Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Како је Слободан Јовановић “преломио” кнеза Павла (23)

Датум објаве: субота, 22 априла, 2017
Величина слова: A- A+

“Знам да је кнез Слободану Јовановићу изнео опширно стање односа Немачка – Југославија, на шта му је Јовановић одговорио: ‘Па то, онда, није Трипартитни пакт.’ Ово ми је познато отуда што ми је кнез касније једном приликом нагласио. Овакво мишљење Јовановића имало је на кнеза приличан утицај у току даљих преговора са Немцима”, сведочио је министар двора Антић

Кнез Павле Фото: Профимедиа
Кнез Павле Фото: Профимедиа

Пуч изведен у четвртак 27. марта 1941. године узроковао је бродолом државног брода. Судбина целог народа и, наравно, појединачне судбине људске добиле су обележја катастрофе.

“За време буна, у доба друштвених промена, о праву и суду не треба говорити. Све се руши, све се мења. Један човек замењује другог. Животи висе о концу. За живот се не треба везати. Не треба га бранити по цену унижења људског достојанства.”

Ово је записао Милан Антић (1892-1975) у јануару 1963. године, после издржане робије у Сремској Митровици.

У Архиву кнеза Павла, који са Колумбија универзитета, налази се известан број дневних извештаја министра двора Милана Антића. Из њих се може разумети да је Антић имао највеће поверење кнеза Павла.

Милан Антић је био син Никодија Антића, трговца из Бољевца, који је као секретар радикалног одбора био осуђен на смрт од преког суда 1883. године због учешћа у Тимочкој буни против краља Милана Обреновића. Казна му је била преиначена у двадесет година робије, коју је до 1886. издржавао у београдској Тврђави заједно са Пером Тодоровићем и друговима. Мајка Милана Антића звала се Јулијана и била је кћерка лекара из Бољевца. Завршио је гимназију у Зајечару и желео да студира медицину, али добио је државну стипендију за студије права у Женеви.

По завршеним студијама постављен је за секретара у Министарству иностраних дела, а 1. септембра 1915, постаје најмлађи секретар Николе Пашића кога прати у повлачењу преко албанских планина у Грчку. После рата радио је на успостављању границе са Грчком и служио у амбасадама у Риму и Букурешту. У Риму је упознао своју будућу супругу Агату, ћерку последњег хрватског бана (1917-1918) Антуна Драгутина Михаловића.

Михаловићи су племићку титулу добили од краља Карла Трећег године 1717. године. Према споменику који се чува у Повјесном музеју Хрватске у Загребу, до 1763. године презивали су се Михајловићи и били православне вере. До почетка 20. века, шест генерација су били царски официри.

Милан Антић је 25. децембра 1932. године, вољом краља Александра Карађорђевића постао министар двора, на ком положају је остао све до 27. марта 1941. године. У јулу 1939. године, за владе Џордша Шестог, произведен је у витеза викторијанског краљевског реда “Хонорарy Книгхт Цоммандер”. На Указу који је Милану Антићу дао право да до краја живота носи титулу енглеског сера, стоји потпис великог мајстора сувереног реда – краљице Елизабете (мајке данашње краљице). Ни пре њега ни после њега није било Србина коме је енглеска круна указала такву част, све до данас (кнез Павле Карађорђевић је, као племић, имао највише британско одликовање – орден подвезице).

На дан пуча, 27. марта 1941. године, министар двора Милан Антић је ухапшен, а после бомбардовања Београда, вођен путевима бекства генерала Симовића, браће Кнежевић и чланова пучистичке владе све до Пала, где га је, генерал Калафатовић у последњи час спасао од стрељања. Окупацију је провео у Бољевцу и у Београду, без икаквог учешћа у јавном и политичком животу окупиране Србије.

Хапшење Милана Антића извршио је лично мајор Живан Кнежевић. Том приликом је Кнежевић узео сву Антићеву уштеђевину и лични дневник.

После рата, Антић је хапшен три пута и робијао је у Сремској Митровици, све до 1960. године. Оставио је већи број бележака и један мемоарски спис који нигде још није објављиван.

