Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Иза Радоја и брата му Жике је лично Слободан Јовановић, а њима се озбиљно супротстављају Парижани Драгиша Цветковић и Часлав Никитовић. У Паризу живи и кнез Павле и сада је, на основу података из Архива који је стигао са Колумбија универзитета, сасвим могуће рећи да је кнез Павле тих година започео стрпљиво склапање мозаика трагедије која га је задесила

На десетогодишњицу од пуча, у југословенској емиграцији распламсава се сукоб виновника и жртви 27. марта. Лондонски часопис Интернатионал Аффаирс објављује напис Радоја Кнежевића, портпарола „Југословенског народног одбора“, у коме овај оправдава пуч вишим циљевима и уједно највише неистина баца на кнеза Павла (истом циљу је послужила и једна брошура „ЈНО“ насловљена као „Порука“, број 2. и 3. у којој Кнежевић циља на кнеза са „новим оптужбама“ у чланку „Кнез Павле, Хитлер и Солун“).

Иза Радоја и брата му Жике је лично Слободан Јовановић, а њима се озбиљно супротстављају Парижани Драгиша Цветковић и Часлав Никитовић. У Паризу живи и кнез Павле и сада је, на основу података из Архива који је стигао са Колумбија универзитета, сасвим могуће рећи да је кнез Павле тих година започео стрпљиво склапање мозаика трагедије која га је задесила. Имао је увид у енглеску превару, као и у поступке свих учесника пуча. Кнежевићи су имали у рукама „Дневник“ министра Двора Милана Антића (овај „Дневник“ као и целу Антићеву уштеђевину реквирирао је мајор Жика приликом хапшења 27. марта) и све „нове доказе“, инсинуације за наводну кривицу кнеза Павла, доказивали су цитатима из Антићевог „Дневника“ (тај докуменат никада није у целости објављен, и по свему био је предмет бројних фалсификата, подметања и намештаљки бранилаца пуча. Антић је по изласку са робије, 1960. године, написао своја сећања која сасвим оповргавају писање браће Кнежевић.).

Дакле, на сваки чланак у Лондону, одмах одговарају у Паризу. Часлав Никитовић пише:

„Ми смо показали јасно више ствари, од којих се они (пучисти, прим аут.) не могу одбранити:

1. Да је пучистичка влада Симовић-Слободан Јовановић примила и проширила споразум са Хрватима од 26. августа 1939, против кога је већина њених чланова пре пуча била и због кога је, по речима једног словеначког публицисте, објављеним недавно у емигрантској штампи, пуч и изведен;

2. Да је та влада примила бечки пакт од 25. марта својом нотом од 3. априла 1941 упућеном свим амбасадама, посланствима и генералним Конзулатима од стране њеног Министра иностраних послова Др. Момчила Нинчића. (Познато је, међутим, да су она и њени агенти објавили урби ет орби да су пуч извршили зато што је претходна Краљевска влада закључила 25. марта тај пакт);

3. Да та влада није, кад је видела немачко држање после 27. марта, учинила ништа да пружи макар какву одбрану земље од дивљачког немачког напада, нити је извршила чак ни делимичну мобилизацију државних војних снага;

4. Да је 6. априла изјутра изгубила главу и распршила се по друмовима од Београда до Врњачке бање, Ужица и Сарајева, оставивши војску без воћства а народ без заштите, на милост и немилост германског освајача и његових сателита, вековних непријатеља Срба;

5. Да је 15. априла, у кујни Домаћичке школе у Никшићу, срамно одобрила капитулацију војске, што је код већине честитих официра изазвало највеће гнушање и што је извесном броју њих дало повода да себи одузму живот;

6. Да је истога дана побегла авионима из земље, изневши народно и државно злато а земљу оставивши у рушевинама да њоме завлада смрт и злочин какав историја света не памти;

7. Да се у избеглиштву разбила и до те мере онеспособила да је нису ценили ни пријатељи ни непријатељи, не успевши чак да се сложи ни на једном питању које је тада било на дневном реду;

8. Да је у избеглиштву оно мало војске што је имала поцепала у противничке таборе и створила тзв. Каирску аферу, која је и њој и Југославији срушила сваки престиж и углед;

9. Да против усташких злочина није дигла ни једну реч протеста нити је убедила савезнике да спрече злочиначке покоље Срба силом свога ваздухопловства;

