Открића једног филма: 27. март 1941. између стварности и мита У чему је значај 27. марта 1941. за српску историју? У слободном и слободољубивом изразу осећања независности, суверености и идентитета српског народа на његовом животном простору, можда са мало више пркоса него што је то код других народа, али свакако у духу моралне целовитости његове душе Откриће непознатог филмског материјала у архиву „Филмских новости“ о демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. које је аутор ових редова 2006. уклопио у дугометражни документарац Проналажење душе – 27. март између стварности и мита ни данас није изгубило на актуелности. Снагом аутентичног филмског документа, који је основно онтолошко својство филмског медијума, ове покретне слике откриле су

Необични Београђани: Вера Тураковић, дама коjа памти дане у Другом светском рату. Мада jе напунила 93 године, ова ведра старица сликовито памти необичне детаље свог бурног живота Није чудо када времешни људи рецитуjу стихове коjе су научили у основноj школи, али jесте ако са пуне 93 године уче нове строфе, коjе са лакоћом изговоре. Поготово jе необично ако причамо о некоме ко jасно препричава догађаjе из Другог светског рата, памти имена сваког битног учесника у тим драматичним догађаjима, некога ко се и сада чуди са коjом снагом jе успео да се врати са принудног рада у немачкоj фабрици топова. Вера Тураковић jе ведра старица из Купинова, а пре 93 године

Многе познате личности у бившој СФРЈ које су проносили славу комунистичке Југославије били су припадници четничког покрета и Дражини саборци или његови омладинци. Изненадићете се ко је све био у четницим Аутор књига о генералу Драгољубу Михаиловићу наставља да открива историјске чињенице и мало познате ствари о четничком покрету. Телеграф.рс преноси још једну од прича Милослава Самарџића. Наиме, многе познате личности биле су припадници четничког покрета на челу с Дражом а међу њима су и кошаркашка легенда Бора Станковић, глумац Мија Алексић, прва Звездина звијезда Рајко Митић, али и чувени кошаркашки стручњак Александар Николић, сценариста Новак Новак и многи други. Самарџић пише да је у јесен 1943. године, послије капитулације

Породица Данице Дане Милосављевић (1925–2018) уступила Народном музеју у Ужицу 17 ратних и мирнодопских одликовања, међу којима и Орден народног хероја, Орден заслуга за народ и Орден југословенске заставе са лентом Ужице – Недавно је преминула и на београдском Новом гробљу сахрањена Даница Дана Милосављевић (1925–2018), партизанска хероина храброшћу исказана у биткама Другог светског рата, последња жена у Србији са Орденом народног хероја. А у Ужицу, њеном завичају, многа Данина одликовања и знамења њена породица предала је на чување овдашњем Народном музеју. Учинио је то Данин брат Александар Лале Милосављевић дошавши у музеј заједно са ћерком и двојицом унука. Предали су укупно 17 Даниних одликовања, ратних и мирнодопских, међу којима и

Немачка окупациона управа у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници држала је мали део трупа на том подручју и није желела да допусти усташама да додатно провоцирају поражени српски народ како се он не би дигао на устанак, каже историчар Милутин Живковић. Књига историчара др Милутина Живковића „НДХ у Србији 1941. — Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници (април-септембар 1941)“ у наслову открива чињеницу коју ни данас не знају ни образованији људи из тих крајева. На почетку разговора за Спутњик, Живковић објашњава како то да се ни данас не зна да је део Старог Раса једно време био у саставу НДХ. „Постоје две ствари које су, по мом мишљењу, узроковале недостатак сећања на ту историјску епизоду. Прва је краткотрајност периода који је усташки

Три године рада Државне комисије за тајне гробнице убијених после септембра 1944. године: Евидентирано више од 36.000 жртава ослободилачког терора. Око 200 тајних стратишта Када смо у јуну 2009. године објавили шокантну и шест деценија скривану истину да је одмах по ослобођењу од нацистичке окупације убијено у нашој земљи више десетина хиљада грађана Србије, стручна и политичка јавност се узбуркала. * Комунистичке организације су негодовале, тврдећи да се бројке надувавају, а чињенице прекрајају. * Интелектуалци, писци, историчари, академици, укључили су се у полемику и захтевали да истина изађе на видело. * Потомци жртава први пут осетили су наду да ће после 60 година добити могућност да својим настрадалим прецима запале свећу. ЗЛОЧИНЕ НА

“Нова 24 ТВ“ из Љубљане пронашла је и објавила цели извештај америчке обавештајне службе о заробљавању генерала Драже Михаиловића, 13. марта 1946. године на територији општине Рудо у Босни. Овај извештај је до сада био познат у изводима из америчке и швајцарске штампе из 1946. године, али никада до сада није објављен у целости. Према овом извору, генерал Михаиловић је био тешко болестан од пегавог тифуса. Лекари при Врховној команду покушавали су да пронађу лекове. Један од њих је заробљен и после свирепог мучења признао је где се налази Михаиловићев штаб. После тога, ово место почели су да надлећу авиони са савезничким ознакама и да избацују лекове и опрему. Официри из

