Prof. dr Mirjana Stojisavljević: Garavice mračne i krvave

Datum objave: nedelja, 6 septembra, 2020
Objavljeno u Garavice, Stratišta NDH
Veličina slova: A- A+

Prof. dr Mirjana Stojisavljević: Istorijski čas povodom sedamdesetogodišnjicice ustaškog Pokolja na Garavicama kod Bihaća.

Spomenik u Garavicama
Spomenik u Garavicama

Od pamtivijeka i prije Biblije

sve naše riječi bile su ničije.

Otkad ih razdijelismo međ sobom

svako smo slovo zamijenili grobom.

Duško Trifunović

Početkom avgusta (5. avgusta) 2011. godine na Garavicama kod Bihaća održan je parastos i istorijski čas povodom sedamdesetogodišnjice od ustaškog Pokolja izvršenog, od 3. juna do 4. avgusta 1941. godine, nad trinaest i po hiljada Srba, civilnih žrtava genocida sa područja Bihaćkog sreza i okolnih mesta.[1]

Potomci i poštovaoci žrtava garavičkog pokolja podsetili su se i na činjenicu da je pogrom planski izvršen upravo na dobrovoljačkoj srpskoj zemlji po kojoj su „lobanje poljem posijane”. Poprište neviđenog ustaškog pira bila je upravo oteta dobrovoljačka zemlja porodice Kuštrinović, koja je bila u vlasništvu solunskih junaka iz Prvog svetskog rata, da bi bila pretvorena u šest grobišta dugih i po sto metara, a duboka tri metra. Među postradalim garavičkim žrtvama našli su se i solunski dobrovoljci sa svojim familijama.[2]

„Bosiljak miriše sa otete zemlje”[3]

1. Draga braćo i sestre, poštovani gosti, pomaže Bog! Sabrasmo se danas ovde sa svih strana u Garavicama mračnim i krvavim, da održimo pomen na četrnaest i po hiljada Srba bihaćkog sreza, zverski umorenih u strašnom ustaškom pokolju 1941. godine. Svi oni skončaše svoj ovozemaljski život kao mučenici i žrtve rasističke i verske mržnje hrvatskomuslimanskih ustaša, po jendecima, jarkovima i barama garavičkim – samo zato što bejahu srpske nacionalnosti i vere pravoslavne.

2. Skupismo se, evo, da s pomoći Božjom obavimo opšti parastos i komemoraciju postradalima jer ne smemo da damo zaboravu zločin genocida, počinjen nad nevinim srpskim narodom opština: Bihać, Krupa, Cazin, Velika Kladuša, Petrovac i okolnih mesta Like i Korduna, ni svetu krv mučenika prolivenu samo zato što se krstiše sa tri prsta.

Na ovo stratište sazvali su nas neopojani i neobeleženi sveti grobovi predaka naših, opominjući nas da ne smemo otrpeti da i dalje gaze po njima; čiji su zemni ostaci zarasli u travuljinu, korov i trnje, a nad čijim masovnim grobnicama nikada nije izvršeno sudskoantropološko istraživanje. Prinoseći punu blagodarnost Onome koji sve vidi i sve zna, i svima po pravdi sudi, držimo ovaj istorijski čas sa blagoslovom duhovnog sina Svete pravoslavne crkve istoka, crkve Svetih Otaca i vaseljenskih sabora, preosveštenog episkopa bihaćkopetrovačkog gospodina Hrizostoma, koji nas sve skupa hrabri da ne posustanemo u svome plemenitom naumu, kako bismo stigli da za života uradimo ono što dosad nije uradila ni predratna ni posleratna država, koje su se u pogledu garavičkih žrtava genocida obe ispregle od obaveze da služi istini.

Štaviše, istorijsku istinu o ovom i drugim stratištima upregle su i podjarmile da služi njoj i njenoj ideološkoj laži.

Sa ovog mučeničkog mesta pozdravljam sve hristočežnjive i čovekoljubive Srbe i njihove prijatelje koji danas hodočastiše jednom od najmasovnijih stratišta ustaškog zločina genocida nad civilnim stanovništvom počinjenog u vreme Nezavisne Države Hrvatske, uz pobratimstvo hrvatskih i muslimanskih ustaša; sve vas koje je na ovo strašno razbojište prizvao „veliki podzemni grad” (B. Vukadinović) neupokojenih po pravoslavnom obredu belih kostiju naših predaka.

Na kraju, pozdravljam ostatke ostataka iskorenjenog i nestalog naroda srpskog sa područja zapadne Krajine, posebno sreza bihaćkog, vas prognane i popaljene koje stiže strašna sudbina predaka, onih koji su do pre Drugog svetskog rata činili da Bihać bude većinski srpski grad, a danas on ima svega 380 stanovnika srpske nacionalnosti[4].

Svi znamo jedno: na ovo mesto Golgote sazvali su nas naši mrtvi, koje je ućutkao ustaški nož srbosjek. O, Bože, koliko je živih među umrlima i koliko je mrtvih među živima!

„Voštanice nema svijeće”

1. Dragi zemljaci, ponosni Krajišnici, jedna hrišćanska pouka glasi: „Govori kad imaš nešto bolje od ćutanja.” Mi koji se sabrasmo danas na ovom mestu tuge, ovde smo zato što ne možemo da oćutimo kako se u veoma kratkom vremenu od jula do prvih dana avgusta zlokobne 1941. godine, na malom prostoru desilo veliko zlo – masovni pokolj nedužnog srpskog civilnog stanovništva, manje-više na prevaru pokupljenog i odmah odvođenog na likvidaciju, pre bilo kakvog vida oružanog otpora vlasti Nezavisne Države Hrvatske, nezavisne izgleda jedino u zločinjenju prema Srbima, a zavisne od nacističkog Trećeg Rajha.

Upravo ovih dana, pre sedam desetleća pravda je pala na teme, jer se dogodio takozvani veliki pokolj, koji je trajao od 28. jula do „pre trećeg nego četvrtog avgusta”, kada je poklano više od 10.000 nedužnih ljudi. Potom, petoga avgusta, na krvavo razbojište prepuno odsečenih ljudskih glava, kojima su se ustaše igrale razbijajući ih jedne od druge, izašla je tzv. komisija i koliko-toliko zatrpala mrtve jer se nad ovim prostorom širio nesnosni zadah ljudskih leševa, a nad njim „nadletale crne tice, Garevice Garavice”![5]

2. Dan velikog pokolja, u kojem je ubijano sve živo od srpskoga roda, bio je treći avgust, kada se desila „gola seča” srpskih težaka, a krv se curkom cedila iz tri para grobnica dugih preko stotinu metara, a dubokih po tri metra. Prema potresnim svedočenjima pokojeg čudom preživelog, nakon zverskog, osvetničkog, nezasitog i surovog ustaškog zločina, na nebu iznad nepokopanih garavičkih stratišta „sjatila se pljeva vrana”.

