Када читам Поговор у књизи „Сребреница: фалсификовање историjе“[1]он звучи пророчански: „Они се зато неће упуштати у расправу поводом ове књиге коjу би, да могу, наjрадиjе забранили а ауторе послали у концентрациони логор за ‘негирање’ њихових пропагандних фабула. По опробаном рецепту, уместо да изађу на интелектуални двобоj покушаће да ћутњом прекриjу чињенице и аргументе коjи су убитачни по њихове тврдње.“ Испоставило се да „могу“ да jе забране, и у БиХ то су већ учинили. Први део нашег пророчанства jе испуњен. Други део остварио се (потенциjално) 10. jула када jе Хелсиншки одбор за људска права у Србиjи, орвеловска организациjа за репресиjу људских права на челу са Соњом Бисерко, упутио захтев да „новоизабрани

Никола Живковић: Реч на промоцији књиге „Масакр у Сребрници“ Едварда Хермана, у Руском дому, у Београду, 9. априла 2012. Књига која је повод за наш вечерашњи округли сто зове се „Масакр у Сребреници“ од професора Едварда Хермана и групе аутора, који углавном долазе са англосаксонског говорног подручја. Њима је заједничко то да су се, имам утисак, подробно и темељно бавили сребреничким догађајима. Стекао сам утисак да је те истраживаче ујединила жеља да се установи истина. Очевидно је то био њихов главни мотив да се прихвате споменуте нимало захвалне теме. Никада није било лако писати против прописане и једном засвагда „одозго“ утврђене истине. У додир са овом темом дошао сам веома

Хакиjа Мехољић, jедан од протагониста филма „Сребреница – издани град“ изjавио jе да, иако филм jош ниjе гледао, стоjи иза сваке риjечи коjу jе изговорио том и сваком другом приликом о теми издаjе Сребреничана. Оваj филм изазвао jе жестока и негативна реаговања бошњачко-муслиманске диjаспоре, али и њених дипломатских политичких кругова, а наjвише буре изазвале су риjечи баш овог Сребреничанина коjи jе, поред осталог, пренио садржаj разговора о судбини Сребренице коjи jе са делегациjом из тог града имао код муслиманског лидера Алиjе Изетбеговића. „Код Алиjе смо били у септембру 1993. године. О томе зна и српска воjска, а нисмо отишли тек тако, већ у организациjи Унпрофора, хеликоптером. Због наше посjете Изетбеговићу

Пишу Александар Павић и Стефан Каргановић Велики део истине о ратним догађањима у Сребреници још увек није  утврђен. У интересу је међународних фактора и многих локалних играча да те чињенице никада не буду разјашњене да би се прикрила њихова властита одговорност и да би се лажна конструкција догађаја могла користити као моћан политички инструмент за уцену Србије и Републике Српске и као средство за деморализацију српског народа у целини Ближи се 11. јули, годишњица уласка српских снага у Сребреницу 1995. године. Искуство говори да ће, као и сваке године, на тај датум, као и уочи њега, грађани Србије – (и скоро целог екс-Ју простора) бити изложени баражној паљби пропагандних тврдњи

БАЊАЛУКА, 25. МАРТА – Републички центар за истраживање ратних злочина у досадашњим истраживањима дошао је до сазнања да се протеклих година манипулисало бројем погинулих и несталих Бошњака у јулу 1995. године у регији Сребреница, рекао је Срни директор Центра Јанко Велимировић. Велимировић је истакао да то потврђују бројна документа, сазнања и изјаве, међу којима је и стенограм са сједнице Предсједништва такозване Републике БиХ који је данас објавио „Прес“, а у којем се наводи да су Алија Изетбеговић и Харис Силајџић иза затворених врата признали да је у Сребреници погинуло 3 000 људи. Према његовим ријечима, када се схватило да је та бројка, која је приближно тачна, недовољна да се постигну