Судбина Драгића Јоксимовића, који је на суђењу бранио Дражу Михаиловића. Морао је да плати због неколико реченица које су ишле у прилог ђенералу. Др Јоксимовић је осуђен због слушања емисија страних радио-станица У Старом Риму су записали и оставили као наук васцелом потомству – “Историја је учитељица живота”. Неку хиљаду година доцније, на београдском асфалту, ову латинску максиму, наш писац, овдашњи Милован Витезовић, “превешће” на српски: “Историја нам је била учитељица живота, онда су стигли људи из шуме и силовали нам учитељицу”! И мудри Енглези су пре неколико векова упозорити: “Народ који не зна своју историју, мораће да је понавља”. Људи из шуме после силовања учитељицу су послали на ново

У Добрунској Ријеци код Вишеграда данас су обиљежене 72 године од хапшења команданта Југословенске војске у отаџбини у Другом свјетском рату Драгољуба Драже Михаиловића. Свештеници Дабробосанске епархије служили су помен испред Манастира Светог Николаја у Добрунској Ријеци, гдје су припадници Озне 13. марта 1946. године ухапсили Михаиловића и стријељали његове пратиоце. Помену је присуствовало више од 300 припадника равногорских покрета из Републике Српске и Србије, који су положили цвијеће на централни споменик српским борцима на тргу у Вишеграду и на споменик Михаиловићу у Дражевини. Предсједник општинског одбора Равногорског покрета Вишеград Миро Јеремић рекао је да је циљ ове организације да се реагује на тешке лажи које су изнијеле комунистичке власти

Чланови Равногорског покрета отаџбине Српске данас су положили цвијеће на Споменик палим борцима у Вишеграду, а потом су кренули у Добрунску Ријеку, гдје ће бити обиљежене 72 године од хапшења начелника Штаба врховне команде Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драгољуба Михаиловића. Предсједник Предсједништва Борачке организације Републике Српске /БОРС/ Душко Милетић рекао је да је БОРС организација која окупља борце, ратне војне инвалиде, породице погинулих бораца и своје чланице, међу којим је Равногорски покрет, те захвалио члановима овог покрета што његују традицију ослободилачких ратова, не заборављајући српску традицију. “Ми данас испред овог споменика одајемо почаст свим погинулим борцима Војске Републике Српске. Борачка организација Републике Српске од свог постојања до данас жели

У Добрунској Ријеци код Вишеграда данас ће бити обиљежено 72 године од хапшења начелника штаба Врховне команде Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драгољуба Михаиловића. У 8.00 часова најављено је окупљање чланова Равногорског покрета на Тргу палих бораца у Вишеграду, након чега ће код Споменика палим борцима бити положено цвијеће. Богослужење у Цркви Светог оца Николаја у Добрунској Ријеци заказано је у  10.00 часова, а парастос у 11.00 часова, саопштено је из Равногорског покрета Вишеград. Полагање цвијећа на споменик ђенералу Михаиловићу и обраћање представника Равногорског покрета најављено је у 12.00 часова. Организациони одбор Равногорског покрета Вишеград позвао је све симпатизере да одају почаст Михаиловићу. Виши суд у Београду 14. маја 2015.

Често седим замишљен и прене ме супруга питањем шта ми се врзма по глави. Кажем јој да сам се сетио неких другова који су изгинули у заједничкој борби, прича за „Блиц” последњи живи народни херој Петар Матић Дуле (98). Генерал-пуковник у пензији Петар Матић Дуле, иако је већ близу стоте, насмејан је и причљив. И пажљив, проверава да ли смо прописно угошћени. – Здравље ми је, пошто сам жив, очигледно било добро. Имао сам две-три операције, али ништа опасно. Мало ме само ноге боле од прошле јесени. Иначе сам био ревностан шетач – одговара нам на питање како га здравље служи. Рођен је у Иригу 1920. године. У рату добија

Београд – Није познато шта све у Србији по питању реституције потражују амерички држављани. Амбасадор Кајл Скот за О2 каже да нико не очекује да се све одједном врати, али да треба наћи решење. У агенцији за реституцију објашњавају да дискриминација према странцима не постоји. За сада, по питању реституције, са Америком нисмо у проблему. Две заставе на истом месту – потпуно нормално, али треба ли се због натписа између њих запитати откуд овде? И колико велики треба да буде тај знак питања? Домаћин каже: није први пут да неко из америчке амбасаде добронамерно долази у агенцију за реституцију, а гост хвали. Али, поред добре сарадње ту је, како то