U to apokaliptično doba ostvarilo se prečudno proročanstvo jednog od naših proroka iz užičih planina kako će doći vreme najpre svetskog, a potom opštega rata, govorio je on, „kada će duša našeg naroda doći u podgrlac od stradanja. Tada će živi ići na groblje i vikati mrtvima: Ustanite vi da legnemo mi” (Sv. vladika Nikolaj). I vaistinu, te prorečene grozote na strahovit način su se obistinile, kad je svaki živi zavidio umrlima, a onaj koji je hodio po zemlji poželeo da bude pod zemljom; kad smrt je bila draža od života. Krvavo razbojište Garavica i Uljevitih bara u ono vreme ličilo je na ovozemaljski pakao kroz koji se, kao kroz kapiju, prelazilo u Carstvo nebesko, u okrilje svemogućeg Boga, Njemu slava i hvala navek.

Osta zapisano: „Ne pamti se manji prostor i kraće vreme svireposti krvoloka”. U „Dnevniku”, (knj. prva) na 378. strani Dedijer piše: „Sada (novembra 1941. u Bihaću) nema nijednog Srbina. Sve je poklano, sem jedno četrdesetak koji su umakli u Beograd. Ukupno je u srezu bihaćkom pobijeno oko 12.000 hiljada Srba, jednom od najvećih gubilišta naših naroda. Jankovac: svi seljani sem dvojice; Zavolje: 850 duša zaklano u bačeno u jamu koja je posle zabetonirana; Založje: 40 duša; Gata: 300–400 duša; Zlopoljac: 300–400 duša; Vrsta: svi Srbi pobijeni; Ličko Petrovo Selo: svi Srbi pobijeni; Vaganac: svi Srbi pobijeni.”

3. Nije bilo pedlja ove krajiške zemlje da nije postao poprište nezamislive muke ljudske i krvoprolića, jauka, i ropca, mrtvih telesa i spasonosnog groba, kad je smrt dolazila kao izbavljenje. Po toj Golgoti su u orgijastičkom zanosu, neprestano dovodeći nove i nove Srbe na klanje, gazili krvnici i dželati udarajući bespomoćne žrtve kundacima, čekićem, maljevima, krampom, sekirom, kamom, da bi na kraju krvavog pirovanja po bihaćkim kafanama i šetalištima vadili iz džepova iskopane ljudske oči i prebrojavali ih kao kad deca broje piljke.

Upamćeno je kako su žrtve prvo mučili i kasapili, „takmičeći se u tome ko će biti u stanju da više muči i nanese bola žrtvama pre nego što bi ih zaklali, ubili maljevima i ubacili žive u vatru, vodu i masovne grobnice” (Srboljub Živanović).

Srbi, opet, puni pouzdanja u državu, pa bila to i NDH, i svoje prve komšije, od kojih su na prevaru pohvatani i sprovedeni, koračajući u smrt bez krivice osim što su živi, nisu mogli poverovati da im se toliko zločinstvo uopšte može desiti. Dok su ih prigonili garavičkim jamama, do zadnjeg časa nadali su se u izbavljenje, posebno oni koji pristadoše da se pokatoliče.

Bio je tih julsko-avgustovskih dana svaki dan pakao, masakriranje po nekoliko stotina seljaka, krvnička vršidba na kojoj su se umesto žita, mlatile i gazile težačke glave. Tek poneko bi uzviknuo: „Jao mlada nedjeljo, šta smo mi krivi, jadni smo!” Monstruozni ustaški pir počeo je usmenim naređenjem Ljubomira Kvaternika, velikog župana župe Krbava i Psat, u šta su preimenovali bihaćki srez da u ranim jutarnjim časovima 24. juna 1941. svi Srbi i Jevreji moraju da napuste svoje stanove za samo 30 minuta.

Napominjemo da je tadašnja Jevrejska opština bihaćka brojala 165 članova, koji su odmah bili proterani, da bi 23. jula masovno postradali na mestu vojnog logora Žegar i u Prijedoru, njih 143, a ostatak se većinom priključio ustanicima. Danas pak u Bihaću ne živi nijedan Jevrej.

O subini bihaćkih Srba i Jevreja odlučivali su najekstremniji ustaški krvnici i koljači, duhovni i biološki vampiri poput Maksa Luburića, instruktora za klanje i ubijanje koji je znao jednim metkom da ubije desetoricu; potom sluga satane Ljubomir Kvaternik[6], sa fesom na glavi kao i Maks, koji je posle rata mirno živio u Australiji jer su mu Englezi oprostili život zato što je od likvidacije spasao dvojicu rabina. Ne trebamo se ni pitati da li bi ikada spasao život dvojici pravoslavnih popova, jer odgovor unapred znamo.

Upravo ozloglašeni Kvaternik, iz familije najvećih srpskih krvoloka, skupa sa Luburićem izvršio je prve pokolje, uz Jakova Džala, predstojnika Bihaća, naredbodavca i izvršioca koljačog zločina. Instruktor i u zlu zlikovac, zloglasni sadistički mučitelj Enver Kapetanović, ustaški satnik rodom iz Ljubuškog, klao je sve što je stigao, ne samo u Bihaću već i u Krupi, Mrkonjiću i širom Krajine, krvave haljine. Toj razbojničkoj družini valja pribrojiti i Stjepana Vindekijevića, Jusufa Pašagića, bivšeg bricu, zloglasnog Mirkeca Golubovića, propalog đaka i nebrojene druge.

Jedna ustaška naredba posebno se izdvaja u svojoj rasističkoj srbomržnji: Ako uhvatite srpsko dete od kile, odmah ga koljite, ja naređujem!

Sve to zločinjenje u ime vekovne genocidne mržnje prema srpskom plemenu i pravoslavlju, proizvoljno, nepredvidivo, zazorno i otrovno, od koga srce puca i mozak, bez broja, jer se nikada neće saznati koliko je u bihaćkoj Kuli, u scenama strave i užasa odsečeno prstiju, šaka, noseva, koliko iščupano jezika, ušiju, iskopano očiju, koliko polomljeno kostiju, što normalan čovek ne može ni da pomisli, sve to što je veoma dugo bilo tabu tema vidio je besmrtni Otac naš nebeski, Gospod naš, Bog i Čovek.

Pa i onog krvolipca Mehu Salihodžića zvanog „Strašni”, koji je u kafanu dolazio sa ljudskim mozgom na ramenu pa tražio rakiju „uz ovo meze”. I onaj stravični prizor kad je ustaša tražio od žrtve da pojede odsečeni vlastiti kažiprst, a on bi ga, jadničak, jeo!

4. Terali su ih, te nepregledne gomile težaka koje su mučili u zatvoru i dvorištu Kule strave i užasa, kako valja zvati Kapetanovu kulu, da jedan drugoga prebijaju, da pevaju do iznemoglosti, konačno, da psuje majku srpsku rečima: – Opsuj srpsku majku! – što je jedan sitan žgoljavi seljak, skvrčen uza zid Kule, suvo i odlučno odbio rekavši: – Neću!

Tim svojim „Neću” taj bezimeni pedesetogodišnji težak, koji je za koji minut postao samo isprebijana šaka patnje, ravan je, čini se, Novomučeniku iz Klepaca, koji je jasenovačkom koljaču gledajući ga ravno u oči mirno prozborio: – Samo ti sine radi svoj posao! – da bi od tih reči i njegovog pogleda koljač poludeo i na kraju se sam zaklao onim istim zakrvavljenim nožem zvanim srbosjek!

