Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Simbol prkosa sili i smrti (9): Nehru kleknuo pred Stevanom

Datum objave: ponedeljak, 2 aprila, 2018
Veličina slova: A- A+

Predsmrtni osmeh Ljuba Čupića, prezrenje smrti i bede života u ropskim lancima, taj prkos Stevana Filipovića, koji sa vešala, sa omčom oko vrata, do neba uzdignutih pesnica kliče slobodi i pokazuje kako se za nju treba boriti, odavno zadivljuju i izazivaju sveopšte poštovanje posetilaca najvećih muzeja ratova širom sveta. Podjednako im se dive od Londona, Beča i Torina, do Rima, Nju Delhija, Tokija i Njujorka…

Spomenik Stevanu Filipoviću iznad Valjeva
Spomenik Stevanu Filipoviću iznad Valjeva

Galerija u Ujedinjenim nacijama

Fotografija Stevana Filipovića u prirodnoj veličini se, recimo, nalazi i na samom ulazu palate Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, tako da niko ne može ući u najvažniji dom svetskog mira, a da mu se ne zadivi ili ne pokloni.

– Podom tridesetogodišnjice Narodnooslobodilačke borbe jugoslovenskih naroda, u Nju Delhiju je 1971. godine organizovana velika izložba posvećena tom jubileju – seća se penzionisani pukovnik Ivo Matović, koji je kao novinar – urednik “Narodne armije”, tada sa činom kapetana, pratio izložbu. Među eksponatima su na vidnom mestu bile istaknute te već tada poznate i slavne fotografije narodnih heroja Ljuba Čupića i Stevana Filipovića, čije je herojsko držanje u predsmrtnim trenucima ovekovečilo oko kamere.

– Za sve nas je bilo veliko zadovoljstvo i predstavljalo veliku čast kad su se na izložbi jednog dana pojavili predsednik Džavaharlal Nehru i njegova ćerka Indira. Mi novinari, sećam se, tu je pored ostalih bio i znameniti Miša Milenković, stajali smo sa strane, a njih je tokom razgledanja pratio komesar izložbe, tada pukovnik, Špiro Srzentić, pomoćnik načelnika Političke uprave u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu. Oni su najpre nakratko zastali ispred fotografija Čupića i Filipovića, potom produžili i razgledali sve eksponate, a onda se ponovo vratili i zatražili od Srzentića da im objasni ko su ta dva momka i gde su i kad snimljeni.

Sin umakao špijunki

Ustaše nikad nisu uspele da se domognu sina Rada i Dragice Končar. Njega će po oslobođenju Zagreba preuzeti njegova tetka, Dragičina sestra Desa Stojić, politički komesar čete u 2. brigadi proslavljene Šeste ličke proleterske divizije. Oba roditelja malog Rada su proglašena za narodne heroje, a zaslužena kazna je stigla svih deset neposrednih učesnika u hapšenju, mučenju i streljanju Rada Končara, kao i špijunku Ankicu Sertić, za koju je utvrđeno da na duši nosi i živote još 27 zagrebačkih ilegalaca – komunista, koje je otkucala.

Nehru sa ćerkom Indirom
Nehru sa ćerkom Indirom

Pažljivo su saslušali Srzentićevu priču. Kad je on završio, Nehru je, očigledno duboko ganut, rekao – mislim da ga citiram do reči: “Vi ste morali da pobedite kad ste u svojim redovima imali ovakve borce i junake i za priču, za istinu o vašoj borbi dovoljne su samo ove dve fotografije, one sve govore…”

Kasnije sam čuo da je Nehru, da li na nekoj drugoj sličnoj izložbi ili, što mi se čini verovatnije, u nekoj prilici kad je ulazio u palatu Ujedinjenih nacija u Njujorku, u znak poštovanja kleknuo ispred lika Stevana Filipovića na vešalima, a sigurno znam da je, pored ostalih, i veliki Žan-Pol Sartr tražio da ga fotografišu ispred portreta Ljuba Čupića…

Naspram Čupića, koji će tek sada, posle 76 godina, dobiti pravi, zasluženi spomenik – na njemu u svom ateljeu u Parizu već uveliko radi poznati vajar Zlatko Glamočak – Filipoviću je još 1961. godine, na brdu Vidrak iznad Valjeva podignut monumentalni spomenik, inspirisan legendarnom fotografijom sa njegovog pogubljenja, rad poznatog hrvatskog vajara Vojina Bakića, a u samom gradu, na mestu gde je obešen, postavljena je i bista Stevana Filipovića, delo vajara Marijana Kockovića.

