arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Кајмакчаланска осматрачница није споменик културе од значаја

У Пионирском парку, у центру Београда, налази се реплика Кајмакчаланске осматрачнице Српске војске са Солунског фронта. Постављена је у част победничког јуриша Српске војске, која је пробојем Солунског фронта ушла у историју овенчана славом. У ово време, у коме су појачане активности на прекрајању историје и умањивању улоге и заслуга Србије у Великом рату, стање споменика је следеће: 1. Осматрачница није званично проглашена спомеником културе од значаја за Србију (чак ни за Београд). 2. Осматрачница је само део „значајног природног добра Пионирски парк“ – целина под претходном заштитом. Решењем Скупштине града („Сл.лист града Београда 43/2007) „Пионирски парк“ је поверен на управљање одн. старање ЈКП Зеленилу Београд и не спомиње Осматрачницу.

Деца млађа од годину дана избодена бајонетима, људима скидана кожа с леђа

Детаљан и стручан извештај доктора Арчибалда Рајса о масовним злочинима над заробљеницима и цивилима у Србији свет је примио као најстрашнији хорор. Посебно кад је изнео податке о употреби муниције забрањене Хашком конвенцијом У лето 1914. аустроугарске армије су, попут четири јахача Апокалипсе, провалиле преко Дрине и Саве претварајући Србију у митски Армагедон. Током јуначког отпора и након победе, у земљи су забележене стравичне сцене. Делови кроз које су протутњале непријатељске дивизије, посебно Шабац, потпуно су разорени, попаљени и опљачкани, масакриране су стотине недужних цивила, заробљеника и рањеника, а на српске трупе је, мимо свих међународних споразума, дејствовано муницијом са страховитим учинком. Но, Србија је на време схватила да медији

Сећање на дане кад је Русија спасила Србију: Милостиви руски царе, помози!

„Моја војска стоји данас пред најжалоснијим свршетком. С надом и уверењем да ће се на јадранском приморју снабдети и реорганизовати на миру уз обећану помоћ савезника, ја сам је превео преко албанских и црногорских планина. Ништа од обећаног што је потребно за издржавање и реорганизацију овде нисмо нашли …“ – тако је регент Александар Карађорђевић започео писмо које је децембра 1915. године упутио руском цару Николају Другом Романову. Српски војници су очекивали да ће у Скадру наићи на магацине са храном и да ће њиховој муци, после пређених скоро 500 километара пешке, напокон доћи крај. Та очекивања нису била нереална, таква обећања добили су од савезника на почетку повлачења. У

Бијељина: Музеј Семберија – изложба Фото: СРНА

Бијељина: Изложба “Немојте нас заборавити”

У Музеју Семберије вечерас је отворена изложба фотографија првог српског ратног фоторепортера Ристе Марјановића, под називом “Немојте нас заборавити”. На око шездесет постављених фотографија приказани су ратни добровољци, страдање Шапца, збјегови по Мачви, Цер, повлачење преко Албаније, пробој Солунског фронта… Један од аутора изложбе Бранислав Станковић, кустос историчар Народног музеја у Шапцу, нагласио је да су ови радови били изложени 1916. године на Савезничкој изложби ратне фотографије у Паризу и на највјернији начин приказали дешавања у тадашњој ратној Србији. Изложба је плод сарадње Српске академије наука и уметности, Народног музеја у Шапцу, Музеја Новог Сада и Војног музеја у Београду и 2014. године била је најпосјећенија изложба у Србији. Изложба

Српски војници у Првом светском рату (Фото: Јутјуб)

Кад владари деле судбину народа

Регент Александар је пут од Призрена до Скадра прешао јашући на коњу за два дана. У пратњи неколико својих гардиста успео је да пређе 115 км за тако кратко време и да међу првима стигне на север Албаније. Исцрпљујуће јахање оставило је последице на здравље главнокомандујућег српске војске. Почетком јануара 1916. године, регент је у Скадру имао веома тешку операцију. Иако болестан и исцрпљен, одлучио је да остане уз своје војнике. Одбио је да бродом буде превезен у савезничку поморску базу у италијанском граду Бриндизи. Дирљива је сцена која описује сусрет деде и унука, црногорског краља Николе и српског регента Александра до кога је дошло у раним јутарњим сатима 21.

Комите марширају Коларчевом улицом

Београдске приче: “Затечени град” у оку фотографа

Војвода Радомир Путник потписао документ о ангажовању фотографа који су оставили огроман траг на светску јавност упућујући их на енормне српске жртве приликом одбране престонице САМО неколико година пошто је настала, фотографија почиње да се користи и за бележење ратних сукоба. А какво би то планетарно искуство било да није било примењено и у Београду, поготово када се ради о ратним догађањима? Ексклузивно за “Београдске приче” овога пута приказујемо делове из истраживачког дела “Затечени град” које потписују Владимир Томић и Данило Шаренац. Две стручне и угледне куће – Музеј града Београда и Институт за савремену историју, омогућиле су нам повратак у свет наших предака, или, боље речено, међу муке које

Foto: Wikipedia Toplički ustanak spomenik

Данас обележавање 99. годишњице Топличког устанка

Поводом обележавања 99. година од Топличког устанка, помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Милан Поповић, данас ће положити венац и одати почаст код Споменика Топличанима палим у ратовима 1912-1918. и жртвама Народног устанка 1917. године, у центру Прокупља. Церемонији ће присуствовати и представници Министарства одбране и Војске Србије, начелник Топличког управног округа, председник општине Прокупље, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и грађани, саопштено је из министарства. Устанак, који је крајем фебруара и почетком марта 1917. године захватио Топлицу, Јабланицу, а проширио се на остале делове под бугарском окупацијом, саставни је део ослободилачке борбе српског народа у Првом светском рату. Устанак је представљао природни продужетак