Kada su ih, prethodno izmrcvarene, poveli na posečenije, garavičkim mučenicima svemilostivi Gospod je, gle čuda, poslao utehu u liku tridesetogodišnjeg sveštenika, kome su naredili da im čita Očenaš. Ostalo je svedočenje o njemu, dostojno prvomučenika za veru, da je mladi pop govorio Očenaš „tako zanosno, oduševljeno i svečano kao da mu je pred očima sam Gospod Bog!”

Ovako izgovorena, Hristova molitva značila je blagodarnost za robljeničke muke, kao i za skoro izbavljenje, za one strašne krvave noći kad su se krvnici još stideli beloga dana, da bi potom pobesneli od potoka ljudske krvi sekli i danju, nastavljajući svoju krvavu vršidbu, ne bojeći se da će i njih poseći Hristov mač kazne. Taj izrečeni Očenaš stigao je i do nas da ga, evo, spominjemo u ovo svetlo jutro novoga dana, nakon sedamdeset godina od onog svenarodnog stradanja, potvrđujući i ovim primerom snagu misli Svetoga Jovana Zlatoustog kada je zapisivao: „Nema ništa svetije od jezika koji u nesreći uzdiže blagodarnost Bogu!”

5. Ostalo je u arhivama da je u julu, avgustu i septembru 1941. godine samo u bihaćkom okrugu ubijeno 20.000 ljudi, žena i dece, a na Garavicama ponajviše, tako da je grad Bihać godinu 1942. dočekao bez ijednog Srbina. Stoga se s razlogom pitamo: ko to bejahu krvnici koji poklaše toliki pravoslavni narod, ustaše crnokošuljaši, ko li?

„Nisu samo ustaše ubijale”, rezolutan je akademik Srboljub Živanović. „Nemojmo pomagati teoriju da su samo ustaše ubijale. Nije. Ubijali su i seljaci, građani i zanatlije i intelektualci”, opominje nas i ispravlja profesor Živanović. Istina je, naime, da su ovo bezumno zlo Srbima „uradile komšije, koje su do juče dolazile kod žrtava na rakiju i kafu, kumovali jedni drugima, da bi kum onda uradio ono što je uradio”.

Tako je, prema svedočenju, jedan od egzekutora bio i starac Tomo Janković, od preko 70 godina, koji je priznao da je polumrtve ljude ubijao udarcima krampa po glavi, pa čak i žene kad bi pošle na njivu da nakopaju krompira, pa zaticale nedoklana telesa.

Samo bi im prišle i motikom ih dokusurile, a onda nastavile da kopaju krompire familiji za ručak. Zločin na Garavicama kao i u nikad neupokojenom Jasenovcu, pa Jadovnu i ostalim stratištima, počinile su nemačke kvislinške sluge, koje su pozdravile dolazak nemačkih tenkova u Zagreb i proglašenje Nezavisne Države Hrvatske „kao države sa dve religije, katoličkom i islamskom”, kako je izričito naglasio Mile Budak 6. jula 1941. godine.

Kroz sve njih progovorila je nacionalistička oholost i naduvenost, kakvu su iskazivali i nemački tzv. arijevci u odnosu na Jevreje, a ustaše u prvom redu prema narodu srpskom. Taj sirovi šovinizam, nošen zbratimljenom hrvatsko-ustaškom i muslimansko-ustaškom srbomržnjom, sezao je do „majmunske grupne drskosti”, kako bi se izrazio Vladika Nikolaj.

Garavice su delo svirepih kvislinških sluga Trećeg Rajha i njegove masovne ideologije, koja se uoči rata nezaustavljivo širila prosvećenom Zapadnom Evropom i njenom kulturom, prepunom verskog fanatizma, genocidnom prema pravoslavlju kao i prema judaizmu.

U isti mah, Garavice su dokaz dokle može da se sroza nečovek kad otpadne od Boga, mada su krvnici, kad bi kretali u krvavi pir, oko vrata stavljali krstiće u uverenju da će im se zločini protiv šizmatika unapred oprostiti, jer su ih u to uveravali njihovi fratri i sveštenici rimokatoličke crkve.

Ustaški genocid nad bihaćkim Srbima, u kojem je upravo klanje i ubijanje krampom bilo ustaljeno, čovekoubice su činile u ime katoličkog zapadnog Boga, a iz mržnje prema pravoslavlju i svetosavlju i njegovim svetinjama, bez kojih srpstvu nema spasa ni opstanka. Nikada ne smemo smetnuti s uma da je fašizam u Italiji, kao i nacizam u Nemačkoj, bio rezultat otpadanja Zapada od hrišćanstva, što je skončalo u potpunom divljaštvu i otvorenom satanizmu.

Garavice su bile poprište najcrnjeg nečoveštva i razbojništva, najgoreg poraza razuma, onog evropskog, i najdivljeg trijumfa brutalnosti; povratak čovečanstva u varvarstvo, o čemu svedoči šest dugih jaraka pretvorenih u masovne grobnice, ulegnutih i prepunih kostiju srpskih mučenika, da ne pominjemo jame bezdanke, u koje su „golobrada braća u bezdan gurana”, ili Crno jezero na Uni pored Krupe.

Na ovome svetom mestu, na dobrovoljačkoj srpskoj zemlji, između ostalih i porodice Kuštrinovića i pokojnog Petra Kuštrinovića, dobrovoljca u srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, još jednom se pokazalo koliko smo skupo platili pobedu na Kajmakčalanu i krv prolivenu od strane srpskih rodoljuba i dobrovoljaca pristiglih sa svih strana sveta da oslobode majčicu Srbiju od crno-žute nemani, da bi na kostima najboljih srpskih sinova, tih div-junaka, po našaptavanju Kneza tame „projevrejena Evropa” (Vladika Nikolaj) utemeljila multinacionalnu versajsku Jugoslaviju.

                6. Braćo moja i sestre, ovim kratkim prisećanjem na vreme kada je prostorom bihaćkog sreza i zapadne Krajine vladao kult noža, a srpsko stanovništvo prosto bilo zatrto, mi se svi skupa opominjemo velike istine da „jedan narod ne može umreti nasilnom smrću osim ako se nije već prirodno u sebi ugasio” – jer „duh se gubi zato što se zaboravlja” (Hegel).

Kako bi žrtve ovog pogibeljnog stratišta konačno našle svoj mir, a naša srpska istorija na ovim prostorima bila trajno sačuvana, a ne zbrisana kako bi volela naša razbraća, to mi, sinovi i kćeri Bihaća, Krupe i Petrovca, nipošto ne smemo dozvoliti da ostanemo loši đaci istorije i da nam se istorijska lekcija iznova ponovi. Dopustimo li tako nešto, bojim se, bićemo konačno pregaženi.

Pa ni sada mi ne optužujmo nikoga, ali upozoravamo kako sve ovo nezapamćeno zlo nisu činile samo ustaše koje su nosile crne uniforme, kućišta odreda palili i pljačkali, a stoku terali rečima: – „Ajde džabulja!”

