Јадовно 1941., аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Јадовно 1941. » Страна 45

Геноцид о коме се дуго ћутало!

6. јул 2017.

Припадници дивизиjе „Принц Еуген“, потпомогнути муслиманима, поклали више од 600 житеља села Велика jула 1944. године Dр Гоjко Гоjковић, Велика Представници Невладине организациjе „Клуб Велика“ званично су предали Влади Црне Горе инициjативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика, општина Плав, 28. jула 1944. где су, како тврде, зликовци клали неjач, старце, жене и децу коjа су бацана у ваздух и дочекивана на баjонете и коjоj су сечене ноге испод колена… – Будући да нацистички геноцид у Велици 28. jула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтевамо да Влада Црне Горе формира државну комисиjу, у коjоj би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан

Свједок из јаме Самоград

5. јул 2017.

Ако невоље и несреће кале човjека и чине га тврђим и постоjаниjим, ако „нове нужде рађу нове силе”, онда jе Божо Бошковић из села Чапразлиjа подно Динаре очигледан примjер и доказ за то. Ниjе га, чини се, само воденица мљела, а он траjе, траjе… И да ниjе дочекао да дjецу своjу сахрањуjе (два сина му jе смрт у младости пуноj покосила, прим.Б.С.), а то jе ваљда наjстрашниjа казна за сваког родитеља, jош би ова тврда старина одолиjевала животу и пркосила његовим ћудима. Родитељска несрећа га jе, међутим, поколебала и потресла из темеља па више нема ни снаге ни воље да се присjећа свега што jе претурио преко главе. Срећом, Љубица,

Богдановић: Неописиви терор од стране усташа

28. јун 2017.

Изjава Милана Богдановића, вjероучитеља гимназиjе у Госпићу, o злочинима усташа над Србима Лике током 1941. године Родом сам из села Врепца, општина Медак, срез Госпић, Служио сам као вjероучитељ гимназиjе у Госпићу где ме jе затекао и момент прогласа државе Хрватске 10. априла 1941. године. Срез Госпић броjио jе око 35 000 становника, од тога 17 000 Срба, дакле 50%. Само место Госпић има 700-800 Срба. Истога дана по прогласу Независне Државе Хрватске почело jе хапшење Срба од стране организованих хрватских омладинаца, коjи су вероватно jош од пре били организирани у хрватски ослободилачки покрет „Усташа“. Тако су похапшени следећи грађани: Богдан Станић, трговац, Петар Станић, кафеџиjа и његов син Димитриjе,

24. јун 2012. Дан сјећања на Јадовно 1941. - 24. jun 2012. Dan sjećanja na Jadovno 1941.

Јадовно 2012: Изношење крста на мјесто логора Јадовно 1941.

25. јун 2017.

Поворка са крстом коjа се кретала од Шаранове jаме до мjеста на коме jе некада био логор Јадовно на Велебиту. Никада, од затварања овог логора, толики броj људи ниjе дошао на то мjесто.

Ни пиле није утекло

22. јун 2017.

По неким подацима за око осам стотина жртава усташких покоља у Ливну и селима у ливањскоj котлини ниjе имао ко заплакати нити свиjећу запалити. Заувиjек су угашена многа огњишта, искориjењене циjеле породице, не остало трага ни од одиве. У том погледу jе сигурно наjкарактеристичниjи случаj села Голињева, родног мjеста великог хуманисте, пjесника и неуморног борца за слогу и jединство српског и хрватског народа, Јована Сундечића. Крвници су тог злог љета заборавили Сундечићеве поруке и аманете и ни изнад jедног од шездесет српских шљемена ниjе се дан послиjе те страшне Огњене Мариjе запрамао дим нити jе икада више у некоj од тих српских кућа ватра пропирена српском руком. Како вриjеме одмиче

„Ходочашће Јадовинско“, аутор: Мира Лолић-Мочевић

19. јун 2017.

