Simbol prkosa sili i smrti (6): Namakao sebi omču na vrat

Datum objave: sreda, 28 marta, 2018
Veličina slova: A- A+

Dok su ga 22. maja 1942. godine oko deset sati pre podne žandarmi vodili svezanog glavnim valjevskim ulicama na gubilište u centru grada, maleni, tek 160 centimetara visoki mladić je gromko klicao: “Živeli narodni oslobodioci! Dole fašisti i izdajnici srpskog naroda! Živeo Staljin! Živeo komunizam…!”

Tragom novog spomenika u Crnoj Gori: Predratno Valjevo Foto: B. Simonović i lična arhiva
Tragom novog spomenika u Crnoj Gori: Predratno Valjevo Foto: B. Simonović i lična arhiva

Porodica pečalbara

Nedićevi žandarmi su ga bezdušno udarali kondacima i pokušavali da ga ućutkaju, ali je njegov glas bivao sve moćniji i sve više izazivao divljenje uplašenih prolaznika.

Kad su shvatili da ga ne mogu tako ućutkati, sprovodnici su skrenuli i poveli ga sporednim sokacima, prečicama koje su vodile do mesta na kojem su se već njihala pripremljena vešala.

Stigli su znatno pre nego što je bilo najavljeno pogubljenje, pre nego što su žandarmi silom doterali one kojima je trebalo uliti strah i obeshrabriti ih da ne podlegnu prokomunističkoj propagandi i antifašističkom raspoloženju.

Mladić se sam popeo na malenu, trošnu klupu, sam namakao omču na vrat i, visoko uzdignutih pesnica, nastavio da kliče i poziva na otpor sili i nepravdi:

– Šta čekate? Što trpite? Uzmite puške i isterajte ovu žgadiju iz zemlje. Živela oslobodilačka borba i naši saveznici i prijatelji…!

Kad je jedan od žandarma krenuo da ga udari, on ga je šutnuo nogom, ali je pritom izgubio ravnotežu, klupa pod nogama mu se prevrnula i omča oko vrata se zategla…

Bio je to poslednji trenutak ovozemaljskog bitisanja Stjepana – Stevana – Steva Filipovića, mladića koji je bio tek zakoračio u dvadeset šestu godinu života, čoveka čijoj se predsmrtnoj hrabrosti i odvažnosti već 76 godina divi ceo slobodoljubivi, slobodoumni svet, baš kao i njegovom saborcu i sapatniku iz Narodnooslobodilačkog pokreta Ljubu Čupiću koji je desetak dana pre njega, iz istih razloga, pogubljen u Nikšiću.

I Filipovićev otac Anton, baš kao i Čupićev, bio je pečalbar. Kad se vratio iz Amerike i skrasio u rodnom Opuzenu, u zelenoj dolini Neretve, dvanaest kilometara uzvodno od njenog ušća u Jadransko more, sa suprugom Ivankom je izrodio petoro dece, tri sina i dve ćerke.

Treće dete po redu, sin, koji se rodio 27. januara 1916, na krštenju je dobio ime Stjepan.

Filipovići se, međutim, nisu dugo zadržali u Opuzenu. Seljakali su se u potrazi za mestom gde se bogatije i ugodnije živi i preko Mostara i Županje, 1932. godine se obreli u Kragujevcu, gde je već, kao industrijski radnik radio njihov najstariji sin Šimun.

Tu su svili novo porodično gnezdo, a Stjepan će tu, čak i u zvaničnim dokumentima biti “prekršten” u Stevana – Stevu.

Stevan, okretni, vatreni i u društvu od prvog dana omiljeni mladić, u radničkom Kragujevcu je izučio bravarski zanat, ali se njegove umešne i vične ruke neće zadovoljiti time – bio je podjednako vešt i električar, stolar, knjigovezac…

Kako je po prirodi bio druželjubiv i otvoren, nije mu trebalo dugo da stekne široki krug prijatelja, da se brzo približi i aktivira i u naprednom radničkom pokretu, svim srcem, neskriveno i bez ostatka.