Пред Титовим иследницима је био прави стоик. Шта он каже:

“Свака промена политичке ситуације, а нарочито промена шестојануарског режима после мартовског пуча, отвара Еолову врећу пуну нагомилане критике, тако да човек не може да похвата све те ветрове, ни да скупи све те гласине.

Жеља ми је да напишем оно што сам видео, чуо и радио, полазећи од истине и себе, а не од неистине и критике. На тај начин бих рекао историји оно што знам о том бурном периоду нашег јавног живота и одговорио жељи покојног оца.”

Схватао сам свој положај и своју дужност према себи, историји и властима. Изнео сам озбиљну и одговорну слику о оном што знам и што сам сматрао да је једино могуће било у датом моменту опште констелације сила и догађаја. Бранио сам и заступао политику и људе који су били позвани да о народу и држави мисле. Избегавао сам сваки лични моменат. Никог нисам нападао. Себе нисам бранио бацајући евентуалну своју одговорност на ма ког другог. Држећи се политике, а не личности, дао сам објективну слику оног што је било, уколико сам, природно, ја то знао.”

О околностима и ситуацији која је владала пред пуч, Антић је иследнику, између осталог рекао:

“Знам да је кнез Слободану Јовановићу изнео опширно стање односа Немачка – Југославија, на шта му је Јовановић одговорио: ‘Па то, онда, није Трипартитни пакт.’ Ово ми је познато отуда што ми је кнез касније једном приликом нагласио. Приметио сам да је овакво мишљење Слободана Јовановића, с обзиром на то да је чувени правник, имало на кнеза приличан утицај у току даљих преговора са Немцима.”

О писмима енглеског краља и Идна, Антић је рекао шта је знао, али је подсетио и на Черчилово писмо.

“Било је упућено председнику владе Цветковићу. У том писму Черчил скреће пажњу нашој влади да не треба поклањати пуно поверење Хитлеру у нашим преговорима, употребивши чак и реч Хуни спомињући Немце. Нисам читао Черчилово писмо. Чуо сам само један фрагмент у моменту кад га је Цветковић читао кнезу… било је на француском језику.

Иследник се нарочито занимао за Гавриловићеве извештаје из Москве. Питао је Антића колико пута у месецу је слао своје извештаје.

“У почетку своје мисије у Москви”, одговорио је Антић, “Гавриловић је слао врло често извештаје… телеграфски и лично везом (преко курира). У почетку скоро свакодневно долазили су телеграми… а после неколико месеци ређе. Десет до петнаест телеграма на месец дана.

Иследник пита да ли су кнеза интересовали Гавриловићеви извештаји и Антић каже:

“Врло су га интересовали. Више него ма који извештај из других земаља. И од мене је тражио… да му те извештаје оставим да их… може прелистати и читати.

Иследник: С обзиром на овако велики број извештаја, можете ли се сетити… бар основног садржаја… или бар како бисте их класификовали?

Антић: Гавриловић је од самог почетка уверавао Београд да совјетска влада неће, у својим односима са страним земљама, ништа учинити што би могло изазвати неповерење код Немаца, са којима су имали уговорни однос од 1939…

То је део његових извештаја политичке природе. С друге стране, Гавриловић је извештавао да у Црвеној армији влада дух високог патриотизма… да се војска стално спрема, али и да је потребно још извесно време да комплетира своје наоружање.

Наше наде… су биле да ћемо у Москви… наћи могућност заштите према Немцима и Италијанима, али су… Гавриловићеви извештаји супротно говорили.”

КОМПЛЕКСНА ЛИЧНОСТ

У забелешкама Милана Антића (писаним после изласка са робије) има неколико скица за портрет кнеза Павла.

“Кнез је био психолошки комплексна природа, која карактерише само више духове. Иако сам са њим преживљавао све тешке моменте нашег јавног живота, ипак су многе његове акције прошле мимо мене. То су моменти хладног резоновања, моменти сложених комбинација и планова. Али тамо где је осећање радило, где је лична осетљивост била у питању, његови су изливи били патетични, инстинктивни, моментални.”

*Фељтон “Истина о последњим данима Краљевине Југославије” базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top