Stradanja Karlovčana u Velikom ratu

Datum objave: utorak, 23 februara, 2016
Veličina slova: A- A+
Sremski Karlovci (Foto M. Mijušković)
Sremski Karlovci (Foto M. Mijušković)

Malo poznate detalje: nekažnjene zločine, internaciju, pljačku materijalnog i kulturnog bogatstva, ali i humanost srpskog življa, otkriva mr Žarko Dimić, direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima

Zbog zločina počinjenih nad srpskim stanovništvom u Sremskim Karlovcima u Prvom svetskom ratu niko od predstavnika austrougarskih vlasti nije odgovarao. Artur Valka, koji je za vreme rata bio šef policije i istakao se „kao najveći mučitelj i zlotvor srpskog stanovništva”, u Zagrebu je imenovan za vladinog perovođu i unapređen u osmi platni razred. Valka je 126 najuglednijih Srba bez opravdanog razloga poslao u internaciju u Arad, Sombor, Koprivnicu, Osek, Turalj… Svojim lažnim svedočenjem prouzrokovao je da su dva sina advokata Koste Nikolića streljani, a treći osuđen na 15 godina robije u Lepoglavi, gde je dobio tuberkulozu i po oslobođenju umro.

Šta je bilo s Karlovcima u Velikom ratu?

Kao što je u njima prvi put upaljena iskra novovekovne srpske kulture, tako se tu osetio i pokušaj Habzburške monarhije da ugasi ne samo srpsku duhovnost, već i srpsku svest, jer su Karlovčani bili oduševljeni za ujedinjenje srpstva. Slanja u logore, mučenja i ubistva, pljačka srpskog kulturnog blaga, opovrgava sentimentalno veličanje Austrougarske kao trpeljive i blage multikulturne zajednice, smatra istoričar dr Predrag J. Marković, a na odgovoran zadatak da to istraži odvažio se mr Žarko Dimić, direktor Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima, autor knjige „Sremski Karlovci u Velikom ratu 1914–1918”.

Karlovački hroničar: mr Žarko Dimić
Karlovački hroničar:
mr Žarko Dimić

U Arhivu je ostalo sačuvano da je narodni poslanik Milan Nedeljković, koji je na svojoj koži osetio Valkine metode, u skupštini nove države 16. juna 1922. godine postavio pitanje ministru unutrašnjih poslova i upozorio ga da je ovoj policajac zatvorio Srpsku čitaonicu i zabranio društvo Srpskog sokola, pa je sav njihov imetak samovlasno rasprodao i nikom račun nije položio. Poverenik austrougarske vlade pred oslobođenje je napustio Karlovce, ali je pri odlasku, da bi sakrio tragove svojih zala, uništio celokupnu policijsku arhivu. Poslanik Nedeljković odgovor na postavljeno pitanje nikad nije dobio.

„Kad je srpska vojska počela goniti poraženu Poćorekovu armiju i prešla u Srem, austrougarske vlasti su 12. septembra 1914. izvršile nasilnu evakuaciju Karlovaca. Sav narod, njih oko 2.500 duša, prebačeni su teretnim lađama u Kovilj, gde su pod stražama držani u dve gostionice. Vojnici su zlostavljali pojedince: protu Jovana Jeremića pljuvali su i vukli za bradu… Među internircima bio je i arhimandrit manastira Grgeteg Danilo Pantelić. Sutradan su vojne vlasti odvojile hrvatsko stanovništvo i smesile ga po okolnim kućama, a Srbi su stražarno sprovedeni najpre u Temerin, potom u Srbobran, pa u Feketić, Mali Iđoš, Čantavir i Bačku Topolu”, navodi Dimić.

Posle 12 dana „podobni” Karlovčani vraćeni su u svoje domove, a „sumnjivi” su internirani u Arad i druga mesta. Srbi su kuće našli ispreturane i opljačkane. U toku rata skinuta su i zvona sa svih pravoslavnih hramova, pa čak i s patrijaršijske crkve, najveće, među meštanima nazvano „bimba”. Zvono je razbijeno i odneseno u delovima u neku od livnica za izradu oružja.

„U Karlovcima su nakratko, sredinom oktobra 1916, bili smešteni ratni izveštači iz Austrougarske, Nemačke, Belgije i Holandije. Najveći broj od ukupno ’45 izvestitelja i 30 momaka i tri automobila’, bio je raspodeljen po ’kvartirima’ kod karlovačkih domaćina. Prvi na spisku major Roland, šef ’Stana ratnih izvestitelja’, novinar Rado i fotograf Revec, bili su smešteni u Patrijaršijski dvor”, otkriva Dimić.

Uz sve svoje nevolje, Karlovčani su imali snage da pomognu i drugima – vino i riba omogućili su im lakše opstajanje od ostalih delova Dvojne monarhije koji su sve više gladovali – pa se pod staranjem ovdašnjeg Odbora Srba u maju 1918. nalazilo 116 dece srpsko-pravoslavne vere iz Bosne i Hercegovine, od kojih sedmoro starosti ispod sedam godina, a 49 iznad 13 godina. Za decu školskog uzrasta koja su znala da čitaju i pišu organizovano je pohađanje Srpske veroispovedne škole.

„Kao dobrovoljci, u srpskoj vojsci borilo se 40 Karlovčana – 37 pravoslavnih Srba i trojica rimokatolika Hrvata. Šestorica su poginuli: Stevan Vlajkov, Milan Dejanović, Jovan Kovačević, Toša Stanković i rođena braća Bogdan i Petar, sinovi Milana Popovića. Najveći broj Karlovčana stupio je u dobrovoljačke jedinice posle predaje ruskoj armiji. Trebalo bi objaviti, ako ih ima u austrijskim ili mađarskim arhivama, i spiskove poginulih i nestalih sugrađana u austrougarskoj vojsci. To bi upotpunilo sliku o postradalom stanovništvu tokom Velikog rata”, kaže Žarko Dimić.

Sremski Karlovci oslobođeni su 8. novembra 1918. godine. Te jeseni ovde je radila ratna bolnica, čiji je upravnik bio prof. Kosta Petrović. Ne dočekavši da vidi svoje najrođenije, ratnim strahotama u njoj podlegao je 21 srpski vojnik. Većina je sahranjena na Donjem groblju, gde im je podignut veliki zajednički spomenik, a osim toga, na svakoj humci postoji i mali nagrobni kamen.

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Beogradske priče: Dva „putovanja“ u Mauthauzen

Nova emisija u serijalu: Čas istorije – autora Samardžića i Devića

Sve će to narod…

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top