Само који сат по извршењу смртне казне над Стеваном Филиповићем, односно после његовог вешања у центру Ваљева, на излогу оближње познате фотографске радње “Косара” (власништво Милке Антић, по којој ће радња касније добити име “Фото Милка”) појавило се десетак фотографија које су упечатљиво дочарале тај чин и посебно херојско држање обешеног. Међу њима је била и та најупечатљивија слика Филиповића са омчом око врата и високо подигнутим рукама и стиснутим песницама. Та фотографија ће временом постати икона, симбол антифашизма и једно од најпотреснијих и најупечатљивијих сведочанствава из Другог светског рата, којем се и данас клања и диви цео слободи привржени и рату супротстављени свет. Упад у фото-радњу Зачас се створила

Позна јесен и зима 1941. године представљали су велико искушење и прекретницу у Народноослободилакој борби, посебно после пада Ужица и продора моћних немачких и четничких снага на простор такозване Ужичке републике. Главнина партизанских снага се пред том силом морала повући ка Санџаку. Тражена зверка Стеван Филиповић је у том тренутку био командант Првог поцерског батаљона, који је остао одсечен на Церу. На саветовању у Грабовцу, одржаном 21. децембра, закључено је да се тај батаљон не може одржати по цичи зими и одлучено да се због недостатка хране и муниције привремено расформира. При покушају да се из Грабовца пребаци на Цер и придружи саборцима, Стеван Филиповић и његов млађани курир, петнаестогодишњи

Некадашњи пролазни логор на Аутокоманди мора остати у заједничком сећању – На парцели ће се градити тржни центар, али инвеститор, компанија „Делта”, жели да достојно обележи простор Заборављени и запуштени некадашњи пролазни логор „Топовске шупе” могао би коначно да буде достојанствено обележен. Чланови Комисије „Старо сајмиште”, са председником комисије и епископом славонским Јованом Ћулибрком на челу, обишли су јуче комплекс на Аутокоманди, с циљем да постојећи објекат сачувају за покољења, а са истом идејом одржали су и састанак у Старом двору, коме су присуствовали представници амбасада Немачке, Израела и Сједињених Америчких Држава, Музеја „Ане Франк” у Амстердаму, као и представници удружења која негују сећање на холокауст. Председник Савеза јеврејских општина

Професор и књижевник Жељко Видаков Зиројевић причу и прстен „наследио“ од пријатеља Радојице Радовића, мајора Удбе Митрополит Јоаникије Липовац ухваћен је у збегу 12. маја 1945. године код Цеља. Пребачен је у Загреб, у штаб Прве армије код команданта Пеке Дапчевића, одакле је по налогу Милована Ђиласа одведен у Београд, на Топчидер. Митрополита су стрељали припадници Озне 18. маја 1945. године као народног издајника. Његове кости почивају на необележеном месту негде на простору Буковика код Аранђеловца. Професор, публициста и књижевник Жељко Видаков Зиројевић чувар је прстена митрополита Јоаникија Липовца. – Време је да митрополит буде сахрањен на начин достојан човека и по правилима Српске православне цркве, а истина о његовом

Док су га 22. маја 1942. године око десет сати пре подне жандарми водили свезаног главним ваљевским улицама на губилиште у центру града, малени, тек 160 центиметара високи младић је громко клицао: “Живели народни ослободиоци! Доле фашисти и издајници српског народа! Живео Стаљин! Живео комунизам…!” Породица печалбара Недићеви жандарми су га бездушно ударали кондацима и покушавали да га ућуткају, али је његов глас бивао све моћнији и све више изазивао дивљење уплашених пролазника. Кад су схватили да га не могу тако ућуткати, спроводници су скренули и повели га споредним сокацима, пречицама које су водиле до места на којем су се већ њихала припремљена вешала. Стигли су знатно пре него што

О општој култури једног народа, а посебно о култури сећања, говори и наш однос према мртвима. Посебно према онима који су настрадали у ратним сукобима, односно у унутрашњим обрачунима. Међу њима су и они који су, као поражена страна, ликвидирани на почетку успостављања нове револуционарне власти 1944–1945. године[1] Првих новембарских дана 2017. године, на Митровске задушнице, стотинак окупљених грађана је на простору београдског Лисичјег потока присуствовало парастосу „жртвама револуционарног терора“ који је у Србији, у периоду од септембра 1944. до фебруара 1945. године, однео животе више десетина хиљада, махом цивила и то углавном без суђења и права на одбрану. Истовремено, на овом, једном од највећих стратишта на којем је својевремено

