Simbol prkosa sili i smrti (1): Dželati su pred njima drhtali

Datum objave: petak, 23 marta, 2018
Veličina slova: A- A+

Vest da će na Trgu slobode u Nikšiću ovog leta konačno biti postavljen dostojan spomenik narodnom heroju Čedomiru – Ljubu Čupiću, nesumljivo je obradovala sve dobromisleće i slobodomisleće ljude, ne samo u Nikšiću i Crnoj Gori.

Javno streljanje narodnog heroja Čedomira Ljuba Čupića u Nikšiću 5. maja 1942. Godine Foto: commons.wikimedia.org
Javno streljanje narodnog heroja Čedomira Ljuba Čupića u Nikšiću 5. maja 1942. Godine Foto: commons.wikimedia.org

Firmi Mehanizacija i programat koja je stala iza tog poduhvata i njenom čelnom čoveku Dušanu Đuroviću, koji će, prema nezvaničnim podacima, lično finansirati podizanje spomenika, to će biti za čast i ponos, a Nikšiću i državi Crnoj Gori za večnu sramotu i stid što se toga nisu setili za 76 minulih godina otkad je Čupić svojim predsmrtnim osmehom i držanjem na strelištu zadivio ceo slobodoljubivi, antifašistički svet.

Porodica buntovnika

Priča koja sledi posvećena je Ljubu Čupiću i Stjepanu Filipoviću, neumrlim vitezovima koji su za minulih sedamdeset i šest godina bili i ostali simboli patriotizma, antifašizma i slobodoljublja, heroji koji su svojim predsmrtnim držanjem potvrdili gromovitu, svevremnju pesnikovu poruku: “Ko iskreno i strasno ljubi istinu, slobodu i otadžbinu, neustrašiv je kao bog.”

Čupići potiču iz Zagarča, sa sredokraće puta Podgorica-Danilovgrad, i krak su poznate zagaračke porodice Ćupić (tamo i danas žive njihovi bliski, krvni srodnici). Tokom njihovog gotovo dvodecenijskog stranstvovanja i potucanja po belom svetu prekršteni su, izgleda, u Čupiće, tako što im je u dokumentima i ličnim ispravama upisano prezime Čupić, jer tamo očigledno nisu znali za glas “ć” i tako im ostalo i kasnije, do dana današnjeg.

Savo Tomeljin Čupić, otac Čedomira – Ljuba Čupića, prkosni Zagarčanin, bundžija i nepokornik, kao bjelaš, odnosno otvoreni protivnik samovlašća i tiranije kralja Nikole Prvog Petrovića, sa suprugom Stanom, rodom od Burića iz Zagrede kod Danilovgrada, i dvoje dece, morao je još daleke 1907. godine da beži iz Crne Gore i spas potraži u belom svetu.

Stanili su se u Argentini, do koje se, izgleda, tada najlakše stizalo. Što u Južnoj, što u Severnoj Americi, ostali su gotovo dvadeset godina i izrodili još osmoro dece, tako da su imali sedam sinova i tri ćerke. U otadžbinu su se vratili tek 1926. godine (Čedomir, koji se rodio u Argentini i kojeg je majka iz milošte “prekrstila” u Ljuba, tada je imao trinaest godina).

Povratak Sava Čupića sa tako brojnom porodicom, nije protekao nezapaženo. Veliki rodoljub i patriota, pristalica ujedinjenja južnoslovenskih naroda na Balkanu, u kotorskoj luci je dočekan sa svim počastima koje priliče takvom čoveku. U ime jugoslovenskog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića dočekao ga je komandant ratne mornarice, admiral Dragutin Prica.

Slepa ulica za heroja

U Nikšiću, u neku ruku zavičaju Ljuba Čupića, u mestu u kojem se proslavio herojstvom i zadivio svet tim svojim predsmrtnim osmehom, setili su ga se tek posle 75 godina. Mladi opozicionog Građanskog pokreta URA su prošlog leta obelodanili bruku nikšićke vlasti koja je odabrala jednu slepu uličicu u perifernom naselju Humci i dala joj ime Ljuba Čupića:

– Pozivamo nadležne u Nikšiću da slepu ulicu u Humcima preimenuju u Ulicu vladajuće Demokratske partije socijalista, jer bi simbolično odgovarala najdestruktivnijoj organizaciji u Crnoj Gori, koja je za gotovo tri decenije uspela da uništi sve što valja u Nikšiću i Crnoj Gori – predložili su tada iz ovog opozicionog bloka.