Autor partizanske krilatice

Stjepanu – Stevanu Filipoviću se pripisuje da je on ispod vešala prvi uskliknuo “Smrt fašizmu – sloboda narodu”, čuvenu partizansku krilaticu. Sa njom se potom do kraja rata jurišalo u borbu za slobodu, sa kojom su na usnama kasnije umirali i mnogi drugi poput Filipovića.

Naravno, ni žandarmerija nije sedela skrštenih ruku niti ostala slepa na delovanje i ponašanje omalenog ali pečatnog i hrabrog momka.

Zato je, izgleda, jedva i dočekala da ga 1939. godine uhvati na delu kako rastura letke kragujevačkog radničkog sindikata i po hitnom postupku ga strpa na dvadesetodnevnu robiju.

To, međutim, ne da nije delovalo i ohladilo Filipovićevo vrelo momačko čelo, već je iz zatvora izašao još uvereniji u pravednost borbe u koju se uključio, u ispravnost ideje za koju se žrtvuje, što ga je već 1940. godine preporučilo za prijem u Komunističku partiju Jugoslavije, gotovo u isto vreme kad je u Beogradu i Ljubo Čupić primljen u Partiju.

Foto: B. Simonović i lična arhiva
Foto: B. Simonović
lična arhiva

Tajno sahranjen

Iz jednog sačuvanog žandarmerijskog izveštaja vidi se da se maleno telo Stevana Filipovića dva dana njihalo na vešalima pod budnom pažnjom naoružanih žandarma i gestapovaca koji su iz prikrajka vrebali njegove saučesnike i istomišljenike koji bi mogli pokušati da ga ukradu i skinu sa vešala, da se dželati makar nad njim mrtvim ne iživljavaju. Uviđajući da im je plan propao, da je vešanje Filipovića i njegovo herojsko držanje u predsmrtnim trenucima izazvalo sasvim suprotan efekat, divljenje i poštovanje svih prisutnih, on je u noći između 23. i 24. maja skinut sa vešala i tajno sahranjen na do danas neznanom mestu.

Kao novopečeni komunista, Filipović se te 1940. godine našao i u prvim redovima štrajkača u Vojno-tehničkom zavodu u Kragujevcu.

Naravno, ponovo je uhapšen i ponovo se našao u tamnici – ovog puta na tri meseca.

Za njega je to, međutim, bila nova velika škola, novo iskustvo u borbi za radnička i narodna prava, ali i prilika da konačno uvidi kakva opasnost preti čovečanstvu od sumraka nacizma i fašizma, da shvati da je nova zastrašujuća svetska ratna kataklizma neizbežna.

Front protiv nemani

Shvatio je i kakav je njegov zadatak, šta moraju da čine oni koji malo dalje i bolje vide – kako treba da isture čelo i nađu se u prvim borbenim redovima, na prvoj liniji fronta naspram nemani koja se valjala Evropom iz Nemačke i Italije. On će se tako, odmah po kapitulaciji bivše Jugoslavije i njenoj okupaciji, naći među prvoborcima i organizatorima ustanka i već od julskih, ustaničkih dana pa sve do decembra 1941. godine, on učestvuje u gotovo svim važnijim oružanim akcijama protiv okupatora na prostoru Šumadije, i to ne kao običan vojnik već kao jedan od onih koji su na čelu, koji rukovode tom borbom.

Autor: B. Simović

Sutra – Simbol prkosa sili i smrti (7): Vešanje na godišnjicu otpora

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

Simbol prkosa sili i smrti (1): Dželati su pred njima drhtali

Simbol prkosa sili i smrti (2): Poslednji osmeh na snimku

Simbol prkosa sili i smrti (3): Fotografije kriju ubice

Simbol prkosa sili i smrti (4): Moj stric je bio Jugosloven

Simbol prkosa sili i smrti (5): Kuća sa šest spomenica

Simbol prkosa sili i smrti (7): Vešanje na godišnjicu otpora

Simbol prkosa sili i smrti (8): Slikom upisan u večnost

Simbol prkosa sili i smrti (9): Nehru kleknuo pred Stevanom




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top