Pominjemo za nauk da nikada više srpske žrtve ne budu „džabulje”, „neka mi dragi Bog oprosti ako grešim”, kako je u svojoj stradalnoj ispovedi kazala Stoja Jenjić.[7]

U to vreme, kada je Kvaternik pozivao na biološku čistku od Srba, bilo je, po rečima ravnoapostolnog Svetog vladike Nikolaja – „ili propast države ili propast naroda. Bog je udario po onome što je jeftinije, da bi sačuvao ono što je skuplje”.

Međutim, umesto da propadne država, moćnici sa Jalte ostavili su tu hibridnu multinacionalnu državu, a po ko zna koji put udarili po hristoljubivom srpskome narodu, izloživši ga potpunoj pogibelji i propasti. Onome narodu koji je u Prvom svetskom ratu prineo najveću žrtvu da bi sačuvao svoju državu uprkos osvajačkom i osvetničkom geslu naših neprijatelja Austrougara i Nemaca: „Srbija mora umreti!”, a koji je u Drugom svetskom ratu potom spasavao tu istu jugoslovensku državu kao unijatsku tvorevinu kroz dva svoja antifašistička pokreta, četnički i partizanski (u najvećem postotku srpski), državu koju su svi osim Srba mrzeli.

Državu za kojom mnogi Srbi i danas tuguju, pa i nakon kažnjeničke ekspedicije „milosrdnog anđela”, kojoj su se u svojoj zluradosti naročito radovala naša razbraća. Time je još jednom ponovljen (prvi put za savezničkog bombardovanja Srbije 1944. godine) zajednički zločinački projekat genocida srbofobičnih i hristofobičnih zapadnjaka prema srpstvu i pravoslavlju.

„Crvena gerila zakopa ustaški sram”

1. Svetilište garavičkih novomučenika nad kojim pesnik peva: „Odavno korov nad njima se vije / zar nema nikog, zar mu stalo nije”[8], ni nakon sedamdeset godina ne prestaje da opominje, jer je zločin zaboraviti – zločin. Ovo stratište i predugo je bilo mesto najvećeg zaborava, pa i onog posebne vrste, prisilnog zaborava, koji su nametali krivotvorci istorije i kulture, stvarajući u ideološkim laboratorijama lažnu istorijsku nauku na lažnom bratstvu i jedinstvu i floskuli o antifašističkoj borbi naših naroda i narodnosti.

Prvi parastos postradalima na Garavicama služen je tek 2. novembra 1991. godine, prvi put posle pola veka! Pa čak i danas u samoj zapadnoj Krajini mnogo je onih kojima su Garavice poznate kao još jedno od brojnih stratišta žrtava fašističkog terora iz Drugog svetskog rata, kako je glasila tipizirana formula kojom su komunistički vlastodršci nastojali da zamagle i potisnu punu istinu o tome ko su bile žrtve, a ko počinioci zločina.

Pa i danas u Republici Srpskoj malo je onih koji znaju za ovo stratište, što ne čudi pogledaju li se ovi paganski megaliti, kameni trupaci i blokovi, koji bi pre pristajali za nadgrobne spomenike starodrevnim prehrišćanima, a ne da svedoče o postradalim mučenicima za veru pravoslavnu!

Pritom, žalosti naša, podignutih rukom obezboženog i nikad neraskajanog Srbina, arhitekte Bogdana Bogdanovića, godine 1981, postavljenih pa ostavljenih da padnu u zaborav svi oni koji oko njih počivaju, bez ijednog imena i očinstva upisanog da svedoči o postradalim; kako bi potomci mogli doći i bar sveću pripaliti za pomen mrtvih.

2. Za svaku je, stoga, pohvalu što je, zahvaljujući grupi maloj, ali odabranoj, potomaka garavičkih žrtava, došlo vreme da se obnovi skoro zaboravljena istina o ovde počinjenom zločinu, premda je stratište zaraslo u travu, a u lokalnoj zajednici ozbiljno planiraju da na njemu grade industrijski kompleks.

Sa ovim, kao i drugim brojnim stratištima srpskog naroda iz Drugog svetskog rata, podjednako kao i onog Prvog, dogodila se istovetna sudbina – da je „crvena gerila” nastojala svim sredstvima predati zaboravu srpska gubilišta i izbrisati iz pamćenja ko je žrtva, a ko ubica, i čije žrtve počivaju ispod tih bezličnih i bezimenih megalita.

Tome falsifikovanju i iskrivljavanju istine, kao vidu kontrole uma, ali i istorijske nauke, posebno je kumovala siva i licemerna masa srpskih kulturideoloških poltrona i udvorica, zlo domaće koje se neetički stavilo u službu komunističkog ispiranja zarad planskog i sistematskog obezličavanja, omalovažavanja, negiranja i zaboravljanja srpskih žrtava u Drugom svetskom ratu i nesamerljivog doprinosa Srba u odnosu na druge jugoslovenske narode pobedi antifašističke borbe.

Kako bi se umanjio i zataškao hrvatsko-muslimanski ustaški pokolj nad Srbima, na mestima stradanja nedužnih srpskih žrtava ateizovani „čuvari istine”, a uistinu najpodlije laži umesto časnog krsta za koji su umirali, na spomen-obeležja stavljali su kabalističku zvezdu petokraku, kao da su postradali nevernici i nehrišćani.

Upravo tim perfidnim cenzurisanjem najpouzdanije se sprovodila antisrpska genocidna politika, zasnovana još u Austrougarskoj monarhiji, koja je svoju završnicu imala u doba organizovanog ateizma, koji je nemilosrdno kažnjavao svaki oblik nacionalnog ispoljavanja Srba.

Tako je cazinski komunistički „babo”, Hamdija Pozderac, eksperimentišući a la turka bratstvom i jedinstvom, u cilju zametanja traga ustaškog zločina nastalog u pobratimstvu hrvatskih i muslimanskih ustaša, pri otvaranju ovog memorijalnog kompleksa osamdesetih godina, drsko manipulišući, garavičke žrtve nazvao rodoljubima, mada je znao da se radilo o srpskim civilima, poklanim samo zato što su bili vere pravoslavne, i to pre nego što su učinili bilo kakav gest protiv NDH.

3. Kako je bilo moguće da se zločin genocida ovolikih razmera učinjen prema srpskom narodu u posleratnom periodu lažira, zataška, da bi vremenom postao tabu tema; kojim načinima i metodama? Kako su nam to zatirali sećanje na Garavice, a istinu zatrpali u laži, da se ne zna za ustaški sram?

Zašto je u neko doba nastupio mukli muk kroz postidno ćutanje o tome da je pre Drugog svetskog rata Bihać imao 16 do 17 hiljada Srba, a tokom Drugog svetskog rata nijednog; sada svega 380?

Kada su Garavice u pitanju, to je činjeno tako što je komunistička falsifikatorska istoriografija u prekrajanju istorijske istine, pored ostalih drskih podmetačina, po svaku cenu nastojala da „proširi” geografski pojam Podgrmeča, poznat po tome što je u Drugom svetskom ratu ovo područje bilo slobodna srpska (partizanska) teritorija 1350 od ukupno 1379 dana, na kojoj je živelo 70.000 Srba.

