Majku su mu zaklale ustaše, uzela ga muslimanska porodica: Nisam ja Omer, već…

Datum objave: utorak, 15 septembra, 2020
Objavljeno u Stratišta NDH
Veličina slova: A- A+

Nisam ja Omer Sinanović, već Dragoljub Blagojević! Tačno je da sam, najpre, od rođenja pa do 23. meseca života bio Dragoljub, dok mi ustaše ne zaklaše majku. Potom sam sve do 24. godine bio Omer, a od tada sam ono što i jesam – Dragoljub.

Ovim rečima nekadašnji pitomac Državnog dečjeg doma u Tešnju nedaleko od Doboja u BiH odgovorio je na najavu da će se prusutnima na promociji knjige „Državni dečji dom Tešanj (1946-1959)“ Jasmina Mandžukića, na Starom gradu tešanjske tvrđave, obratiti Omer Sinanović.

Krepki, sada 80-godišnji Dobojlija ispričao je da majka Cvijeta kobnog 9. decembra 1941. nije uspela da umakne krvnicima Jure Francetića. Sa pelenom u ruci pronađena je zaklana, izvađenih očiju, nadomak groblja u Pridjelu iznad Doboja. Tromesečna kćerkica Dragica, Dragoljubova sestrica, odneta je u nepoznato, a on je sa nepune dve godine dospeo u dečji ustaški logor u Bosanskoj Gradišci.
– Bio je utorak ili petak, jer su u ta dva dana u sedmici delili srpsku decu – siročad. Izabrala me je Vahida Sinanović, kako mi je kasnije ispričala prilikom moje posete u Zavidovićima, na nagovor svoje majke da „pored kćerke ima i sina“. Bila je tada 22-godišnja udovica, nakon pogibije supruga. Dala mi je suprugovo ime – Omer Sinanović – šokantno su odzvanjale Dragoljubove reči tešanjskom tvrđavom.

SPOMENIK ŽIVOJ DECI

DRAGOLjUBOV sada pokojni otac Blagoje, neposredno posle Drugog svetskog rata podigao je spomenik svirepo ubijenoj supruzi Cvijeti (1924), ali i svojoj nestaloj deci, verujući da ih je zadesila najcrnja sudbina. Na spomen-obeležju u Zavičajnom groblju u Pridjelu ispisano je da su „poginuli i deca Dragoljub i Dragica 9. decembra 1941. godine“. Srećom, u nesreći, kako se kasnije ispostavilo, to je bio spomenik, ipak, živoj deci.

Vahida se, međutim, ubrzo zaljubila u radnika zavidovićke „Krivaje“ koji je stavio pred neumoljivi izbor. Nije bio voljan da uz njenu kćerku odgaja i srpsko dete. Vahida je, srećom, bila milostiva. Umesto vode Krivaje, ili pruge, izabrala je da Dragoljuba preda u dečje prihvatilište.

– Iz tog prihvatilišta u Zavidovićima do dolaska u Dom u Tešnju, 1948. godine bio sam po domovima u Bijeljini, sarajevskom Kiseljaku i Jakešu kod Modriče. Kada i koliko sam u kojem domu bio, to ne znam. Jednostavno, taj period kao da sam prespavao. Ničeg se ne sećam. „Probudio“ sam se u domu u Tešnju – priseća se Dragoljub.

Sumnja da su mu baš svi pobijeni u ratu i da nema ni daljeg rođaka, nabujala je 1961. godine, kada je te dileme u tadašnjem „Oslobođenju“ obelodanio sada pokojni dobojski novinar Dušan Paravac. Među desetinama pisama iz mnogih krajeva BiH, posebnu ulogu je odigralo ono Vahide Sinanović iz Zavidovića. Ipak, ključno je bilo pismo železničara Blagoja Blagojevića (1912), iz Pridjela kod Doboja. Kako će se ispostaviti – njegovog oca.

– U kuću Blagojevića se beše sjatilo mnoštvo znatiželjnog sveta. Nastao je tajac kada se na vratima pojavila jedna markantna žena. Bila je to strina Danilovica – Milka. Ona me je prva okupala. Rekla mi je: „Omere, možda te poslednji put tako zovemo, ako budeš imao beleg ispod desnog pazuha i dva svrtka na glavi, ti si Dragoljub!“ Kada sam skinuo košulju, kada se ukazao beleg, nastalo je opšte veselje, grljenje i ljubljenje. „Ti nisi Omer, ti si naš Dragoljub!“ – uzviknula je strina – navodi Dragoljub detalje tog dramatičnog susreta sa svojim rođenima 1962. godine.

SESTRA DRAGICA OSTALA FADILA

TRAGAJUĆI za nestalom sestrom Dragicom, Dragoljub se 1962. zaputio u Maglaj, saznavši da tamo živi pod imenom Fadila.

– Nesreća je da je u braku sa izvesnim Fadilom, kažu, članom ogranka Mladih muslimana. Očito po njegovom diktatu, drugi put kada sam došao sa policijskim inspektorom, ona nas je na kapiji dočekala sa sekirom. Samo nekoliko časova, dok Fadil nije došao s posla, lepo smo razgovarali. Dok nas je Fadil posmatrao s prozora, ona mi je poručila da više ne dolazim, jer ima dvoje dece i živi svoj život. Verovatno je bila i uslovljena decom. Tada sam je prvi i poslednji put video – skrušeno se, za „Novosti“, priseća Dragoljub.

Dve godine kasnije, ovaj čovek retko viđene, filmske sudbine, u JNA odlazi kao Omer, a godinu dana kasnije vraća se kao Dragoljub. U tom periodu, uz prisustvo Blagoja, u Zavodu za kriminalistička veštačenja i kriminološka istraživanja u Zagrebu, sa verovatnoćom „većom od 90 odsto“, i zvanično i naučno je potvrđeno da mu je on biološki otac.

Ovaj, jedan od retkih Srba sa otkrivenim i povraćenim identitetom, od njih desetine hiljada sa dobojskih, kozarskih, vozućkih i drugih srpskih stratišta, živi kao penzionisani ekonomista u Doboju. Baš zahvaljujući toj sreći, da spozna istinu „ko je i šta je“, u proteklom otadžbinskom i građanskom ratu, na dobojsko-maglajskom ratištu našao se u VRS, u tampon-zoni između tada ljuto zavađene muslimanske i hrvatske vojske.

Izvor: NOVOSTI / https://srbin.info

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top