Тражили сте Милош+Ковић - Страница 61 од 95 - Јадовно 1941.

Почетна » Тражили сте Милош+Ковић » Страна 61

Никола Тесла пише..

21. мај 2017.

“Док спремам књигу Теслиног превода Змајевих песама, са вама делим неке од никада преведених речи човека који је мењао свет својим изумима, али и оставио златан траг који из срца народне традиције води до вечне истине. На том месту Пупин и Тесла не само да су на истом путу, већ њиме корачају један поред другог: Никола Тесла пише: “На Косову пољу пао је Милош Обилић, најплеменитији од свих српских хероја, након што је убио султана Мурата II посред његове велике војске. Да се не зна да је ово историјска чињеница, могло би се помислити да се ради о миту, створеном под утицајем Грка и Римљана. Јер у Милошу видимо и

Срби, толеранција и србофобија

20. мај 2017.

МОЛИТВА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА Србски народ је, са свим својим манама и гресима, суштински и даље добар народ, народ страдалника и мученика, који у својим дубинама никад није пристао да постане џелат, него је радије бивао жртва. „Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје, не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме“, молио се Господу блаженопочивши патријарх Павле да свагда остане тако. Доказ да су му молитве услишене је, између осталог, вест коју су пренели домаћи медији:“Непрофитна међународна организација „Project Implicit“, која се у сарадњи са чувеним универзитетом Харвард бави испитивањем друштвених појава, спровела је огромно истраживање нивоа расизма у

Срђа Пенезић: Не могу да поверујем да су мог оца Крцуна убили

15. мај 2017.

Редитељ Срђа Пенезић за „Новости“ о мистериозној погибији оца, његовој неистраженој заоставштини, бурној историји и победницима… Мој отац Слободан Пенезић Крцун није убијен! Склон сам да верујем, за разлику од моје мајке и неких других људи, да саобраћајна несрећа код Лазаревца, у којој је тата погинуо, није била инсценирана. Не могу да замислим да би тадашња власт могла да изведе тако прецизну операцију, а да је нико до данашњих дана не разоткрије. Ово за „Новости“ каже редитељ Срђа Пенезић, син једног од најконтроверзнијих српских политичара, чији живот и никад до краја разјашњена смрт и даље представљају једну од највећих мистерија Брозовог времена. Док кишно поподне проводимо у једном београдском ресторану,

Napad na kolonu direktno je prenosila lokalna TV , Foto: Privatna arhiva

25 година од „Тузланске колоне“: И правда страдала „у заседи“

14. мај 2017.

Четврт века од убиства припадника ЈНА у „Тузланској колони“, за масакр нико није одговарао. Мучки, док су се повлачили из касарне, убијено 59 војника, рањена 44 Сећам се, било је тачно 18.50, тог 15. маја 1992, када је из наше касарне покренута колона. У њој су владали мук и тишина, само се чуло брујање моторних возила. Као да се међусобно надјачавају чији ће звук бити продорнији, уместо војничког који је замро. Изненада, као да смо наслутили – запуцало је са свих страна. Фијуци метака и гелери од ручних бомби су почели да нас буше. Настала је паника и метеж међу нама. Јауци рањених и врисак живих војника су се стапали

Синови ливањског трговца РАДА РАДЕТЕ, НИКОЛА, ДЕЈАН И МИЛОШ поклани су у шуми Копривници заједно са мајком ВЕСЕЛИНКОМ и баком, седамдесетједногодишњом МИЛКОМ АНЂИЋ, само мјесец дана послије оца ( занимљиво је да се у овдје цитираном документу спомињу само „два сина мала“ Рада Радете, нема ни њихове мајке, ни бабе)

Благослов за крвава дјела

10. мај 2017.