Tako su muslimanski visoki partijski funkcioneri, u isti mah i drski prevaranti u liku Hajre Kapetanovića, podlo pripisivali notornu laž kako Podgrmeču pripadaju i one teritorije koje se partizanskim, antifašističkim Podgrmečom, navodno, osećaju i smatraju, a to je značilo ne samo teritorija „ispod Grmeča”, nego i ona ustaška – „preko Grmeča”, koja je pripadala bihaćkom srezu, na levoj obali Une, naseljena muslimanskim življem, a koja je bezmalo celi Drugi svetski rat bila, biva, „okupirana” od strane ustaša!

Tom obezličavanju partizanskog Podgrmeča, ali i desemantizovanju ustaškog Bihaća kroz širenje geografskog pojma Podgrmeč i na bihaćki srez, kao najjače ustaško uporište, doprinela je činjenica da se u njemu novembra 1942. godine održalo Prvo zasedanje AVNOJ-a. Tada je Bihać nakratko bio oslobođen od ustaša, koje su se krvoločno branile, tako da su za njegovo oslobođenje Srbi, a ko bi drugo, platili životima preko 600 svojih boraca.

4. Draga braćo Srbi i sestre Srpkinje, sarkazam je svoje vrste sve ono što se dešavalo posle garavičkog pogroma Srba, koji je potpuno pao u zasenak zbog kratkotrajnog trajanja tzv. Bihaćke republike.

Za ovo što nameravam reći molim Boga da mi da istinoljubive reči, koje neće biti izraz neke patetične evokacije: naime, sedam hiljada srpskih boraca antifašista iz nekoliko brigada motivisano je za učešće u „bihaćkoj operaciji”, kako se zvala akcija oslobođenja Bihaća, upravo time su se u njemu nalazile zabarikadirane okorele ustaše, one iste koje su počinile pokolje ne samo u Garavicama već i širom zapadne Krajine.

U štabovima brigada su u naređenju za napad namerno isticali aspekt kažnjavanja ustaških zlikovaca za počinjena zlodela, jer se znalo da je to najlakši način da se probudi osvetnički naboj i želja za borbom. Nepotrebno je nagla-šavati koliko je 4.000 ustaša i domobrana opkoljenih u Bihaću bilo motivisano za odbranu, svesnih ne svojih počinjenih zlodela, za koja se i nisu kajali, već kazne koja bi ih sustigla.

Međutim, kad je Bihać konačno oslobođen uz ogromne žrtve, a tada je bilo zarobljeno 835 domobrana i ustaša, većina, navodno, domobrana, bila je puštena, dok je svega 130 ustaša streljano! Tako je 7000 srpskih antifašista krv svoju prolilo, uistinu zadžaba, zarad 130 pobijenih okorelih ustaša!

Bio je to, žalosti naša, tek mali deo svenarodnog stradanja koje je usledilo u zapadnoj Krajini, a koje je kao domino efekat ishodilo iz garavičkog pogroma. Ne samo da su Srbi surovo postradali u junsko-julskom ustaškom genocidu širom Krajine već su zbog podizanja ustanka i oslobođenja velike teritorije od ustaša na nju odmah pristigli komunisti, u najvećem postotku muslimanski i hrvatski, nametnuvši se kao predvodnici ustanka, zavodeći nad srpskim življem nemilosrdni „crveni teror”.

S druge strane, upravo zbog dvomesečnog trajanja tzv. bihaćke republike, nemački okupator je pomislio da se radi o jakim partizanskim snagama, te je zato protiv njih pokrenuo četvrtu neprijateljsku ofanzivu. Ona je trajala od januara do marta 1943. godine pod komandom general-pukovnika Lera.

U njoj su vođene tri krvave bitke: na Uni, Neretvi i Drini, tj. Sutjesci. Samo u bici na Uni bilo je angažovano 27.000 Nemaca, Italijana, ustaša i domobrana, od čega samo 5.500 ustaša, i to sve zbog tzv. bihaćke republike, koja je podgrmečke ustanike koštala nebrojenih života, a preduzete između ostalog i zato da Kosta Nađ, komandant bihaćke operacije – obraduje vrhovnog komandanta, da ne spominjemo ime tom bivšem austrougarskom kaplaru, za 25-godišnjicu oktobarske revol(lj)ucije.

Dakle, ironijom sudbine, Bihać je zbog toga bio oslobađan, a ne da bi se kaznili ustaški zlikovci za svoja zlodela, kao što, uostalom, i nisu bili kažnjeni.

Nakon što je u Bihaću održano Prvo zasedanje AVNOJ-a, grad je ponovo pao u ruke ustaša, što dovoljno kazuje kako je ova krvava partizanska pobeda sama sebi bila cilj. Direktna posledica dvomesečnog trajanja tzv. bihaćke republike bila je Četvrta neprijateljska ofanziva, koja je narod Podgrmeča nagnala u zbegove snegom zametenog Grmeča, preduzeta od strane združenih nemačko-ustaško-domobranskih snaga radi uništenja i konačnog slamanja srpskog ustaničkog otpora na širokom području zapadne Krajine.

I ovoga puta srpski Podgrmeč platio je najveću cenu: u grmečkim „belim noćima” posmrzavalo se na hiljade ljudi, žena i dece, dok su ostale pobile nemačke i ustaške horde u zbegovima, ili pak odvele u konclogor Jasenovac. Ostaci njegovih iskasapljenih borbenih jedinica sa čak 4.000 ranjenika povlače se put Neretve, da bi najveći deo zauvek ostao na Sutjesci, pa i Ćopićev Nikoletina Bursać i njegov verni drug Jovica Jež!

Dotle, znači, sežu Garavice mračne i krvave! To su te velike zabranjene istine o našoj tragičnoj srpskoj istoriji, koje se zbog budne kontrole geopolitičara nad istorijskom pseudonaukom ne mogu dobiti kroz knjige, jer ih nije imao ko da napiše, što zbog straha, a više zbog konformizma srpskih istoričara, da kojim slučajem ne uvrede one čija im je naklonost bila korisnija, a mržnja opasnija.

O tim istinama srpska nacionalna istoriografija do danas, na nesreću, rajinski i proračunato ćuti li, ćuti. Šta kazati nakon svega, osim ponovo pozvati u pomoć proročke reči Svetog vladike Nikolaja, tog srpskog Zlatoustog, kada opominje: „Bog je imao u vidu naše krajnje dobro, naše večno spasenje, i kada daje i kada uzima, i kada miluje i kada bije, i kada gladi i kada seče.”

„Krvavi pir pobjednika”[9]

1. Lažirana istorija konačno bi morala da upamti da su garavičke žrtve bile mnogostruko veće, jer im valja pribrojati sve one srpske antifašiste poginule za oslobođenje Bihaća, slobodnog nepuna dva meseca od 5. novembra 1942. do 29. januara 1943, ali i stradalnike nemačke Četvrte neprijateljske ofanzive, preduzete protiv krajiških i ličkih antifašista zbog bihaćke operacije i navodnog kažnjavanja zlikovaca u garavičkom pogromu.

