На хуманитарној изложби “Косово и Метохија, под окриљем анђела” у Санкт Петербургу, након једног вијека сусреле су се чланови породице Карађорђевић и Романов, саопштила је организација “Краљевски ред витезова”. Покровитељ и оснивач “Краљевског реда витезова” принц Ђорђе Карађорђевић свечано је уручио кнегињи Олги Куликовској Романов специјални позлаћени примјерак књиге “Расијско искуство”. “Велика ми је част и задовољство да се наше породице, повезане родбинским везама и братском љубављу наших народа, сусрећу поново у овом царском граду, у овом царском здању. Срећан сам што се у књизи `Расијско искуство` налазе и прелепи акварели Ваше рођаке, велике кнегиње Олге Александровне Романов, сестре цара Николаја Романова”, рекао је принц Ђорђе. Кнегиња Олга истакла је

Светећи се за војни пораз, пре једног века оставише „културтрегери претече ЕУ“ своје оболеле од пегавог тифуса међу рањеницима у Ваљевској болници, и намерно их не хтедоше изоловати. Пише: Витали ЖУЧНИ Бес због пораза, изазвао је њихову нељудску жељу да се уништи цео српски народ, не бирајући притом средства. Тада, није се ни знало ко и како изазива то смртоносно оболење, које је било сталан становник неких локалних средина у големој „претечи ЕУ“, а њена се државна управа и није баш преморила да га искорени, јер то бејаху неки словенски народи тамо у Галицији далекој или забитима око Тузле. Многобројне рањенике, и своје и непријатељске, српски су лекари покушавали да

Унеско је донио одлуку да се, на приједлог Архива Србије, Телеграм објаве рата Аустроугарске Србији упише у Међународни регистар “Сјећање свијета”. У Архив Србије је стигла званична потврда о упису Телеграма објаве рата Аустроугарске Србији 28. јула 1914. године. Приједлог за упис тог документа у регистар “Сјећање свијета” поднио је 2014. године Архив Србије на стогодишњицу почетка Првог свјетског рата, преносе београдски медији. Одлуку о упису у регистар “Сјећање свијета” Унеско је донио 9. октобра. Телеграм је упућен из Беча 28. јула 1914. у 11 часова и 10 минута, а примљен је у Нишу 28. јула 1914. године у 12 часова и 30 минута. Писан је на француском језику. У

Одбачена је лондонска понуда, која је Србији пружала велике територијалне концесије као једној од побједница у Првом свјетском рату… Регент Александар платио је животом југословенство – убили су га усташе и италијански фашисти Краљ Александар Први Карађорђевић, рођен 17. децембра 1888. године на Цетињу, био је храбар војсковођа, али ће остати упамћен као стваралац Југославије, мада су Србији, као ратном побједнику, нуђене велике територијалне концесије. ПРВА ЖРТВА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ИДЕЈЕ Прва српска армија под његовом командом извојевала је кључне побједе у Првом балканском рату над Турцима у Кумановској и Битољској бици у октобру и новембру 1912. године. Био је на челу Врховне команде српске војске у побједносним ратовима од 1912. до

Српски добровољачки корпус је била српска војна јединица из Првог светског рата, коју су чинили бивши припадници аустроугарске војске српске, хрватске и словеначке националности који су ратовали на Источном фронту, а који су прешли да се боре на страну Србије. На ове готово заборављене војнике данас у Румунији подсјећа споменик подигнут за вријеме краљевине Југославије, у облику Бијеле пирамиде, на узвишењу православног гробља у Меџидији. Открио га је 7. септембра 1926. краљ Александар I Карађорђевић заједно са својим тастом краљем Фердинандом I од Румуније. До споменика води „Алеја српских јунака“, а направњен је у облику пирамиде од бијелог венчачког мермера који је донесен из Србије. Јунацима Прве српске добровољачке дивизије

Војсковођу из Балканског и Првог светског рата Божидара П. Терзића од заборава спасава серија изложби широм Србије. Био је ађутант краља Петра Првог, а и начелник Штаба Прве армије… ГАЛЕРИЈАМА Србије “ступа” ђенерал Божидар П. Терзић, заслужник, из националног сећања незаслужено скрајнут у заборав. Серијом изложби по градовима Србије одужује му се Музеј рудничко-таковског краја, Терзићевог завичаја. Њени аутори су кустоси тог музеја, историчари Ирена Мандић и Александар Марушић. – Тражили смо сваки податак из историографски богатог живота војсковође Терзића у фонду Војног музеја, Историјског музеја Србије, Народнoг музеја у Чачку, Архива Србије, Архива САНУ, Војног архива, Центра за библиотекарство и Војне академије – објашњава Марушић. Сада целовит и детаљан,

Ноћ је. Стојим пред својом кућом. Дрхтим… Стрепим: да ли су живи? На мени француска униформа, шлем, карабин, две бомбе. Све више дрхтим… Ипак куцам на врата и чујем мајчин глас: „Ко је?“. Војник, кажем, отвори… Врата се отворише и ја на кућном прагу угледах мајку, три сестре и најмлађег брата … … Сестра Зорка ми полете у загрљај. Виче: „Живојине, брате…“. Пољубих мајку у руку и образ. Она плаче. Пољубих остале… Знам: двадесет трећи је октобар 1918. Из овог дома сам отишао пре више од четири године… А дошао сам на дан, само да их видим, јер рат траје… … А нешто раније, уочи оног судбоносног јуриша, ја, редов

Историчар Жељко Вујадиновић вечерас је на јавној трибини “Добојски логор – затајени геноцид” истакао да се страдалништво Срба у Аустро-Угарској монархији назива и скривеним геноцидом, те да је аустроугарски логор у Добоју један од најтежих и највећих и да је примјер класичног концентрационог логора на балканском простору. Вујадиновић је да је српски народ један од првих који се суочио са страхотама концентрационих логора, који је производ 20. вијека. Страдалништво српског народа је толико велико да је питање да ли је суштина народа остала иста након 1914. године. “Како по тешкоћама којима су заточеници били изложени, тако и по самој његовој намјени и суштини постајања, добојски логор био је дио система

Наши планинари на путу кроз Албанију наишли на остатке старих бункера и камених мостова од пре једног века, али нема других трагова који сведоче о страдању нашег народа у зиму 1915/1916. После пакленог успона од села Тамаре ка удолини Скадра, српски планинари настављају експедицију кроз Албанију појачаним темпом. Са великим искуством и добром опремом, навикнути на екстремне услове, без проблема су прошли најтеже гудуре, за разлику од српске војске пре 100 година. – Нико не зна шта су муке тешке, ко не прође Албанију пешке – понављали су деценијама преживели Солунци. – Од 40.000 војника који су ишли правцем којим ми идемо, само 8.000 је стигло у Скадар, највише зато