Od Srba, koji su žrtve genocida, pokušava se napraviti zločinački narod

Datum objave: ponedeljak, 30 aprila, 2012
Objavljeno u Srebrenica
Veličina slova: A- A+
Nikola Živković
Nikola Živković

Nikola Živković: Reč na promociji knjige „Masakr u Srebrnici“ Edvarda Hermana, u Ruskom domu, u Beogradu, 9. aprila 2012.

Knjiga koja je povod za naš večerašnji okrugli sto zove se „Masakr u Srebrenici“ od profesora Edvarda Hermana i grupe autora, koji uglavnom dolaze sa anglosaksonskog govornog područja. Njima je zajedničko to da su se, imam utisak, podrobno i temeljno bavili srebreničkim događajima. Stekao sam utisak da je te istraživače ujedinila želja da se ustanovi istina. Očevidno je to bio njihov glavni motiv da se prihvate spomenute nimalo zahvalne teme. Nikada nije bilo lako pisati protiv propisane i jednom zasvagda „odozgo“ utvrđene istine.

U dodir sa ovom temom došao sam veoma rano, pre tridesetak godina, kada sam stigao u zapadni Berlin na postdiplomske studije. U prvih dve ili tri godine mog boravka u Nemačkoj najveći deo vremena provodio sam u odlično uređenoj biblioteci tada zapadnoberlinskog Slobodnog univerziteta (Frei Universität). Veoma se živo sećam tog vremena. Bilo je to neposredno posle 6. aprila godine 1981. Prelistao sam najvažnije nemačke dnevne listove tog datuma i gle iznenađenja: ni u jednom nije bilo ni reči o bombardovanju Beograda od 6 aprila 1941. Ovo otkriće me potreslo, rastužilo, razbesnilo, ali i osnažilo u želji da se ozbiljnije pozabavim ovim fenomenom. U mojim knjigama – a do sada su objavljena tri toma „Berlinskih zapisa“ – veliki deo posvećen je upravo ovoj temi.

Zašto sam reagovao toliko emocionalno? Zato što sam, prateći pisanje nemačke štampe, primetio da nisu propustili da obeleže, po meni, neke slične godišnjice, na primer, 14 maj. Tog dana, godine 1940, nemačko ratno vazduhoplovstvo bombardovalo je Roterdam. Zatim sam u univerzitetskoj biblioteci prelistao nemačke, engleske, američke, italijanske i francuske enciklopedije. U njima stoji da je prilikom spomenutog napada stradalo oko hiljadu ljudi.

Nešto ranije, 26 aprila, nemačke novine podsetile su nas na Gerniku. Grad je tog dana, godine 1937, bio bombardovan od strane nemačkih aviona. Veruje se da broj žrtava iznosi do četiri stotine. I britanska štampa obeležila je „Luftwaffe’s bombing of Guernica“. Događaj je, kao što je poznato, na platnu ovekovečio slikar Pablo Pikaso.

Nemački mediji su takođe obeležili i 14 novembar, kada je godine 1940. bombardovan Koventri (Coventry). Prilikom tog nemačkog vazdušnog napada stradalo je blizu šest stotina ljudi.

Postavlja se logično pitanje: Na osnovu kojih kriterija neki događaji zavređuju da ih se pamti, a drugi ne? Zbog čega, dakle, Gernika, Roterdam i Koventri treba da uđu u sve enciklopedije sveta, a bombardovanje, recimo, Beograda ne spominje se nigde, pa ni u nemačkim enciklopedijama, a niti ih beleži štampa Zapada? A broj žrtava u bombardovanju Beograda 1941. daleko premašuje broj poginulih u Gerniki, Roterdamu i Koventriju. Koja je to poslednja, najuticajnija instanca sveta koja rešava da će, recimo, Srebrenica da uđe u sve priručnike sveta kao „najstrašniji genocid u posleratnoj Evropi“, a neki drugi događaj, u kome je stradalo isto toliko ljudi, ili čak i više, da se potpuno prećuti?

Istina, anglosaksonski mediji, spominju takođe bombardovanje Drezdena, Hirošime i Nagasakija. Priznaje se, da je ovde ubijeno daleko više ljudi, nego u Koventriju ili Roterdamu, ali se, nekako prećutno ovaj zločin opravdava „istorijskom činjenicom“, da su Nemci i Japanci „prvi počeli“, pa, dakle, na neki način, sada ih je stigla zaslužena kazna.