2. Ovo je tek fragment krvave skrivene istorije koju su svojom krvlju pisali Srbi, a koja se kao takva uopšte ne pamti. Naime, davno je smišljen plan maskiranja konfesionalne antisrpske i antipravoslavne agresije prema Srbima u XX veku i plan preinačavanja istorije genocida nad našim narodom u Drugom svetskom ratu.

Njega je sa neobičnom strašću provodila bezakonička titoistička istoriografija, što svedoči o svoj njenoj bedi i moralnoj posrnulosti, posebno onih tamnih sinova srpstva koji taj plan, preodeven u demokratsko ruho, nastavljaju da sprovode i danas.

O tome svedoči porazna činjenica da genocida nad Srbima nema u čitankama, kao što ga, po svemu sudeći, neće biti ni u budućim, dozvolimo li da nam vlastiti sinovi, iskorenjeni iz sopstvene tradicije, obezdušeni i moralno osakaćeni, iskazujući servilnost jugoslovenskoj ili, danas, sve agresivnijoj mondijalističkoj i proevropejskoj ideologiji, rastaču ostatke srpske etničke samosvesti, da je krčme, regionalizuju i daleko od javnosti, šićardžijski služeći dnevnoj politici, rasprodaju, od srpskog jezika i književnosti, srpske istorije i tradicije, ne prezajući ni od licitiranja i pogađanja oko srpskih stratišta, tih naših svetilišta sa kojima se takođe bezočno trguje, a srpske žrtve desetostruko umanjuju, posebno kada je u pitanju konclogor Jasenovac, sa čijeg se broja srpskih žrtava pred našim očima oduzimaju nule i u zaborav potiskuju!

Do danas ostajemo bez odgovora gde je ta naša kritička svest da izvrši istorijsku reviziju mnogih događaja, da razobliči cinizam s kojim je u posleratnoj istoriografiji došlo do selektivnog preinačavanja istorije genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu kao i onome, još pogubnijem po posledicama, Prvom svetskom ratu, kad je postradalo 52% odraslih muškaraca i četvrtina ukupnog stanovništva, što je demografska katastrofa od koje se niko ne oporavlja!

U kreiranju partizanske istorije krivotvorci istorije i kontrolori onoga što će se nuditi kao „znanje” nisu prezali ni od najgrubljih ogrešenja o istinu, tražeći od Srba da poreknu i zaborave vlastito istorijsko pamćenje i iskustvo kako bi im se, tim lakše, istorija ponovila; kako bismo izgubili istorijsku svest i sećanje na svoje slavne pretke, od kosovskih knezova i vitezova i junačkih solunskih vojskovođa do naših slobodoljubivih pradedova i dedova, te njihovu žrtvu i stradalništvo koje je po projekcijama komunističkih politistoričara trebalo da ostane trajno zabetonirano pod firmom žrtava fašističkog terora.[10]

Da naša potraga za istinom o stratištu Garavica i ostalim nebrojenim krvavim razbojištima ne bi bila samo jedna isprana reč, da pesnik ne bi ponovo pevao „vidim istinu zatrpanu u laži”[11], neophodno je da nas sve prožme saznanje kako „samo istina sprečava nove zločine”, na šta nas opominje Vladimir Lukić, predsednik izvršnog odbora Udruženja „Jasenovac – Nova Gradina”.

Tim pre što su neoplakane garavičke civilne žrtve do danas ostale nekim čudnim spletom okolnosti neuvezane sa ostalim srpskim stratištima iz prošlog rata, uprkos preporuci sa najvišeg mesta da se moraju uvezati velika srpska stratišta.

„Vjekovna vodenica crno mlivo melje”

1. Sakupljajući svoju prošlost sabrasmo se ovde na Garavicama da se, između ostalog, još jednom podsetimo kako „vjekovna vodenica crno mlivo melje”; da se osvedočimo kako su se pre sedamdeset godina u Evropi oslobodile varvarske snage, divlji i najprimitivniji instinkti, pa se kroz veliki ratni vihor sručile na goloruki srpski živalj.

Zato danas bez dvoumljenja možemo da utvrdimo kako nikada nijedna generacija nije pala niže nego ona nacistička i ustaška, koju je porodio uvek agresivni „evropski duh”, ogrezao u paganske i satanističke kultove, kojima se klanjao i Adolf Hitler. Onaj isti bivši austrougarski kaplar kojeg je hristoizdajička Evropa svojevremeno zdušno predlagala, da se zna i ne zaboravi, upravo za Nobelovu nagradu.

Toliko o „učenoj” Evropi i njenoj Nobelovoj nagradi!

Taj i takav duh antihrišćanske Evrope i njene gorde kulture koji i danas skoro pa izmasakriranu i isparčanu Srbiju optužuje za težnju ka Velikoj Srbiji, koji je proizveo fabrike smrti što trajno i egzemplarno svedoče o njenoj intelektualnoj „premoći”, a uistinu o potpunoj moralnoj posuvraćenosti i najgoroj mogućoj degradaciji svega ljudskog, kakve nije bilo u istoriji čovečanstva – taj, navodno, „prosvećeni” amerikanizovani evropski duh, čovekoubistveni i hristoubistveni, proizveo je dva svetska rata i neznan broj lokalnih, završno sa zverskim bombardovanjem maćuške Srbije od strane pretećeg i okupatorskog NATO agresora, najekstremnijeg predstavnika ultimativne demokratije.

Samo u jednome veku i u tri svetska rata pobijeno je preko milion i Bog sami zna koliko još Srba, uz beskrajne ruševine i zverska bombardovanja, prvo, nacistička iz 1941. pa saveznička iz 1944, do lukavo pripremanog združenog bombardovanja NATO imperije u navodno, „humanitarnoj akciji”, u kojoj je porušeno 190 škola, 20 bolnica, 60 mostova, za 78 dana uništavanja svega srpskog, što sve skupa svedoči o propasti razuma novih planetarnih kolonijalista i njegovom patohumanizmu koji navješćuje kraj istorije.

Garavice su opomena i nauk kako to u evroatlantskom pogledu na svet izgleda religiozna tolerancija na način pax romana,ona tolerancija i verska trpeljivost prema jereticima koju su propovedali još francuski prosvetitelji, a u praksu sprovodile jahači zapadne jeresi, fašisti i ustaše. Posebno one pobratimljene muslimanske i hrvatske ustaše, koje su bile slaba kopija nemačkog nacionalsocijalizma i italijanskog fašizma, a kod kojih se religiozna netolerancija već na samom početku rata rasplamsala u krvoločnu srbomržnju, koja je po svojoj gnusobi zgražavala i nemačke naciste, jer su ih u zločinima nadmašili.

