Након пуних 76 година сумњи и скривених прича преживјелих голготе Другог свјетског рата и њихових потомака репортери „Дана“ потврдили су постојање масовне гробнице у близини Никшића. По први пут од суровог злочина, који је у континуитету трајао више од годину, тајну јаме безданице у мјесту Дубраве изнад никшићког села Шуме екипа „Дана“ открила је фотографијама посмртних остатака страдалих. Након што је „Дан” објавио језиве фотографије из злогласне јаме од којих се леди крв у жилама, очекује се реакција тужилаштва и полиције како би се јама истражила, а остаци страдалих били ексхумирани и достојно сахрањени. Зачуђује да нико од надлежних истражних органа до сада није имао сазнања о овој јами и

Дом честитих српских родитеља Раде и Љубице Ђујић, у питомом Далматинском селу Топољу код Книна, био је испуњен необичном радошћу 27. Фебруара 1907.године. Тога дана родило им се прво мушко дијете; надјенуше му српско историјско име: Момчило. Ко је тада могао и замислити да ће име заиста одговарати улози која ће чекати Радиног сина кад буде у зрелим годинама и коју ће он успјешно одиграти не само у своме родном мјесту већ на широким просторима тромеђе Босне,Лике и Далмације! Нико тада није могао предвидјети колика га слава чека, али и колико бреме одговорности, које ће он носити на својим плећима. Носиће он то бреме јуначки, херкулски… Неки це му завидјети, али многи

Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића ближи се крају Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића ближи се крају, кажу за Танјуг у Вишем суду у Београду. Следеће јавно рочиште заказано је за 26. март, када је планирано саслушање последњег предложеног историчара Александра Стојановића. Овај поступак је инициран 2008. године, али је расправа пред судским већем, којој присуствује и јавност почела у децембру 2015. године, од када је суд саслушао четири сведока и пет историчара. У суду кажу да је остало да се испита још један историчар, па ако предлагачи рехабилитације

Петар Баћовић је рођен у Никшићу 1898. године. Његова фамилија потиче из села Кленак у Бањанима и дала је неколико војвода, од којих је најпознатији Максим Баћовић (1848-1876). Петар је током Првог светског рата једно време ратовао у одреду војводе Косте Пећанца, а потом је, до краја рата, био комитски четовођа у Херцеговини. Истакао се и као припадник струје која је тражила уједињење Србије и Црне Горе. Гимназију је похађао у Скопљу, Београду и Сарајеву, где је матурирао. Прве три поратне године служио је у Суботици, као полицијски капетан, а затим постаје општински чиновник у Крњају (данас Кљајићево), крај Сомбора. Уз рад је завршио Правни факултет у Суботици и постао

Средњобосански корпус је покривао територију од реке Босне до Козаре на западу, на северу до Саве, а на југу до области Зенице, где се налазио Зенички корпус. Током 1944. године корпус је преименован у 1. средњобосански, јер је формиран и 2. средњобосански. Заједно са Босанко-крајишким корпусом, они су припадали Команди Западне Босне, на челу са пуковником Славољубом Врањешевићем. КОМАНДА ЗАПАДНЕ БОСНЕ – ГОРСКИ ШТАБ БР. 300 Командант: мајор Славољуб Врањешевић Начелник штаба: капетан Сергије Живановић Делегат Врховне команде за Западну Босну: капетан Боривоје Митрановић Члан штаба: капетан Манојло Пејић Бројно стање јединица Команде Западне Босне (Босанско-крајишки, 1. средњобосански и 2. средњобосански корпус) крајем децембра 1944: најмање 7.500 људи под оружјем

Велимир Зарић из Качера, припадник Равногорског покрета, скривао се пуних 17 година по шумама а његову причу забележио је књижевник и новинар Антоније Ђурић Ча­чак – Ве­ли­мир За­рић из Ка­че­ра је је­ди­ни при­пад­ник „Рав­но­гор­ског по­кре­та ко­ји је остао у сло­бод­ним срп­ским пла­ни­на­ма пу­них 20 го­ди­на”. За њим су Нем­ци тра­га­ли че­ти­ри, а след­бе­ни­ци Јо­си­па Бро­за 17 го­ди­на, ко­ли­ко је од 1941. до 1961. про­вео у шу­ми. Све је то у при­по­ве­сти „Нај­ду­жи лов на чо­ве­ка” за­пи­сао ча­чан­ски књи­жев­ник и ду­го­го­ди­шњи но­ви­нар „По­ли­ти­ке” Ан­то­ни­је Ђу­рић, у тек штам­па­ној по­ве­сни­ци „Рав­но­гор­ци го­во­ре” („Ду­хов­ни луг”, Кра­гу­је­вац, 2017). Сре­ли су се кра­јем про­шлог ве­ка у Мил­во­ки­ју (САД) где је За­рић жи­вео и та­ко је на­ста­ла

