Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Sećanje na dane kad je Rusija spasila Srbiju: Milostivi ruski care, pomozi!

Datum objave: nedelja, 6 marta, 2016
Veličina slova: A- A+

Pprvi_svetski_rat_zapadni_front_rojters

„Moja vojska stoji danas pred najžalosnijim svršetkom. S nadom i uverenjem da će se na jadranskom primorju snabdeti i reorganizovati na miru uz obećanu pomoć saveznika, ja sam je preveo preko albanskih i crnogorskih planina. Ništa od obećanog što je potrebno za izdržavanje i reorganizaciju ovde nismo našli …“ – tako je regent Aleksandar Karađorđević započeo pismo koje je decembra 1915. godine uputio ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu.

Srpski vojnici su očekivali da će u Skadru naići na magacine sa hranom i da će njihovoj muci, posle pređenih skoro 500 kilometara peške, napokon doći kraj. Ta očekivanja nisu bila nerealna, takva obećanja dobili su od saveznika na početku povlačenja. U Skadru ih je, međutim, dočekala glad. Počela je sezona kiša, bilo je veoma hladno, a nigde skloništa i zaklona za iznemogle srpske vojnike. Umiranje u Skadru je jedna od najstrašnijih etapa Albanske golgote.

Srpski vojnici umirali su na ulicama, ispred albanskih kuća, u logorima oko grada gde su boravili. Svedoci kažu da je kapela u koju su donošeni mrtvi srpski vojnici svakodnevno bila puna do tavanice. Dnevno je umiralo od 30 do 40 ljudi. Ostali su brojni zapisi koji ilustruju izgladnele i iznurene vojnike kako u dronjcima sede po ulicama Skadra i kako jedva uspevaju da izgovore samo jednu reč, samo da kažu „hleb“.

Po posleratnim zapisima sveštenočuvara srpskog vojničkog groblja u Skadru Lazara Matijevića, procenjuje se da je u okolini Skadra umrlo oko 5.000 srpskih vojnika i civila. To su žrtve iz balkanskih ratova i stradalnici povlačenja iz 1915. i 1916. godine. Kraljevina Jugoslavija je planirala da izgradi spomen-kosturnicu u Skadru u znak sećanja na umrle junake.

Idejno rešenje je uradio čuveni ruski arhitekta Krasnov, određena su čak i finansijska sredstva te davne 1938/1939. godine, ali je novac potrošeni za spomen mauzolej na ostrvu Vido. Tako, u Skadru danas nema nikakvog znamenja koje nas podseća na stradanje srpskog naroda i države.

A tih dana u Skadru i okolini bilo je veoma teško. Više nije bilo nade za izbavljenje. Sve ono što su čekali, spas kojem su se nadali, sve ono što ih je vodilo napred dok su prolazili snežne planine i klisure, sada je nestalo. Postojali su samo glad i umiranje.

U Skadru nije bilo hrane jer saveznici nisu mogli da transportuju teret do najsevernije albanske luke Sveti Jovan Medovski. Problem je bio što je luka isuviše plitka, a neprijatelj isuviše blizu. Od Kotora, glavne pomorske baze Austrougarske, do luke Sveti Jovan Medovski, hidroavionima je bilo potrebno pola sata, neprijateljska podmornica stizala je za sat vremena.

Svaki transport u Medovi trajao je satima jer je obala peščana i plitka. Veliki brod je morao da se usidri stotinama metara dalje od obale, a to je davalo dovoljno vremena neprijateljskim hidroavionima i podmornicama da dejstvuju. Svaki drugi brod koji je došao u ovu luku bio je potopljen. U brodu Brindizi, koji je potonuo u neposrednoj blizini Medove, stradalo je oko 400 crnogorskih dobrovoljaca koji su došli iz Amerike kako bi se pridružili i pomogli srpskoj vojsci.

Tih dana, sredinom decembra, duvao je tako jak vetar da su promrzli srpski vojnici i izbeglice luku San Đovani di Medua nazivali „Sveti Jovane ti ne Duvaj“. Danima su sedeli na plaži pogleda uprtog ka pučini, na horizontu su tražili brod koji je bi bio njihovo spasenje. Kada su se ujutru budili, kraj zapaljenih vatri na plaži ostajali su da leže mrtvi vojnici. Sahranjivali su ih tako što su tela polagali u more. Svojevrsna „Plava grobnica“ nastajala je tih dana i u vodama medovskog zaliva.

Posle brojnih potapanja brodova, saveznici su sredinom decembra obustavili svaki dovoz hrane u Sveti Jovan Medovski. Srpski vojnici dobijali su jedva po 200 grama proje dnevno. Za izbeglice hrane nije ni bilo. Srpska vlada i regent bili su očajni. Svakodnevno su zasedali u zgradi skadarske opštine i sa saveznicima pokušavali da pronađu rešenje za spas srpske vojske i naroda. Nije bilo jedinstvenog stava gde evakuisati a potom i reorganizovati srpsku vojsku. Srpska vlada je insistirala da transporti krenu iz luke Sveti Jovan Medovski, saveznici su tvrdili da to nije bezbedno.

Regent Aleksandar Karađorđević na kraju piše pismo ruskom caru i moli ga za pomoć. Posle nekoliko energičnih diplomatskih inicijativa ruskog cara Nikolaja Romanova i ministra spoljnih poslova carske Rusije Sergeja Sazonova, situacija u Skadru i Medovi lagano se poboljšava.

Englezi šalju pomoć u hrani. Ubrzo zatim kreću i prve evakuacija iz Medove. U Bizertu, francusku luku na severu Tunisa, brodovima je transportovano 1.400 najbolesnijih srpskih vojnika. Posle molbe ruskog cara francuska formira specijalnu misiju na čijem čelu je general Pijaron de Mondezir. On dolazi na albansko primorje kako bi utvrdio brojčano, ali i opšte stanje srpske vojske.

Francuzi brzo donose i odluku da srpska vojska bude evakuisana na grčko ostrvo Krf. Međutim, do izbavljenja na Krfu, srpska vojska još strada. Pad Crne Gore i napredovanje Austrougara sa severa, ubrzalo je evakuaciju iz Skadra i Svetog Jovana Medovskog. Brodovima se nije moglo. Srpski vojnici krenuli su peške ka novoj sigurnijoj luci, ka Draču i Valoni. Pred njima su bili blato i močvare, novih 240 kilometara peške, novi put stradanja i umiranja.

(RTS)

 Izvor: SRBIN INFO




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top