Od tada sam počeo pomno da istražujem ovakve nelogične, čudne i meni nerazumljive pojave. Nastavio sam marljivo da listam najpoznatije encikopedije Zapada, od Larusa i Brokhausa, pa do Američke enciklopedije i Enciklopedije Britanike. I u svima je mnogo prostora posvećeno, recimo, Oraduru i Lidicama.

Da podsetim. Češke patriote 27 maja 1942 izvršile su atentat na šefa nacističke policije u Češkoj Rajnharda Hajdriha. Nemačke vlasti su rešile da izvrše odmazdu nad češkim civilima. Tako je došlo do događaja, kako stoji u Brokhausu, koji je „pokrenuo srca celog sveta“ („führte zu jenen Ereignissen, die die ganze Welt bewegten“).

Pod „Oradur“ u Brokhausu čitamo sledeće: „10 juna 1944, u dva posle podne, deo jedinica (ukupno 120 vojnika), koje su pripadale 2. tenkovskoj eses-diviziji `Rajh` upao je u selo Oradur-sir-Glan (Oradour-sur-Glane), koje se nalazi 25 km severozapadno od grada Limož (Limoges) i pobili seljake, uključujući ženu i decu. Svega 36 stanovnika uspelo je da se spasi. Selo je potpuno uništeno. U tom masakru stradalo je 642 stanovnika Oradura, a među njima i 240 žena i 210 dece.“

Posle Drugog svetskog rata mnoge devojčice širom sveta dobile su pri krštenju ime „Lidice“. A ime „Lidice“ su dobile mesta u nekoliko država (Meksiko, SAD, Brazil, Panama), a to ime sada nose i mnoge ulice i trgovi širom sveta.

Ništa, razume se, čovek ne može da ima protiv toga. Nevine žrtve ne smeju da padnu u zaborav. No, ostaje u meni neka gorčina. Zašto se, recimo, nigde ne spominje Kragujevac i Kraljevo, Krasuha i Kalavrita? Da li zato jer su u ovim mestima žrtve bili „samo Srbi, Rusi i Grci“? Kako to da Lenjingrad i Kozara nisu takođe „pokrenuli srca celog sveta“?

Da li je ovde reč o rasizmu Zapada? Možda su – a ovde mi se nekako nameće prirodno pitanje – u njihovim očima nevine žrtve, ako su pravoslavni Sloveni, toliko nevažni da ne zaslužuju da se, eto, nađu u „Brokhausu“ ili „Enciklopediji Britaniki“? Ili, da se vratim na podnaslov mog izlaganja: Da li u očima Zapada postoje žrtve „prvog i drugog“ reda? Jer, koliko Lidica i Oradura je samo bilo u Rusiji! O tome nisam uspeo da nađem ništa u anglosaksonskim i nemačkim enciklopedijama.

Engleski istoričar je, očevidno, bio u pravu kada tvrdi, da je „Rusija, da li caristička ili sovjetska, tražila bezbednost, a nikako nije težila osvajanju sveta. Zapad je odbacio pravoslavno hrišćanstvo kao ravnopravnog partnera i to od Četvrtog krstaškog pohoda – koji predstavlja jedan od najvećih zločina u istoriji – pa do Hladnog rata“ („Russia, whether Tsarist or Soviet, sought security, not world conquest. The Western world has rejected Orthodox Christendom as an equal from the fourth Crusade, one of the greatest crimes in history, to the Cold War”, Alan J. P. Taylor, „A Personal History”; by Hamish Hamilton Ltd 1983).

Niko ne spominje ni srpsko selo Drakulići: 2.300 ljudi zaklano je 7. februara 1942. godine. Krvnici su bili Hrvati. Organizatori pokolja su danas poznati: reč je o Pavelićevom poverljivom čoveku Viktoru Gutiuću i banjalučkom rimokatoličkom svešteniku Nikoli Biligoroviću. Među žrtvama bilo je i pet stotina srpske dece.