Sedamnaest godina kasnije, 1978, i u Filipovićevom rodnom Opuzenu podignut mu je sličan, veličanstven spomenik, takođe motivisan istom fotografijom (autori Miro Vuco i Stjepan Gračan). Uz to, imenima ulica i na drugi način je čuvana uspomena na Stevana Filipovića, a osim škole u rodnom Opuzenu i tri škole u Srbiji su nosile njegovo ime – u Beogradu, u Divcima kod Valjevalj i Velikim Crljenima kod Lazarevca.

Devedesetih godina prošlog veka, međutim, kad su uzvitlani nacionalistički barjaci i do reči došle proustaška ideologija na jednoj i pročetnička na drugoj strani, nastupilo je vreme kojem nisu potrebni heroji, sumrak i za heroje, kojima se gotovo pola veka divio ceo svet. To je posebno došlo do izražaja u slučaju Stjepana-Stevana Filipovića.

Brisan iz istorije

Sledbenici pročetničke ideologije nisu mu mogli oprostiti to što je Hrvat, a novoustaše u njegovom rodnom kraju to što je uzeo srpsko ime i što se proslavio u srcu Srbije. Najpre su neočetnici 1991. srušili njegovu bistu u centru Valjeva, koja je kasnije u više navrata obnavljana i ponovo skrnavljena sve do 2009. kad je na njoj osvanuo veliki kukasti krst). Na drugoj strani, njihova braća po nacionalističkoj mržnji, novoustaše u Opuzenu su već 1990. godine promenile naziv osnovne škole, koja je do tada nosila Filipovićevo ime, a u avgustu 1991, minirale i njegov veličanstveni spomenik. Uz sve to, od tri škole u Srbiji koje su nosile Filipovićevo ime ostala je samo ona u Divcima.

Rade Končar
Rade Končar

Tragedija Končarovih

Samo nekoliko sati pošto je u Valjevu obešen Hrvat Stjepan – Stevan Filipović, 22. maja 1942. na drugom kraju okupirane Jugoslavije, na brdu Šubićevac iznad Šibenika, u cevi italijanskih dželata gledao je i tridesetjednogodišnji Srbin Rade Končar, politički sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske i član Politbiroa KPJ, organizator narodnog ustanka u Dalmaciji. I on je kuražno, bez drhtaja u glasu, ponavljao:

“Pomilovanje ne tražim niti bih vam ga dao.” I on je, uz to takođe u decembru 1941. pao u ruke zlotvora – ustaše su u elegantnom gospodinu sa legitimacijom poslovnog čoveka na ime Ivan Reić prepoznale jednog od najtraženijih komunista u Hrvatskoj i Jugoslaviji i odmah ga predale okupatorima.

I on je, konačno, kao i Filipović, sve do tog 22. maja preživljavao golgotu stravičnih mučenja, i nije pokleknuo.
Zanimljivo je da je njegova supruga Dragica Stojić, takođe revolucionarka, dva i po meseca ranije, u Petrovoj bolnici u Zagrebu, pod tuđim imenom rodila muško dete kojem je dala očevo ime, a za svaki slučaj i nadimak Braco. Svesna da je već odavno u samom vrhu liste najtraženijih ilegalaca u Pavelićevoj Endehaziji, da će sad biti intenzivirana i potraga za njenim detetom, uspela je da ga skloni kod sigurnih jataka. Ona sama je, zahvaljujući izdaji bivše skojevke Ankice Sertić, zvane Cincipinka, ipak pala u ustaške ruke 16. avgusta 1942. Pet dana kasnije, nakon zverskih mučenja, kad od nje nisu uspeli ni kleštima reč da izvuku, bacili su je vezanu sa drugog sprata na pločnik u dvorište zatvora.

Autor: B. Simović

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

Simbol prkosa sili i smrti (1): Dželati su pred njima drhtali

Simbol prkosa sili i smrti (2): Poslednji osmeh na snimku

Simbol prkosa sili i smrti (3): Fotografije kriju ubice

Simbol prkosa sili i smrti (4): Moj stric je bio Jugosloven

Simbol prkosa sili i smrti (5): Kuća sa šest spomenica

Simbol prkosa sili i smrti (6): Namakao sebi omču na vrat

Simbol prkosa sili i smrti (7): Vešanje na godišnjicu otpora

Simbol prkosa sili i smrti (8): Slikom upisan u večnost




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top