За 132 дана постоjања првооснованог система логора у Независноj држави Хрватскоj 1941 године “ Госпић-Јадовно-Паг“ на монструозне начине убиjена су 40132 човjека. О њиховом страдању мало се говорило, а породице жртава са циjелог простора тадашње НДХ покушавали су сазнати гдjе су им одведени наjближи чланови породица. Након година ћутања удружење Јадовно 1941 кренуло jе у интензивну акциjу на освjетљавању дешавања о страдању Срба у овом систему логора. У посљедњих пет година организуjу се и ходочаснички обиласци потомака и поштовалаца жртава овог страдања.Ове 2014. године ходочаснички пут прошла jе и екипа РТРС, Плашки, Смиљан, Шаранова jама, Јадовно и Паг… Везане виjести: Документарни запис РТРС „Стан’ Неретво“ РТРС – документарни филм

Ратко Младић и Си-ен-ен, 1995. године

16. јун 2017.

Необjављени интервjу америчке тв мреже Си-ен-ен са тадашњим начелником Генералштаба Воjске Републике Српске, Ратком Младићем. ‘Мени jе ово први рат, а неки од моjих страних колега коjи су овде били у мисиjама, иза себе имаjу дванаест или више ратова. Никад нису ратовали на своjоj земљи, а мени визираjу пут за Хаг’. Пред вама jе интервjу коjи jе генерал ВРС Ратко Младић дао америчкоj телевизиjи Си-Ен-Ен 1995. године и коjи из (не)познатих разлога никада ниjе обjављен. Вриjеме интервjуа jе август 1995. године, вриjеме опште офанзиве хрватске, муслиманске и НАТО воjске против Воjске Републике Српске и Републике Српске Краjине. По мишљењима аналитичара, интервjу ниjе никада обjављен jер генерал Младић разложно и са

Први пут с дедом на Јадовну

16. јун 2017.

На том пропланку јадовничком, невеликом, али високом, први пут смо се срели мој деда и ја. Пише: Зорица Ђоковић Негдје на Велебиту, усред густе шуме, има један пропланак, невелик, али висок, висок до неба. На рубу пропланка, или на рубу шуме, свеједно, затрављене хумке, високе до неба. А у средини Часни Крст, висок до неба. Све је високо на том пропланку – трава која покрива све, стабла која га окружују и јаук, висок до неба, који још увијек одзвања у онима који имају уши да чују. У нама. Влати боје Духа Светога, шуме гушће него другдје, небо плавље, Крст опомињући, већ поцрнио од чемера, а ипак, све је окупано у

Зашто ћу поћи на Јадовно

15. јун 2017.

Требало ми је много година да схватим, да су заборављена стратишта, нова светилишта нашег народа и да се мој деда на Јадовну, као и стриц у Јасеновцу, кроз мучеништво посветио. Питали су ме зашто идем на Јадовно. Питали су ме гдје је то. Питали су ме и шта је то. Крваво стратиште на Велебиту на које је давно требало отићи, али није имао ко да ме поведе, рекох. Није имао или смио ко ни да ми каже, ни да укаже на Јадовно. Памтим само нејасну, недоречену причу из дјетињства како су деду једног дана из куће, од породичне трпезе, одвели људи у црним униформама. Тек седамдесет двије године касније, на

Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

14. јун 2017.

Чланови удружења „Јадовно 1941.“ су захвални господину Будимиру Симоновићу на његовој доброти и спремности да без накнаде уступи удружењу право, да на својим интернет страницама објави дијелове садржаја његове драгоцјене књиге „Огњена Марија Ливањска“. Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је

Cјећање на нашег оца Симу Будимира

13. јун 2017.

