Srpska zastava se zavijorila na Skadarskoj tvrđavi

Datum objave: subota, 12 decembra, 2015
Veličina slova: A- A+

Četvorica planinara zadržali se u Skadru da bi obišli mesta značajna za srpsku istoriju, a predstavnici zajednice albanskih Srba objasnili su im šta ih čeka ka Draču

Pogled sa Skadarske tvrđave ka jezeru i Prokletijama (Foto: Marko Nikolić)
Pogled sa Skadarske tvrđave ka jezeru i Prokletijama (Foto: Marko Nikolić)

Sa žuljevima i podlivima na ramenima od teških rančeva, posle 35 kilometara pređenih za jedan dan, srpski planinari su u utorak ušli u Skadar. Ceo put ih prati lepo vreme, mnogo lepše nego pre sto godina pretke, tokom albanske golgote, čijim su putem krenuli. Ipak, prethodnu noć prespavali su u šatoru, četvrti put zaredom, i shvatili na kakvim su mukama bili srpski vojnici.

– Nije ni čudo što su toliko stradali tek kad su umorni i iscrpljeni sišli s Prokletija. Velika je vlaga u ovom delu, ujutru su nam šatori skroz bili mokri. Hladnoća se uvukla pod kožu – ispričao nam je Marko Nikolić, vođa ekspedicije u slavu predaka i tragičnog povlačenja vojske u zimu 1915. godine da bi izbegla kapitulaciju pred naletom moćnog neprijatelja.

U Skadru su prvi put vreću i šator zamenili udobnim krevetom hostela. Srpska vojska se u ovom gradu zadržala nekoliko dana, čekajući uputstva kako dalje do Drača. Četvorica planinara zadržali su se u Skadru ceo jučerašnji dan da bi obišli sva mesta značajna za srpsku istoriju. Predstavnici zajednice albanskih Srba (u gradu i okolini živi 2.000–3.000 pravoslavnih Srba i 15.000–20.000 Srba islamske i katoličke veroispovesti) posvetili su im pažnju ceo dan. Preneli su im svedočenja Albanaca koji tu žive generacijama, objasnili su im gde su se vojske spajale, šta ih čeka ka Draču i ponudili im pomoć.

Marko Nikolić: Sa Albancima smo normalno pričali na ulici, u restoranu. Neki nas prepoznaju po jeziku i dobacuju „Srbija, Srbija”. Ništa ružno nismo doživeli

– Srpska zastava koju nosimo celim putem konačno se zavijorila na Skadarskoj tvrđavi posle toliko godina – s ponosom je dodao Nikolić.

Nove fotografije će nam poslati čim nađu način da ih prebace sa kartice profesionalnog aparata. Na ovima snimljenim telefonom zastava se vidi na spomen-ploči koju je jedna austrijska vladina organizacija podigla na mestu gde su Srbi sahranjeni zajedno sa austrougarskim, ruskim, rumunskim vojnicima…

Obišli su takođe obronke iznad grada gde leže ostaci više od 8.000 Srba i Crnogoraca koji su oslobodili Skadar u aprilu 1913. godine. Ovo bojno polje 15 kilometara od Skadra zaraslo je, kažu, u travu. Nema nikakvih vidljivih znakova, a gde god se zakopa ašovom tu su kosti.

Kao dragoceno izdvojili su saznanje iz razgovora sa domaćinima da je postojao još jedan suroviji krak povlačenja vojske od Plava preko doline Ropojane i Teta na Vezirov most. I da postoji i danas jedna pećina u Tetu gde su ostaci srpskih vojnika, ali to nisu mogli da obiđu jer je 30 kilometara dalje. Najviše im je pomogao Pavlo Jakoja, koji je za vreme Envera Hodže morao da promeni prezime Brajović.

Od udruženja Srba i Crnogoraca „Morača Rozafa” naši momci su dobili knjigu o Skadru na ćirilici.

——————————————————————

Ako je mnogo blata, tu je grob

Posle 150 kilometra pređenih peške, dva Marka, Nenad i Nemanja  imaju još 107 kilometara do Drača, pa brodom dalje do Krfa i Vida. Izgubili su koji kilogram, ali u dobroj formi nastavljaju dalje putem kojim su se pre sto godina probijali srpski zbegovi, iznureni glađu, bolestima i dugotrajnim pešačenjem.

„Moramo dalje za Drač. Put raskvašen, živo blato. Ako noga upadne u tu žitku zemlju, iz nje može da se izvuče samo uz pomoć druga. Ako je blata podosta, spasa nema, Vojnik sve više tone. Tu mu je grob”, pričao je davno novinaru „Politike” pokojni Naum Đorđević, koji je kao sedamnaestogodišnjak preživeo golgotu.

U bogatoj arhivi naše kuće ostalo je sačuvano i sećanje Jevrema Ivanovića:

„Kod Tirane sam skoro promrzao. Hranu smo slabo dobijali pa smo se snalazili kako smo mogli. Korenje od kupusa i poneki klip kukuruza, a gledao sam kako izgladneli vojnik nesvareno zrno iz balege vadi samo dušu da povrati. Od Tirane smo krenuli za Drač gde je trebalo da se na lađu ukrcamo, ali kad smo došli, grad je bio bombardovan od strane neprijatelja. Tu smo dobili dvopeka crvljivog, ali je bio sladak.”

 

Izvor: POLITIKA

 

Vezane vijesti:

Pozdravite rodnu grudu: Niko ne zaostaje, gazi napred, seče, lomi

Uz stari vojnički hleb i slaninu savladali Prokletije

Golgota braće Jovanović

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top