Сем ријетких живих свједока, случајно преживјелих и спашених жртава, мало је других свједочанстава о ономе што се у прољеће и љето 1941. године збивало у Ливну и околини. Иако увјерени у вјечност своје нове државе и безгрешност и правовјерност усташке идеологије, крвници су помно брисали крваве трагове и свим силама се трудили да брижљиво оперу своје до рамена окрвављене руке. Мора се рећи да им је у томе добрано на руку ишло то што су многа њихова злодјела послије рата, у име мира у кући, у име братства и јединства — те свете заставе под којом се пјевајући умирало за слободу – свјесно или несвјесно прећуткивана или заташкавана, што су

Вокер гази мир и светски поредак — зрео је за тужбу!

10. мај 2017.

Правна јавност у Србији Вокерову изјаву о плану за „уједињење Албанаца из Албаније, Косова и албанске дијаспоре”, види као удар на међународни јавни поредак, али и као пројекат који може да се оствари само на силу, што је атак и на међународни мир. Вилијам Вокер најавом да има план на коме ради и који ће ујединити све Албанце из Албаније, Косова и албанске дијаспоре, прекршио је низ међународних аката који се тичу државних граница, објашњава за Спутњик стручњак за међународно право Славка Којић. „Вокерoва изјава представља јавни позив и удар на међународни јавни поредак, који се заснива на Повељи Уједињених нација. То је истовремено и јавни позив за кршење (прекрајање) постојећих граница држава-чланица УН. Овако нечим прекршили би се сви акти

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)

10. мај 2017.

„Требало је спасти оно мало заосталог блага и прикупити ретке остатке, које је општа и судбоносна олуја поштедела. Ми смо то у границама могућности учинили“ У Архиву, који је стигао са Колумбија универзитета, налази се већи број писама, докумената, која се односе на интерес који је кнез Павле имао за сликарство. Он је био школован историчар уметности и ниједан од докумената се није случајно нашао у Збирци. Кнез је сваки слободан тренутак посвећивао изучавању сликара као што су били: Тицијан, Тинторето, Белини, Мантења, Рубенс, Ел Греко, Гоја, Лука Кранах, Басано, Шарден, Клод Лорен, Никола Пусен… Волећи сликарство и, наравно, све лепе уметности, кнез Павле као да се придржавао једног Пусеновог

Крестић: Меморандум САНУ није разбио Југославију

7. мај 2017.

Академик Василије Крестић о документу САНУ из 1986: Залагали смо се за очување земље и упозорили на сепаратизам. И комунисти су осећали да нешто мора да се мења Меморандум САНУ из 1986. показао је сву трагедију положаја српског народа у Југославији уређеној уставом из 1974. године. И то је оно што је засметало непријатељима Србије, српског народа, па и Српске академије наука и уметности. Срби су тиме показали да знају у каквој су ситуацији и да су принуђени да траже решење. Србија је била добра док је ћутала и сносила последице уставне расцепљености, а сазнање да је сазрела и да не жели више да трпи подређеност засметало је свима. Када

Ломпар: Југоносталгија влада само у Србији

7. мај 2017.

Мило Ломпар о новом издању дела “Дух самопорицања”: Показало се да књига нема никакав застарели – како су тврдили њени критичари и клеветници – него сасвим предвиђајући карактер После шест година од објављивања, књига Мила Ломпара “Дух самопорицања” на прагу је седмог издања у кући Catena mundi. Неколико пута проширивано и допуњавано, ово дело је наишло на велики читалачки одјек. Књига је, према Ломпаровим речима, подвргла оштрој критици владајућу парадигму коју оличава парола да Европа нема алтернативу, а све што се догодило после 2011. године дало је за право њеним закључцима. – Један мој критичар је у марту 2016. године оспорио моје тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији на

Заборављени књижевник и јунак Чедомир Павић (Фотодокументација "Политике")

Са Пацифика на Дрину

6. мај 2017.

Извештавајући о чувеној бици између српске и аустроугарске војске на Мачковом камену, на планини Јагодња поред Дрине, „Политика” је у броју од 21. августа 1914. (по старом календару) на првој страни објавила вест: „ЧЕДА ПАВИЋ – Још једна жртва”. Ко је био тај, данас углавном заборављен, човек чију је погибију тадашња редакција овог листа издвојила као посебну, међу око 800 припадника Прве српске армије који су, у сукобу са Шестом аустроугарском армијом, тамо оставили своје животе? Реч је о необичној и по много чему изузетној личности, књижевнику и новинару, који је био већ успешно започео свој живот у Америци, у коју се као политички емигрант склонио 1904, не би ли се

Бројање мртвих Срба

3. мај 2017.

