se bakćem s jugoslovenskom politikom (10)

Kako su Englezi kupili puč: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“ (11)

Stepinac o puču 27. marta: Srbi i Hrvati su dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu (12)

General Bora Mirković: Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima (13)

Tajno udruženje „Konspiracija“: Ko je sve rušio namesnički režim kneza Pavla (14)

Dragiša Cvetković piše knezu Pavlu: Kako je izmišljeno da nam je Nemačka obećala Solun (15)

Musolinijeva ponuda knezu Pavlu: Zamenom stanovništva Istre i Kosova možete da posrbite teritoriju koja vam je važna (16)

Kako se oko kneza Pavla vodila polemika: Da li je Jugoslavija želela Solun? (17)

Kako je pripreman puč 27. marta: „Kroz britansku ambasadu je prošlo toliko eksploziva da je čudo što cela Jugoslavija nije odletela u vazduh“ (18)

Planovi Petra Drugog: Kako je maloletni kralj pripremio vojsku za bekstvo u Grčku (19)

Adolf Hitler o srpskoj vojsci: Nemački vojnik je naučio da poštuje svog hrabrog protivnika (20)

Nemački ambasador posle puča: „Na firerovom mestu bih rekao da poštujem narod koji ljubomorno brani svoju nezavisnost“ (21)

Kako je Slobodan Jovanović „prelomio“ kneza Pavla (23)

Tajna arhiva koju je knez Pavle dostavio jednom američkom istoričaru: „U ove papire ne sme da ima uvid nijedan Jugosloven“ (24)

Poslednje reči kneza Pavla: Ne, nemojte ih ubiti (25)

Šta je bilo posle: Emigrantski rat vinovnika i žrtvi 27. marta (26)

Kako je Dragiša Cvetković odgovorio Čerčilu: Želeo sam da uštedim Jugoslaviji nesreću i uništenje (27)

Dan kada su jugoslovenski komunisti klicali „živeo Hitler!“ (28)

Ante Pavelić o 27. martu: „Pučisti su spremili sprovod, naša ustaška stvar je posve sigurna“ (29)

Beograd je bio prepun špijuna. Naročito opasni bili su nemački, pošto su se izdavali za engleske (30)

Dušan Simović: Mene su kao poštenog oficira zloupotrebili (32)

Svedočenja pred Nedićevom komisijom: „Uhvatio sam kneza Pavla za kaput da ne podnese ostavku“ (33)

Svedočenje Dimitrija Ljotića o 27. martu: Pučisti su mi ponudili da uđem u vladu i da se izjasnim za Engleze. Odbio sam, naravno (34)

Treći srpski ustanak „bez ijedne kapi krvi“: Kako je pripreman državni udar (35)

Kako je propao pokušaj da se spreči puč 27. marta: „Ne sme se prolivati bratska krv!“ (36)

Još jedna tajna 27. marta: Britanci nudili Staljinu ceo Balkan (37)

Kako se Gering zahvalio pučistima na 27. martu: Sada možemo da raščistimo stare račune (38)

Poslednje godine Kraljevine Jugoslavije: Doba kada je u Beogradu cvetala umetnost (39)

Knez Pavle i Milan Kašanin: Prijateljstvo koje je rodilo najmoderniji muzej u ovom delu Evrope (40)