Нисам имала ни 9 година када jе тата одведен. Увиjек je говорио: „Ко тебе каменом, ти њега хљебом“! чега се и jа придржавам. Али, на жалост за сва његова добра дjела, завршио jе на свиреп начин. Када jе рањен на Церу, у страшним мукама од болова, у сну му се приказала Св. Петка. То jутро jе пронађен. Добио jе у Румуниjи у граду Јашир у цркви Св. Петке, плашт Св. Петке и крст са посветом а Бугарскоj мошти Кузме и Дамjана. Завjетовао се да ће подићи цркву у Подбрду код Мркоњића. Рат jе учинио да се жеља ниjе остварила и мама jе те светиње поклонила цркви у Мркоњићу гдjе се и

Истина о учешћу Хрвата у НОБ-у

9. јун 2017.

„Политика“ jе писала о хвалисању хрватског политичког врха антифашизмом. Тврде да jе „Хрватска током Другог светског рата имала наjвеће учешће у антифашистичким снагама међу становништвом у окупираноj Европи“, додаjући да jе „грађана Хрватске наjвише било у партизанским jединицама током рата”, што ниjе спорно када се ради о грађанима Хрватске. Спорно jе броjно учешће Хрвата у партизанским jединицама Хрватске. Према подацима из фељтона обjављеног у дневном листу „Политика” током маjа 1995. године, први хрватски корпус имао jе на дан 27. jула 1943. године 6.230 бораца. Од тога броjа Срби су чинили 5.910 бораца. Хрвата jе било 305, муслимана десет, Црногораца четири и jедан Италиjан. Већ у наредном извештаjу (нема датума), корпус

Амерички професор проноси истину о пашким логорима смрти

9. јун 2017.

Дани Новак имао je непуне две године када се из Загреба одселио у Израел, a потом у САД. Ипак, ниjе заборавио страдања чланова своjе породице у усташким логорима на острву Паг Када му jе маjка умрла, он jе почео да истражуjе шта се догодило на самом почетку Другог светског рата са његовим блиским рођацима – каже Басташић. Њуjоршког професора и Басташића jе нераскидиво повезала пашка трагедиjа. Басташићу су у каменоj ували Слано усташе убиле и деду по оцу и деду по маjци, затим и њихову рођену браћу. У логору смрти, коjи подсећа на површину Месеца, убиjен jе и Басташићев рођени стриц. Имао jе 18 година. – Они су били међу

ЕКСКЛУЗИВНО Најсуровија фотографија нацистичких злочина у Србији скривана 70 година

7. јун 2017.

Сведочанства о борби против нациста у коjоj су страдали многи равногорци, као што jе капетан Милош Гагић (32), и даље су непозната и скривена од шире jавности. Милош Гагић (обележен са X), Миодраг Костић (обележен са О), учитељ у селу Велика Дренова, и њихова три саборца чиjа су тела изложили нацисти у Трстенику као опомену. Имена осталих нису позната Доказе о Гагићевом jунаштву у првом покрету отпора поробљењу Европе у Југословенскоj воjсци у отаџбини (ЈВО), под командом Драгољуба Драже Михаиловића, пронашао jе у заплењеноj архиви Гестапоа истраживач Ратко Лековић. У тоj архиви су и три фотографиjе коjе “Блиц” обjављуjе после 70 година скривања. Међу њима jе jедна од наjсуровиjих фотографиjа

Обрачун у Црном Лугу

3. јун 2017.

Како jе усташка власт више поjачавала терор сразмjерно jе расло незадовољство и огорчење српског становништва, а у селима са мjешовитим становништвом, нарочито у онима у коjима jе већину представљало хрватско становништво, и страх од сукоба и одмазде — да би могле испливати старе мржње и зађевице и сиjевнути из корица никад зарђали крвави ножеви националних раскола и нетрпељивости. Наjкритичниjе стање jе било у селима у Ливањском пољу гдjе их jе било и чисто хрватских и чисто српских и мjешовитих. Тако су села Луснић, Струпнић и Ковачић, била насељена искључиво Хрватима, у Челебићу jе живjело отприлике пола jедних пола других, док су Боjмунте, Радановци, Врбица и Богдаше била поглавито српска. На