ŠTA SU VAMA PREBILOVCI: Svedočenje Milenka Jahure

Piše: Dušan Bastašić

Tribina o višestrukom stradanju Prebilovaca, srpskog sela u dolini Neretve, koje je i najstradalnije selo u Evropi u Drugom svetskom ratu, novi Vitlejem, nova Ćele-kula i novi Vračar, održana je u petak, 23. septembra, u organizaciji Književnog programa Doma kulture.

Detalj sa predavanja u Čačku; FOTO: Čačanski glas

Govorili su Milenko Jahura, predsednik Udruženja SND Prebilovci i Vladimir Dimitrijević, pravoslavni publicista.

Rano ujutru 4.avgusta 1941. godine hiljadu do hiljadu i petsto ustaša napalo je srpsko hercegovačko selo Prebilovce iz tri pravca. U selu su bile uglavnom žene, deca i starci dok odrasli muškarci, u strahu od ustaša, nisu spavali kod svojih kuća. Ustaše su po ulasku u selo otpočele sa pretresanjem kuća, prikupljanjem stanovništva, silovanjem žena i devojaka i pljačkom stvari. Stanovnici centra sela su bili dovezeni kod zgrade osnovne škole. Ustaške orgije sadizma i bestijalnosti nad nezaštićenim ženama i devojkama, a naročito nad devojčicama od 12 do 15 godina, su trajale nekoliko časova. Jedina osoba koja se spasila i živa izašla iz škole u Prebilovcima bila je Mara Bulut. Po njenim rečima, ustaše su vadile iz kolevki bebe i razbijale dečije glave o zid škole pred očima njihovih majki. Nakon svih ovih zlostavljanja i mučenja, ustaše su stanovnike centra sela još u toku tog dana oterali prema Čapljini i zatvorile u zloglasni „Silos“ kod sela Tasovčića i tu su prenoćili, bez hrane i vode.

Sutradan, 5. avgusta oterani su na železničku stanicu u Čapljinu odakle su uveče istog dana transportovani u specijalnoj kompoziciji vagona do sela Šurmanci. Žene, decu i starce zatvorene u ovim vagonima čuvalo je oko 300 ustaša pod komandom Andrije Buljana do jutra 6. avgusta.

U ranim jutarnjim časovima 6. avgusta, pohvatano i preživelo stanovništvo Prebilovaca je isterano iz vagona, svrstano u kolonu i poterano uz brdo prema selu Šurmancima. Kolona je bila podvrgnuta detaljnom pretresu i opljačkana, a zatim doterana do jame „Golubinke“. Pokolj, tj. bacanje preživelih u ovu jamu, je trajao punih šest časova (od 7.30 do 13.30 časova). Prema podacima koji su utvrđeni na sudskom procesu u Mostaru, za to vreme je u jamu „Golubinku“ bačeno 470 lica: 237 dece i 233 žene. Kasnije je utvrđeno da je toga dana u jamu „Golubinku“ bačeno više od 570 lica. Na pomenutom procesu je takođe utvrđeno da su ustaški zločinci pre i posle 6. avgusta, dovodili manje i veće grupe žrtava u Šurmance osam puta i bacali ih u tu jamu.

Milenko Jahura na otvaranju izložbe „Prebilovci“ u Beogradu

Od čega su Srbi stradali

Naš narod je mnogo postradao od lažnih pojmova i pogrešno korišćenih reči. To nas je skupo stalo, počev od „jugoslovenstva“ do „bratstva i jedinstva“. Oslepljujuću ulogu naročito su imale reči koje su poricale da je u ustaškoj NDH, a na temelju plana postavljenog u doba Ante Starčevića, nad Srbima počinjen genocid. Jer, prvo je Ante Starčević, „otac domovine“, koji danas u svakom hrvatskom gradu ima svoju ulicu, rekao da smo „nakot za sjekiru“, pa su, u Drugom svetskom ratu, sekire, bradve i maljevi počeli da padaju po srpskim vratovima i glavama. Hrvat Josip Broz, maskiran u komunistu – internacionalistu, udario je na naše pamćenje tako što su njegovi izmećari na spomenicima pobijenim Srbima hrvatske i muslimanske ustaše označili kao „fašiste“, a poklane i ujamljene pripadnike naroda Svetog Save nazvali „žrtvama fašističkog terora“.

Zato je, uvek i svagda, potrebno svedočiti Istinu.

Svedočenje Milenka Jahure

U petak, 23. septembra 2022, u grad Čačka, u Dom kulture, došao je Milenko Jahura, čovek koji se već decenijama stara o istini srpskog stradanja u Hercegovini, u kojoj su ustaše u Drugom svetskom ratu počinile genocid. Od njega smo saznali bitne stvari, koje treba preneti svakom čoveku, a ne samo Srbima. Jer je reč o nečoveštvu neviđenih razmera, koje se ne sme zaboraviti.

Evo svedočenja:

Na srpski narod u Hercegovini sručio se prvi udar masovnih zločina u okviru genocidnog plana NDH početkom juna 1941, odmah posle potpisivanja Rimskih ugovora. Po njima, italijanski okupator je napustio 2. okupacionu zonu i predao je hrvatskoj državi koja je to odmah iskoristila za početak masovnog i ubijanje Srba na području istočne Hercegovine. Zločini su vršeni u kraškim jamama, rekama i na drugim lokacijama. Ovo je prinudilo Srbe da odlaskom u velike zbegove po planinama, oružanim otporom i narodnim ustankom spašavaju gole živote. Druga polovina juna je period istrebljivanja Srba u Hercegovini, nazvana „Vidovdanski pokolj“. On se stišava krajem juna i početkom jula, proglasom hrvatskog podmaršala Lakse koji je davao amnestiju Srbija.

Časni krst iz Jerusalima na mestu logora Slana na ostrvu Pagu. – Milenko Jahura aktivno učestvuje u svim akcijama udruženja „Jadovna 1941.″ Foto: Jadovno 1941.

Početkom avgusta kreće drugi, još žešći, talas istrebljenja hercegovačkih Srba nazvan „Ilindanski pokolj“. U njemu NDH nastoji da u kratkom periodu iskoreni srpski narod sa prostora Donje Hercegovine. Ubijani su redmo svi Srbi oba pola, bez obzira na uzrast. Zločini se vrše najviše na kraškim jamama, ali i masovnim odvođenjem u sistem logora Gospić-Jadovno-Pag radi likvidacije. Sprovodi se i iseljavanje iz gradova u Srbiju i masovno katoličenje. Ovim genocidom trajno je promenjena demografska slika doline Neretve i područja Stoca na srpsku štetu. Početkom septembra 1941. Italijani reokupiraju zonu 2, čime masovni zločini prestaju, ali ih je bilo u manjem obimu sve do kraja rata.

Priredio: dr Vladimir Dimitrijević
Izvor: Čačanski glas, strana 18, izdanje od 30. septembra 2022. godine / SLOBODNA HERCEGOVINA