Ne smemo zaboraviti da je ta i takva idolopoklonička i bezbožna Evropa, koja je bila i ostala paganska i neopaganska, izmislila masovne pogrome čitavih naroda, jer je srbomrstvo i antisrpski genocidni plan uništenja pravoslavnih u XX veku u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini proizvod austrougarskog osvajačkog inženjeringa u njegovom prodoru na Istok. Načinjen je u saradnji sa sarajevskim nadbiskupom Josipom Štadlerom, a razrađen od strane Štadlerovog naslednika, katoličkog nadbiskupa Ivana Šarića, potom biskupa Bauera, Jeglića i Natlačena, čiji je sinonim fabrika smrti Jasenovac koja je „radila” tokom čitavog rata pred nosom antifašista, u najvećem postotku srpskih.

Ali šta vredi kad ih je vodio srbomrzac Tito, onaj isti koji je preko svojih prislužnika na kraju rata, bez suda, po skraćenom postupku zatro čitavu porodicu Petra Bojovića, proslavljenog komandanta i junaka Prvog svetskog rata, pobivši planski na stotine istaknutih srpskih intelektualaca i rodoljuba.

2. Ponavljamo: kao što je antisemitizam proizvod Hitlerovog neopaganizma i mita o Nemcima kao arijevskoj rasi i izabranom narodu, kada je Nemačka krenula za varljivim mislima svojih filozofa, u prvom redu Ničeom, u progone i pogrome Jevreja, Srba i Cigana, što je sve činjeno u ime Hrista, po ko zna koji put ga razapinjući na krstu, tako su i Garavice rezultat osvetničkog pohoda gordih katolika, u najvećem postotku pokatoličenih Srba na te šizmatike, kako pravoslavne, od mojih rodnih Hašana podno Grmeč planine, kao sadašnje međe između Zapada i Istoka, pa sve do Vladivostoka, nazivaju semeništarci iz Zavoda Svetog Jeronima.

Dakle, od mojih Hašana do Vladivostoka prostire se pravoslavni svet, samo je veliko pitanje u kojoj je meri on svestan sebe kao takvog jer se rastakanje pravoslavne duhovnosti nesmanjeno nastavlja sprovoditi uporedo sa vaskrsom pravoslavne duhovnosti, posebno u nikad nepotlačenoj Rusiji u odnosu na natoiziranu Evropu, tu „nerotkinju proroka”.

Ono što duboko boli današnje potomke nedoklanih Srba u potrazi za istinom umesto nuđene istorijske brbljarije, nas koji smo svi pomalo izgubili dodir sa sopstvenim narodnim stradalništvom u Drugom svetskom ratu, zabetoniranim unijatskom ideologijom bratstva i jedinstva, jeste što je brojnim natovcima, Evropejcima i globalistima iz srpskog roda, podanicima Davosa i Soroša, i danas, „sve milija takva Evropa od vaskrslog Hrista, čije krsno znamenje nosi na grbu svome i na barjaku svome kroz vekove i vekove”.

„Hoćemo li za Evropom, saveznicom Smrti ili za Hristom, Carem večnog života?” – propituje nas Sveti vladika Nikolaj.

Skupo smo mi Srbi platili nauku evropsku, koju i danas mnogi slepo, idolopoklonički slede, nekritički prihvatajući tuđinske šablone mišljenja. Pa i to što u Bihaću danas skoro da i nema Srba takođe je rezultat oholosti Zapadne Evrope, tog NATO-američkog protektorata i njenog pokroviteljstva nad onima koji se gorde da nisu prezreni Srbi, posebno ne oni pravoslavni, mada govore srpskim jezikom i još i sada pamte koje su im bile krsne slave.

U svom poslednjem neposustajućem pohodu na Istok, koji je uvek imao važnu religioznu, prozelitsku komponentu unijaćenja i pokatoličenja, Evropa ni danas ne preza od primene starog inkvizitorskog pravila koje je ustoličio prvi veliki inkvizitor – jednu trećinu pokatoličiti, jednu raseliti, a jednu pobiti. Katkada se, u zavisnosti od slučaja, taj procenat menjao, pa se tako, kad je reč o pravoslavnim Srbima, pribeglo goloj seči ili proterivanju koje je samo u Hrvatskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine doseglo razmere etnocida. Kao da Srbi nemaju istorijsko pravo na tu svoju teritoriju, već ih svako može isterati kao uljeze.

3. Braćo moja, nikada u istoriji zlo nije ostalo nekažnjeno niti dobro nenagrađeno, teše nas reči velikog Vladike Nikolaja, onog koga su bili uhapsili gestapovci,  da bi skupa sa blaženopočivšim patrijarhom Gavrilom (Dožićem) završio ispred krematorijuma i gasnih komora Dahaua.

Zato, ako je trpljenje nevolja važno sredstvo za spasenje u svetu gde „soko ne čuje više sokolara”, onda kad popu Jovi Tintoru zapališe bradu, iskopaše mu bajonetom jedno oko, a drugo mu ostaviše da vidi gde će mu biti grob – da li to znači kako i dalje moramo tolkovati, mi, koji eto imamo oba oka, gde je grob popa Jove? Jer ga ne vidimo, nažalost, nigde upisana, kao da nam je zloslutna vrana oči pozobala i pamet popila.

Zato, „upamet se Srbi”: sve dotle dok mu ne budemo uneli ime u pomenik garavičkim žrtvama, ne možemo ni mi imati putokaza u životu! Tek kad imena naših predaka, koji primiše venac mučenički, iznesemo na svetlo iz mračnog, bezimenog groba, i mi se možemo nadati svetlosti Carstva nebeskoga.

Do tada, Gospod kanda je prestao da nas brani od bezbrojnih neprijatelja njegovih, jer smo se i sami ukaljali nevaljalstvom zaborava, te nam je zato i ponovio stradanje krajiških Srba u dvanaest opština, kao „stare vere novo opravdanje”, kako nas opominje Sveti ava Justin Ćelijski.

Spadam u one koji su, mislim, naučili lekciju iz prošlog rata, zadatu našim dedovima i očevima, koju su moji stari ponavljali kao deo kolektivnog pamćenja, što opominje i budi instinkte da se nikad ne bi ponovnio genocid. Pored ostalog, i ovo sam naučila kao „svet”, (svetovanje) od premudrog Svetog vladike Nikolaja: „da se mala znanja dobijaju učenjem a velika znanja dobijaju verom i poštenjem”.

Velika znanja mojih verujućih predaka bila su i ove dve mudre pouke kojima dugujem što sam danas ovde, a glasile su: „Ko je pobegao, taj je preživeo”, što je značilo, rekao bi pesnik, da „ne čekamo znanog krvnika na utrtoj stazi”.

Drugu pouku dugujem mojoj pokojnoj babi Miki, koja je često znala da prikriči: „Bolje da pitaju kako ćemo do njega, nego šta ćemo od njega!”

Posle svake državne propasti, pa i ove poslednje, poučava nas najveći državotvorac srpski, Sveti Vladika, Srbi su ubijani telesno bez milosti i bez broja. Samo im je Bog dušu sačuvao, jer su dušom vazda ostajali verni Bogu. „Zaista, kad čovek prouči u kolikom su broju Srbi ginuli, mučeni ili u ropstvo odvođeni, zaista je za svakoga čudo Božije da još u svetu postoji srpski narod i da se još čuje srpska reč.”