Колико jе Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историjу? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар jе чудо што нам jе други – злонамерно – пишу? На кажем ово ради лицитирања броjкама; то jе пропагандна техника западног порекла коjа jе страна нашем карактеру. Али основни jе ред да се мртви достоjно сахране. Можда jе у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеноj цени – као што jе то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић. Жутооктобарске власти наjрадиjе би да забораве цивиле коjе су 1999. побиле

Спокојство Вукашина од Клепаца

2. мај 2017.

Кад су Вукашину Мандрапи, због одбијања да каже „Живио Павелић!“, одсекли оба уха и нос, и кад су запретили да ће му извадити срце, он је џелату рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ НОВЕМБРА 1942. Титова загребачка пријатељица Ванда Новосел, која је неколико месеци 1942. провела у Јасеновцу, сведочила је Титовим блиским сарадницима о ономе што је видела својим очима: – У јуну (1942), у логор је дошла њемачка комисија за одашиљање радника на рад у Њемачку. Узимали су православне мушкарце и жене. – Тада је почело систематско истребљивање православки, „чишћење“ оних које Њемцима нису биле потребне за рад. Убијали су све жене старије од 50 година, затим оне које

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

2. мај 2017.

„Ја сам пристао да понесем свој део одговорности у пучу 27. марта као и у догађајима који су затим следили. Али, брзо се показало да сам изманипулисан. Сада је рат готов и све је то завршено“, рекао је вођа пучиста по повратку у земљу „Био сам затечен када сам у предсобљу те виле угледао познатог пучисту из марта 1941. године, генерала Душана Симовића! Читао је ‘Политику’ и мирно, сталожено, седео у том простору, уживајући у пијуцкању кафе!“ Ово су речи Владимира Живанчевића (фељтон у ‘Политици’, 1. фебруар 1997. године, под насловом „Један чудан живот у земљи Србији“). Сцена се одиграва 1946. после Симовићевог повратка у Београд. Живанчевић је био повереник

Ђорђе Михајловић Фото: © Sputnik/ Сенка Милош

„Сахранили га“, а он од данас гази деведесету

1. мај 2017.

Поједини српски медији су, из само њима знаних разлога, сахранили чувеног Ђорђа Михајловића, чувара српског гробља на Зејтинлику. Чика Ђорђе је жив и здрав и позива све да сврате кад крену у Грчку на море, да, како каже, с њим попију шљивовицу за покој душе славних предака. Не бринем се, добио сам одличног наследника, каже Михајловић за Спутњик. Чика Ђорђе, иако данас улази у деведесету, свакога дана у преподневним часовима дочекује и испраћа бројне групе туриста из свих делова света. Са истим жаром последњих 57 година говори стихове. Иако отежано хода, спреман је да пешачи да би пронашао претке оних који траже прадеду „солунца“ који се није вратио. „Радујем се, ускоро ћемо имати посебан дан“, каже

Мрачна тајна Србије: Пасја гробља жртава комунизма!

29. април 2017.

Београд и већи градови у Србији посути су необележеним масовним гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог светског рата. Запањујућа је сличност са злочином у Сребреници, почињеним 50 година касније. Недавна пресуда првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу поново је отворила питање злочина у Сребреници, који су починиле снаге под командом генерала Ратка Младића, официра некадашње Југословенске народне армије, а последње три године каријере и Војске Републике Српске. Дрљави, амерички, пристрасни и какав год Хашки трибунал ипак је осудио већину налогодаваца и неке непосредне извршиоце тог стравичног злочина, гробови убијених су обележени и подигнут им је споменик. Догађаји из јула 1995. године углавном су истражени, злочин је