Zanimljivo, poljski papa Vojtila, dok je boravio u Banja Luci, nije našao za potrebno da poseti to mesto, te da se u ime rimokatoličke crkve izvini za stravičan zločin. Ljudi su ubijeni samo zato što su Srbi. Umesto toga, poljski papa je posetio rimokatolički manastir, franjevački samostan Petrićevac, koga su Srbi spalili. Ovo su uradili iz osvete, jer su se u masakrima nad Srbima naročito isticali rimokatolički sveštenici, koji su dolazili iz tog manastira. Tako je kapelan samostana Petrićevac, fra Miroslav Majstorović-Filipović, učestovavao u ubijanju Srba u Drakulićima, Šargovcima i Motikama. Kada je 7 februara 1942. nožem krenuo da ubije sedmogodišnje srpsko dete Đuru Glamočanina, uzviknuo je svojim hrvatskim prijateljima, očevidno da ih ohrabri: „Ovo je u ime Boga. Ja prvi primam sav grijeh na svoju dušu, a vas ću riješiti svih grijehova“. Radu i Ratka Stankovića iz Drakulića zaklali su Hrvati, a nisu bili stari ni godinu dana. Isto toliko stari bili su i Vida i Đuro Šešić iz Šargovca. (Dragoje Lekić, „Rat i djeca Kozare“; Beograd 1990, str. 260-5). Oni nisu zaklani jer su „djeca Kozare“ – kako se to stidljivo spominjalo u vreme vladavine Jospipa Broza – već samo zato jer su „srpska deca“.

Rusija, Ukrajina i Belorusija imaju stotine Oradura i Lidica, no oni za eniklopedije Zapada jednostavno ne postoje. Spominjem samo jedan od takvih mesta – Hatin (Hatыnь). Pre nekoliko godina posetio sam taj memorijalni kompleks. Ovo ime ne postoji u Brokhausu, a ne spominja ga ni nemačka štampa. U tom beloruskom selu Nemci su 22 marta 1943. pobili sve stanovnike. Bila je to odmazda za ubistvo jednog nemačkog oficira, koga su nedaleko tog sela ubili beloruski partizani. U toj odmazdi nemačke armije stradali su, na primer, Josif i Ana Baranovski (Iosif i Anna Baranovski), zajedno sa njihovih devetoro dece. Pokolj je preživelo svega troje dece: Saša Želebkovič, Sonja i njen brat Volođa Jaskevič. Preživela je samo jedna odrasla osoba – Josif (Iosif Iosifovič Kaminski). Spominjem njihova imena zato, da bi žrtve dobile svoje ime i prezime, a ne samo da nižem bezlične, anonimne brojke. Ukupno je u Hatinu ubijeno sedamdeset i petoro dece. Svaki četvrti Belorus, da spomenem i to, tokom Drugog svetskog rata je izgubio život.

Ono što je Hatin za Belorusiju, to selo Krasuhi predstavlja za Ruse. Dozvolite da ukratko spomenem što se zbilo u ovoj «russkoй derevni», koje se nalazi u Pskovskoj oblasti. Bilo je to 27 novembra 1943. Tog je dana bio lakše povređen nemački general Ferč. Za odmazdu Nemci su spalili to selo, u kome je stradalo tri stotine duša. Nemci su koncem oktobra 1943. spalili i selo Kuznecovo, koje se nalazi svega 20 km od Krasuhi. Najstariji stanovnik sela imao je 108 godina, a najmlađi četiri meseca.

I kada sam već pomislio da u očajanju „dignem ruke“ od Nemaca, da ih otpišem za sva vremena, pod ruku mu je došla knjiga Mihaela Šnajdera: Michael Schneider, „Das Unternehmen Barbarossa – Die verdrängte Erblast von 1941 und die Folgen für das deutsch-sowjetische Verhältnis”; Luchterhand Literaturverlag 1989, 166 S.

Šnajder i još nekoliko takvih Nemaca, ohrabrili su me da nastavim živeti u Berlinu, jer, evo, i u toj zemlji ima pravdoljubivih, hrabrih i uspravnih ljudi. Retko je koje delo uticalo na mene kao, evo, ova istorijska studija. Citiraću ključnu misao iz Šnajderove knjige:

„Öffentliche Debatten über die `deutsche Vergangenheit` gehören seit einigen Jahren zum – fast schon rituellen – Szenario deutscher Gedenktage. All diesen Debatten indes ist eines gemeinsam: die nahezu ausschließliche Fixierung auf den nationalsozialistischen Völkermord an den Juden. Über die Verbrechen jedoch, die an Millionen Russen verübt worden sind, über die `Verbrannten Dörfer`, die Blockade Leningrads – darüber wird in der Bundesrepublik noch immer nicht gesprochen.“

(„Javne debate o `nemačkoj prošlosti` već godinama su deo već gotovo ritualnog scenarija sećanja na istorijske datume. Svi tim raspravama zajednička je, međutim, jedna stvar: oni su gotovo isključivo bave samo sa nacističkim genocidom počinjeni nad Jevrejima. No, o zločinima nad milionima Rusa, o `spaljenim selima`, o blokadi Lenjingrada, o tome se u Saveznoj Republici Nemačkoj još uvek ne govori.“).