Данас се навршава 87 година од војног преврата којим је поништено потписивање протокола о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту и великих демонстрација антифашиста и патриота у Београду и другим градовима тадашње Југославије. Пуч, који је извршен у један час након поноћи 27. марта 1941. године био је не само државни удар, већ је означио и улазак Југославије у Други свјетски рат. У Београду и другим српским градовима, али и у Далмацији избиле су масовне уличне демонстрације којим су грађани подржали пуч носећи у историји запамћене пароле “Боље рат него пакт!” и “Боље гроб него роб!”. Планери и извођачи пуча били су припадници неформалне групе, углавном ваздухопловних официра и појединаца из

Поред Љуба Чупића, у Народноослободилачку борбу и југословенски револуционарни покрет се укључила и готово цела његова породица. У тој кући, осим његовог ордена народног хероја – Љубо Чупић је за народног хероја проглашен 1953. године – стоји и шест Партизанских споменица 1941, које су завредела његова браћа и сестре. Породица партизана Браћа Ратко и Момчило су били међу организаторима и руководиоцима покрета отпора у Источној Србији. Сестре Даница и Даринка и браћа Драго и Вељко су активно деловали у илегалном покрету у Београду, а најмлађа сестра Марта, са непуних седамнаест година, ступила је у пролетерске партизанске бригаде. Касније је постала супруга познатог револуционара Крста Попиводе. Брат Вукан, ипак, представља причу

Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића настављен је пред Вишим судом у Београду Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића настављен је пред Вишим судом у Београду саслушањем историчара Александра Стојановића. На данашњем суђењу Стојановић је одговарао на питања суда, а његово испитивање биће настављено 25. јуна, када ће му питања постављати пуномоћник предлагача рехабилитације адвокат Зоран Живановић. Иначе, Живановић је суду предложио да изрши суочавање до сада испитаних историчара чија се становишта не поклапају, односно која су опречна, како би се разјасниле чињенице и противречности. О том предлогу суд још

Поред тога што су и у Никшићу, па и у Црној Гори уопште, дуго занемаривали јунаштво и витештво Љуба Чупића – тек у новије време се неко сетио и по једној уличици у Никшићу и Подгорици дао његово име – било је доста и злоупотреба и калкулација са његовим легендарним предсмртним осмехом, чак и у шићарџијске, дневно-политичке, политикантске сврхе. Политички шокови То је посебно дошло до изражаја у жестокој кампањи која се пре 12 година разбуктала уочи референдума за осамостаљење Црне Горе. У немилосрдној предреферендумској утакмици и бескрупулозној борби за наклоност гласача, несумњиво најнечаснија и најпрљавија подвала и манипулација направљена је са Љубом Чупићем. Тај лик је блок владајућих партија

Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића наставља се сутра пред Вишим судом у Београду Поступак по захтеву за рехабилитацију српског премијера за време окупације у Другом светском рату Милана Недића наставља се сутра пред Вишим судом у Београду саслушањем последњег предложеног сведока – историчара Александра Стојановића. Овај поступак је инициран 2008. године, али је расправа пред судским већем, којој присуствује и јавност почела у децембру 2015. године, од када је суд саслушао четири сведока и пет историчара. У суду су за Танјуг раније рекли да је остало да се испита још један историчар, па ако предлагачи рехабилитације не буду имали

У томе је посебно занимљива била прича писца Вукашина Перовића, иначе оца Славка Перовића, некадашњег лидера бившег Либералног савеза Црне Горе. Велика полемика У великој полемици која се пре тридесетак година развила око биографије Блажа Бајовића, предратног правника и официра бивше југословенске војске из Жупе никшићке, и његове улоге у Народноослободилачком покрету – група од 11 првобораца, народних хероја, генерала и високих војних и партијских руководилаца из тог краја је тврдила да је Бајовић био родољуб и да су га као таквог Италијани стрељали у Беранама, а борачка организација из Жупе и тадашње борачко, па и партијско руководство из Никшића, да је био издајник који је дезертирао из партизана –

Део породице Сава Чупића око супруге Стане, поред осталих и син Чедомир – Љубо, дошао је априлских дана 1941. године у Никшић, пошто се Саво испод Чакора вратио на Космет, одакле су кренули у бекство пред терором балиста и великоалбанског национализма, с намером да се врати у село Верић код Истока, где је имао лепу кућу и велико домаћинство. Али, на том путу неко га је из заседе, с леђа убио. Зверско мучење Љубо, као већ прекаљени комуниста, одмах се укључио у припреме устанка у Црној Гори, а кад се указала опасност, кад је почело хапшење комуниста и најистакнутијих активиста покрета отпора, он се, знатно пре Тринаестојулског устанка, склонио из