U zadnjih pedeset godina, 50% srpske zemlje bilo je oteto, između ostalog i zato što smo dušegubno prigrlili jugoslovenstvo i anacionalni komunizam, što smo Karađorđevom zvezdom sa mačevima i ordenom Svetog Save Nemanjića odlikovali najljuće naše mučitelji i sluge rimske teokratije i bečke autokratije.

Ipak, uprkos svoj našoj Golgoti, srpska duša je, čini se, spasena.

Zašto smo u to uvereni? U toj veri krepi nas još jednom najmnogoumniji teolog srpskog pravoslavlja kada objašnjava: „Koja je korenita osobina srpskog naroda u odnosu na druge – da optužuje sebe. Za razliku od Srba vlastoljubivi i oholi narodi Evrope nikad ne priznaju svoju krivicu. Za zlo u svetu oni krive drugoga, nikada sebe! Ta kako bi oni mogli učiniti greh kad su oni sebe na presto božiji digli i sebe proglasili nepogrešivim bogovima.”

„Na rate nestaje pravoslavlje”[12]

1. Praštajte, braćo, mora biti naš put!

Na ruševinama dve jugoslovenske države, nad hrpama belih kostiju svoje poklane braće Srbi su politički ćutali punih 70 godina, gledajući kako na rate nestaje pravoslavlje. Budemo li i dalje nevaljali i bogootpadni kao što smo bili, udariće Bog i po državi i po narodu, pa će oboje propasti zauvek, opominju nas proročke reči Svetog Vladike!

Zato: da ovo ne bude samo patriotski vapaj iza kojeg ostaje još veća pustoš, da ne bi pesnik i dalje preklinjao: „Krikni pravdo, ako te ima!”[13], kako ne bi iz duhovne usamljenosti vapio: „Brate Srbine, ne daj zaboravu Garavice”, da nam se opet ne „pojave ptice i ljudi”[14], to mi koji ispovedamo Svetu Veru Pravoslavnu i u njoj živimo, a zarad opstanka našeg milog i Bogu dragog Srpstva, moramo upamtiti: – Kakvom merom merimo svoje pretke, takvom će nam biti odmereno!

Zato: neka plima istine i Božje pravde na površinu izbaci one koji su spremni da se pokaju, poprave i od greha očiste, kako bi nas izveli iz ove „meke” okupacije, kolaboracije i duhovnog ropstva, koje nam ubija veru otačku.

Gospode Bože, koji si nas i ovim stratištem ljuto ranio, pomiluj nas, spasi i blagoslovi, kako bismo žrtve garavičke pribrojali u nebeske pravednike i mučenike za veru pravoslavnu, a grobišta njihova propisno obeležili! Upokoj svoje verujuće garavičke žrtve i primi ih u okrilje srpskih svetitelja da traju do Strašnoga suda!

Oče Nebeski i Presveta Bogorodice, pomozi svima, pa i Srbima, i daj nam mudrosti i snage da se koristimo skupo plaćenim iskustvom Garavica mračnih i krvavih, da se ne bismo ponovo morali prati svojom krvlju i svojim suzama! Da otrpimo i oprostimo, puni hrišćanske ljubavi, jer svi znamo da ako ne oprostimo, neće biti oprošteno ni nama! I ne ostavi ni nas, Gospode Bože naš, jer ako i zgrešismo, od Tebe ne odstupismo, već hoćemo da sačuvamo veru Otaca, svoj narod i svoju otadžbinu.

Molimo ti se da na svetoj krvi garavičkih mučenika i na ovoj dobrovoljačkoj zemlji, dobijenoj za herojsko stradanje u albanskoj Golgoti i za slavu solunskog junaštva, da podignemo kapelu na bregu kako bi se pomenik i prvoizvornik postradalih otvorio za sve one koji do sada počivaju u grobu bez imena. Da jednom znamo i da se zna kako je ovde postradao svetosavski narod; da je to puna istina, jer istina je ono što je uvek isto, bez obzira na vreme i na običaje. Da je ovde skončao onaj isti narod nad čijim potomcima se i danas nastavlja sprovoditi rasistička mržnja u ime zapadnog boga i anticrkve, i otimati naša sveta srpska zemlja, zavetno Kosovo i Metohija!


[1]U letnim mesecima 1941. kao žrtve genocida nad Srbima Bihaća, Krupe i Cazina palo je 20.000 žrtava, u Sanskom Mostu 6.000, Prijedoru i Novom 6.000, Kulen Vakufu 4.500, a u Kostajnici 4.000 Srba.

[2]U današnjici, opet, i dalje se nastavlja otimačina jednom već otete dobrovoljačke zemlje, jer nova bihaćka „demokratska” vlast namerava da na delu memorijalnog spomen-kompleksa, koji je dosad bio zaštićeni spomen-prostor Garavica, izgradi industrijsko-poslovnu zonu. Uz to, novim regulacionim planom predviđaju da se odmah uz spomen-kompleks imenuje ulica srebreničkih žrtava.

[3]D. Kužet, Krst Srbinov.

[4]Kako reče jedan od organizatora pomena garavičkim žrtvama: „Znamo da se umrijeti mora, ali nije svejedno kako umrijeti, a ne učiniti ništa”– jer „vidimo da vrijeme ne radi za nas.”

[5]Na području bivše Jugoslavije Garavice su bile četvrto stratište, pri čemu se malo uzimao u obzir podatak da je samo u Cazinskoj krajini ubijeno 30.000 Srba. Bez obzira na to ovo, stratište je dosad ostalo „neuvezano” čak ni poveljom o bratimljenju Šumarica, Kragujevca, Gradine, Jasenovca, tj. Kozarske Dubice, Kozare, Šušnjara, po svemu sudeći zato što se garavičko stratište ne može „uvezati” sa jevrejskim žrtvama, budući da su bihaćki Jevreji postradali izvan Bihaća, tako da su Garavice izbegle sudbinu Jasenovca, koji sve više postaje poprište jevrejsko-srpskog holokausta.

[6]Taj „katil” Kvaternik oslobođen je jer je rekao da nije ubio dva rabina. To što je oprostio život dvojici rabina, a samo zato što je sam poreklom bio Jevrejin, bilo je dovoljno da mu se oprosti život. Pitamo se da li bi oprostio život dvojici pravoslavnih popova i sa sigurnošću odgovaramo da ne bi nikad.

[7]Ovaj i drugi navodi preuzeti su iz zbornika saopštenja, svedočenja i dokumenata sa Prvog okruglog stola „Garavice 1941”, održanog u Banjoj Luci 5. 5. 2010. godine, koji je potom štampan kao zbornik.

[8]S. Milinković, Garavice.

[9]V. Vukić, Svjetlost.

[10]Kada je u selu Zavolju pokrenuta akcija podizanja spomenika nad vrtačom u koju su ljudi živi bacani, skinuta je betonska ploča „žrtvama fašističkog terora”, da bi ispod nje bila nađena široka daska na kojoj je pisalo: „Ustaška uspomena iz 1941. godine!”

[11]D. Kužet, San.

[12]M. Grubor, Garavica, 41.

[13]M. Grubor, isto.

[14]V. Vukić, isto.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top