Slovom, ovaj nemački autor napisao je potresnu knjigu protiv vladajućeg obrasca, da postoje žrtve prvog i drugog reda. Aušvic je tako u ustima celog sveta, a o Jasenovcu, na primer, nema ni slova u nemačkom Brokhausu ili francuskom Larusu. Ako ga nema u enciklopedijama, da li to onda znači, da toga nikada nije ni bilo?

Posle sam pronašao još nekoliko nemačkih autora, koji su se bavili tom temom. Na prvom mestu spominjemHermana Nojbahera. Knjigu sam preveo na srpski, a objavio ju je „Službeni list“ iz Beograda. Nojbaher, glavni Hitlerov diplomata za Balkan, tvrdi, da su Hrvati tokom Drugog svetskog rata ubili sedam stotina i pedeset hiljada Srba. Neprestano se manipuliše sa brojem srpskih žrtava, a ovo je svakako vredan podatak, jer je reč o visokom predstavniku nacističke Nemačke. Ova i slične knjige su važne, jer govore o tragediji srpskog naroda i pobijaju tvrdnje glasnih i uticajnih krugova Zapada, koji bi očevidno hteli da svet, kada govori o Srbima, spominje isključivo Srebrenicu. Žrtvu bi hteli da pretvore u dželata. Jednim slovom, Srbe, kao jedne od najvećih žrtava genocida, hteli bi da pretvore u zločinački narod koji je, očevidno, po njima zaslužio da ga se zbriše iz istorije.

Svojim izlaganjem verujem da sam ubeljivo pokazao koliko je opasno kada se iz istorijskog okvira izdvoji samo nekoliko događaja i koji se onda predstavljaju kao najvažniji, pa čak i jedini relevantni.

Zašto mi izgleda važno da sam nabrojao ove primer iz nedavne istorije? Odgovor glasi: i zbog Srebrenice. Kako? Primetio sam, kada uđem u razgovor čak sa najdobronamernijim ljudima, na kraju iz njihovih usta gotovo redovno čujem sledeći komentar: „Pa Vi zastupate teoriju zavere! Kako mogu svi da su u zabludi, da lažu, a samo Vi i Vaša mala, odabrana družina propoveda istinu?“

Kakve konkretne posledice može da ima jedan takav stav, vidi se jasno na primeru pisanja „Vikipedije“. Guglujete li reč „Srebrenica“ i zatražite nemačku verziju „Vikipedije“ pojaviće vam se, prvo uobičajeno, podrobno objašnjenje događaja koga prihvata „ceo svet“. A zatim, sasvim na kraju, u svega nekoliko rečenica stoji i ovo: „No, ima i onih, istina malobrojnih, koji poriču srebrenički masakr“. A među pet osoba koji, eto, odbijaju da priznaju istinu, nalazi se i ime autora ovog teksta. Dakle, tih pet osoba tretiraju se u ovom enciklopediji potpuno na isti način, kao i oni, koji „negiraju postojanje Aušvica“.

Nekoliko puta sam pisao nemačkoj redakciji „Vikipediji“ i molio ih da isprave ovu dezinformaciju, jer ja u nemačkom tekstu, koga „Vikipedija“ spominje u fusnoti, nisam kazao da ne postoji Srebrenica. Ja sam prosto ceo slučaj stavio u širi kontekst događanja, kako su, evo, i u ovoj knjizi, podrobnije i temeljnije, kazali Edvard Herman i njegovi saradnici.

Umesto zaključka. Ako postoji moja poruka sa ovog uvaženog skupa, onda ona glasi otprilike ovako: Da promenimo sliku o Srebrenici u medijima Zapada i njihovim enciklopedijama, na to očevidno mi ne možemo da utičemo. Ona je takva, jer to prosto odgovara interesima Londona, Vašingtona, Berlina, Pariza, ali i Rijada, Katara i Karačija. Nekako su se, izgleda, poklopili interesi Sjedinjenih Država i proameričkih vlada islamskog sveta. Slovom, Enciklopedija Britanika pisaće onako kako odgovara interesima Londona.

Nikola Živković

Izvor: nspm

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top