Сремски Карловци (Фото М. Мијушковић)

Страдања Карловчана у Великом рату

Мало познате детаље: некажњене злочине, интернацију, пљачку материјалног и културног богатства, али и хуманост српског живља, открива мр Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима Због злочина почињених над српским становништвом у Сремским Карловцима у Првом светском рату нико од представника аустроугарских власти није одговарао. Артур Валка, који је за време рата био шеф полиције и истакао се „као највећи мучитељ и злотвор српског становништва”, у Загребу је именован за владиног перовођу и унапређен у осми платни разред. Валка је 126 најугледнијих Срба без оправданог разлога послао у интернацију у Арад, Сомбор, Копривницу, Осек, Тураљ… Својим лажним сведочењем проузроковао је да су два сина адвоката Косте Николића стрељани, а

Повлачење српске војске

Планина смрти: Повлачење српске војске кроз Црну Гору

Највећи део српске војске и избеглица је са Косова и Метохије до Албаније дошао преко Црне Горе. Из Пећи преко Чакора и Берана, српска војска је стигла до Подгорице. Чамцима преко Скадарског језера ишли су само посланици, дипломате и стране мисије. Избеглице и војска, мочварним језерским приобаљем, стигли су до албанског града Скадра. Чакор – „планина смрти“, тако су српски војници описивали високе планинске превоје који се налазе на граници Црне Горе и Србије. Био је већ почетак децембра. Снег је, кажу сведоци, био дубок до пазуха. Температура је била двадесет степени испод нуле. Испред њих се налазио врх од 1850 метара. Они који су из Пећи кренули ка Чакору

42. Домобранска вражија дивизија

ИСТИНА О ВРАЖЈОЈ ДИВИЗИЈИ

(Витали Жучни) Војним сломом и распадом Аустро-Угарске монархије, нестала је са попришта као војна формација и 42. хрватска домобранска дивизија, али је настала загонетка, која већ скоро један век има последице за српски народ и српски етнички простор. Током Великог рата, изникли су из редова њених, окупаторски управници у БиХ, Црној Гори и Србији, а после завршетка рата и стварања заједничке државе, тројица политичких вођа. Имали су различиту политичку развојну каријеру, али заједнички антисрпски предзнак  и ратовање у редовима 42. домобранске дивизије КуК „казнене експедиције“. Јединство утицаја свештенства РКЦ и идеологије ХСП (Хрватска странка права) као изразито клерикалне и антисрпске настало је још пре Великог рата, јер је већина резервних

Ко ће те људе памтити ако ми нећемо?

Не знам да ли је ико приметио колико годишњица је поменуто, а да су везане за страдање српских цивила од стране било које армије, у било ком рату, на било којем месту, у било којој новој држави наше бивше државе? И некако све те годишњице дођу и прођу тако што остају само стара вест изгубљена негде на интернету, непримећена и непрочитана. Оно што мене интересује јесте, ко ће те људе да памти ако ми нећемо? Да ли ће ико икад помислити на неког од тих мученика и на начин на који су они завршили свој живот? Не схватите ме погрешно, не тражим никакву освету или нешто слично. То би било

Марица Спасић

Марица помагала “Младој Босни” у борби против окупатора

Марица Спасић, учитељица, носилац Албанске споменице. Недељко Чабриновић јој је предао пиштољ на чување. За време Великог рата је у Француској школовала српске избеглице и помагала нашем народу Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје… Овако је у књизи “Жене Солунци говоре” Антоније Ђурић започео причу о Марици Спасић, која је умрла 8. фебруара 1991. године у Београду. Била је угледна учитељица и носилац Албанске споменице. Супруга и мајка три сина. А, њен

Светолик Миодраговић

Београдске приче: Два “путовања” у Маутхаузен

Тешка судбина градских интелектуалаца и трговаца током два светска рата ДОК је учио Трговачку академију, почетком 20. века, Светолик Миодраговић није ни слутио да ће се ускоро обрети у незаборавној српској јединици 1.300 каплара која се прославила у Првом светском рату. Он је био један од хероја који су из школских и академских скамија били извучени како би се прославили у одбрани Србије жртвујући оно најбоље што је држава у том тренутку имала. Данас причамо са Светоликовим сином Миланом, док гледамо старе фотографије и присећамо се злосрећне, али херојске судбине његовог оца. Прво заробљавање – КАО војник Скопског ђачког батаљона мој отац био је рањен у првим биткама почетком рата,

Добровољачка капија подигнута лане, Петар Мајсторовић (горе лево)

Чекићем “брани” претке

Љут што су му имена дедова уклесана у Добровољачку капију, Александровчанин оштетио споменик. Иза меморијалног комплекса стоји човек, са којим сам у сукобу, каже Петар Мајсторовић АЛЕКСАНДРОВО (Нова Црња) – Нешто што би већини житеља било за понос, Петру Мајсторовићу из Александрова код Нове Црње – смета. И не само то, незадовољан што су имена његових предака уклесана у Добровољачку капију, дохватио је чекић, оштетио спомен-обележје и – доспео на суд. – Имена мојих предака сигурно никада неће стајати на споменику, иза чијег подизања стоји Владимир Хркаловић, са којим сам у сукобу, а без њих не може да опстане ни ово обележје – изричит је Петар Мајсторовић, који у кикиндском

Век Плаве гробнице: На данашњи дан преминуле Србе почели да сахрањују у мору крај Крфа

На данашњи дан пре тачно 100 година, 21. јануара 1916. године, почело је сахрањивање преминулих Срба у Крфском каналу, који ће касније добити назив Плава гробница После натчовечанских напора у гудурама данашње Албаније и додатне голготе од 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно места на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору. Према званичним, али непотпуним подацима, јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.