Изузетно драгоцено сведочење Душанке Дишљенковић, песникиње из Ниша, некадашње комунисткиње, партизанског официра… О Дражиној коректности, држању речи. Начела је реченицу али се зауставила се на пола и о ономе што знамо: како су се облачили у четничке униформе и…чинили оно што су чинили. О томе како је њен командант Коча Поповић на Неретви потписао споразум са Немцима да пређу на другу обалу и потуку четнике. И тако даље. Цео интервју са Душанком погледајте у видео клипу доле. Извор: Србин инфо Везане вијести: „Чувени“ извештај који је многима променио мишљење о Дражи … Комнен Сератлић: Записник са састанка Драже Михаиловића са … Руски историчари: Покрет Драже Михаиловића није онакав каквим га представљате у

Предсједник израелског парламента /Кнесет/ Јули-Јоел Еделштајн захвалио је Србији за чврсту подршку против сваког испољавања антисемитизма, као и за његовање сјећања на Холокауст. На састанку са предсједником Народне скупштине Србије Мајом Гојковић, која борави у Израелу, Еделштајн је истакао да је Закон о отклањању посљедица одузимања имовине жртвама Холокауста, који је парламент Србије једногласно донио 2016. године, јединствен и важан закон, који може да послужи као узор за све земље Европе. Предсједници два парламента разговарали су о сарадњи у области економије и заложили се да двије владе посебно размотре продубљивање сарадње у домену ИТ сектора, иновација, грађевине, пољопривреде и туризма, саопштено је из Владе Србије. Гојковићева је указала да више

Друштво историчара Србије “Стојан Новаковић” недавно је објавило књигу “Независна Држава Хрватска у Србији 1941”, аутора Милутина Живковића. Књига доноси мање познате чињенице о усташком режиму у Полимљу током првих неколико мјесеци окупације Југославије у Другом свјетском рату. Књига је настала као плод вишегодишњих истраживања и рада на докторској дисертацији и односи се на период усташког режима у Прибоју, Пријепољу, Сјеници и Новој Вароши од априла до септембра 1941. године. – Књига говори о једном периоду у коме је режим из Загреба покушао да пусти још један пипак на територију Србије, поред оног који је био у Срему и који је досегао Земун. Дакле, тај један пипак је требало да,

Посланици Демократске странке Србије су поднели Народној скупштини Предлог Резолуције о геноциду Независне државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. У данима када је Србија суочена са повампирењем усташтва у Хрватској, систематским затирањем сећања на геноцид извршен у НДХ, па чак и његовим отвореним негирањем, као и фалсификовањем чињеница о ратним збивањима и изгону Срба из Хрватске деведесетих, а истовремено српски политички врх предлаже мораторијум на расправе о прошлости, подношење Предлога Резолуције сматрамо својом политичком дужношћу и моралном обавезом. До помирења српског и хрватског народа, као предуслова трајног мира и стабилности на нашим просторима, може да дође само уколико се историјске чињенице не фалсификују, жртве злочина

Није ово текст о томе је ли Милан Недић херој, или издајник. Није ово текст ни о томе треба ли га рехабилитовати, или не. Ово је текст о томе како су управо они који га оптужују да је био фашиста – фашисти, да је био квислинг и колаборациониста – колаборационисти Домаћа штампа пронемачког опредељења пуна је ових дана „згражавајућих“ фотографија са скупа који је у знак почасти Милану Недићу у Београду организовало неколико екстремно десних група. Згражавајуће је, заиста, да српске патриоте које су се окупиле да бране лик и дело Милана Недића (о којем овом приликом не желимо да судимо) дигну руку у нацистички поздрав. Следбеници Недића и Димитрија

Марта је дојила бебу када су нагрнули на врата њихове куће у центру Новог Сада. Њен муж, млади адвокат из богате породице, покушао је да правним речником и вештом реториком добије на времену у разговору са “црним перјаницама”. Извадио је њихове уредно сложене документе, верујући у причу о легитимисању, али за секунд су ти папири били исцепани и подругљиво бачени пред њима. Три униформисана лица, која су тог 23. јануара 1942. године харала њиховом улицом, нису крила одушевљење пленом када су закорачили у кућу. Као хијене које не могу са сачекају да жртва искрвари, радујући се гозби, ишли су од собе до собе, узимајући у руке ситне врене ствари и