10. Да је национални покрет отпора, коме је стајао на челу ђенерал Михаиловић, потпуно упропастила и довела до највеће трагедије преко стотину хиљада цвета српске омладине, која је расејала своје гробове широм Босне и Херцеговине и чији су остаци на превару од усташа поклани у логору у Новој Градишки на три дана пред немачку капитулацију;

11. Да је својом неспособношћу и сталним свађама омогућила успон Тита и његовог друштва и рушење Драже Михаиловића, довевши најзад својим радом до његове трагичне смрти;

12. Да су њени бројни чланови помогли Титу да се дочепа власти и да су ушли у његову владу, омогућивши му тако да заплива у народну крв и заведе терор какав у историји није запамћен“.

Др Часлав Никитовић каже још и ово:

„После појаве наше прве брошуре, лондонски одбор издао је један проглас о десетогодишњици 27. марта. Тај проглас садржи такве неистине да се човек мора питати: да ли је могуће да зрели, учени и разумни људи, који себе сматрају позваним да буду на челу народа и државе, могу да изађу пред јавност са лажима, као што је она у првој реченици прогласа, да је ‘последња Влада Намесништва прекинула са раније проглашеном неутралношћу Југославије и закључила војни савез са Силама Осовине’. Ако је ово тачно, како су онда могли лондонски ‘чистунци’ да, 3. априла 1941, приме бечки уговор?

(…)Овај начин извртања истине побудио је велики број интелектуалаца у емиграцији да јавно негодују, а Др Мирку Косићу, б. професору универзитета, дао је повода да напише брошуру Гробари Југославије, којој је приложио и једно отворено писмо своме професорском колеги Слободану Јовановићу, председнику лондонског одбора, у коме изражава чуђење да је Слободан Јовановић, као високи интелектуалац, могао да покрива неистине и фалсификате. Ево једног одломка из тог писма:

‘И ако сте у дубокој старости, Богу хвала Ви нисте излапели (Сит вениа вербо). Према томе Вама мора да је познато да су све тврдње и читава терминологија (војни савет, народни устанак, демократски поредак) тог прогласа Вашег Ј.Н.О: објективно лажне, управо клупче дрских извртања и фалсификовање историјске стварности… Не знам да ли ћете се са мном сагласити да интелектуалци од вредности имају посебну мисију, у историјском животу својих народа, да се свагда залажу за истину, да сузбијају завођење и заблуде свог народа, да својим престижем не покривају фалсификате’. (…)

Затим, Часлав Никитовић наводи значајне делове дијалога вођеног на британском радију (емисију је водио редактор Ловел Едwардс), опет, на десетогодишњицу пуча. Сад су, каже Никитовић, Енглези променили плочу, сад не говоре онако као пред пуч, када је Леополд Емери, тада члан Черчилове владе, саветовао српском народу да се приволи царству небеском и да баца цепанице у паоце немачких тенкова да би их зауставио у надирању. Сад се овако прича…

Југословенски чиновник (са малим акцентом): Ја тих дана нисам избијао из Министарства иностраних послова. Свет није знао оно што је знала влада. А влада није знала све што је знао Кнез-Намесник. Кнеза Павла су углавном осуђивали.

То није било исправно становиште. Симовићева влада је безуспешно покушавала да учини оно што је кнез-намесник учинио са више наде на успех. Кнез је добро знао колико је ситуација безнадежна, па је покушао да ствари одуговлачи. Тројни пакт је прихватио само да добије у времену, и то када више није било другог излаза да се избегне рат. Па чак и тада је без размишљања одбио мамац Солуна и настојао да пакт не садржи срамну клаузулу, која би дозволила осовинским трупама прелаз преко југословенске територије. Немци нису инсистирали. Они су свакако могли напасти Грчку преко Бугарске, па су то и учинили.

Данас, после десет година, можемо одати сву част његовој личности и његовој далековидости. У року од неколико месеци могла је светска ситуација да се измени – као што се и изменила – тако да би Југославија била у стању да уђе у рат на страни својих пријатеља и савезника са извесним изгледом на успех. Страшне године окупације могле су испасти друкчије, ако их већ није било могуће избећи.

У емисији радио Лондона могла се чути и једна песма певана на београдским улицама 27. марта 1941. године: „Дуни ветре са Карпата, донеси нам Руса брата“.

*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)