Savo je proglašen za doživotnog počasnog ađutanta kralja Aleksandra, koji mu je potom i kumovao na krštenju dece. Čupići su se kratko zadržali u Nikšiću, a onda od kralja i države dobili i lepo imanje u Metohiji, u selu Verić kod Istoka. A svakako zahvaljujući svesrdnoj brizi kuma-kralja, i gotovo sva deca Sava i Stane Čupić su zbrinuta, koje na službu, koje na dalje školovanje, tek osetila su milost i zahvalnost kraljevske kuće za zasluge i patriotizam koji je ispoljio njihov otac.

Kao student prava u Beogradu, Čupić se već nekoliko godina pre Drugog svetskog rata opredelio i aktivno uključio u rad i delovanje naprednog, revolucionarnog pokreta, a 1940. godine postao i član komunističke partije Jugoslavije.

Braća po ideji

Razloga za stid imaju vlasti i Hrvatske i Srbije zbog Čupićevog brata po ideji i duhu Stjepana – Stevana – Steva Filipovića, čoveka gotovo istovetne biografije i konačne sudbine, čoveka koji je kao i Čupić iskoristio trenutak umiranja da zadivi i dželate i pokaže kako valja “s besmrtnošću zborit”.

Filipoviću je, doduše, još 1960. godine u Valjevu, gde je, kao i Čupić u Nikšiću, pogubljen u maju 1942. godine, podignut monumentalni spomenik, kasnije i spomen-bista ispred zgrade tamošnjeg Doma kulture, a 1978. mu se veličanstvenim spomenikom odužio i rodni Opuzen.

U ratnom ludilu i nacionalističko-antifašističkoj histeriji devedesetih godina prošlog veka, prvo je srušen Filipovićev spomenik u Opuzenu, a 2009. godine, iz istih pobuda je i njegova bista u Valjevu “ukrašena” kukastim krstovima i sumračnim, bezumnim porukama sledbenika ideologije protiv koje se borio i tako herojski život položio ovaj mladi Hrvat u srcu Srbije.

Teror Albanaca

Kad je planuo Drugi svetski rat, odmah po kapitulaciji Jugoslavije aprilskih dana 1941, i Čupići su, kao i toliki drugi, morali da beže sa Kosmeta pred plimom velikoalbanskog nacionalizma i balističke pomame, pred nemilosrdnim, krvavim terorom Albanaca, koji su se okuražili pod skutom okupatora i ugledali priliku da etnički očiste taj prostor, proteraju Srbe i Crnogorce sa njihovih ognjišta i zaposednu njihova imanja i bogatstva.

Stigli su do Bjerluhe podno Čakora, ali je glava porodice, otac Savo, tu odlučio da se vrati na svoje imanje u Veriću, gde je bio podigao veliku i lepu kuću i započeo izgradnju fabrike za preradu voća. Nije, međutim, stigao u Verić, neko ga je na tom putu mučki, s leđa, ubio.

Autor: B. Simović

Sutra – Simbol prkosa sili i smrti (2): Poslednji osmeh na snimku

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

Simbol prkosa sili i smrti (2): Poslednji osmeh na snimku

Simbol prkosa sili i smrti (3): Fotografije kriju ubice

Simbol prkosa sili i smrti (4): Moj stric je bio Jugosloven

Simbol prkosa sili i smrti (5): Kuća sa šest spomenica

Simbol prkosa sili i smrti (6): Namakao sebi omču na vrat

Simbol prkosa sili i smrti (7): Vešanje na godišnjicu otpora

Simbol prkosa sili i smrti (8): Slikom upisan u večnost

Simbol prkosa sili i smrti (9): Nehru kleknuo pred Stevanom




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top