Srbi, tolerancija i srbofobija

Datum objave: subota, 20 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

MOLITVA PATRIJARHA PAVLA

Srbski narod je, sa svim svojim manama i gresima, suštinski i dalje dobar narod, narod stradalnika i mučenika, koji u svojim dubinama nikad nije pristao da postane dželat, nego je radije bivao žrtva. „Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje, ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome“, molio se Gospodu blaženopočivši patrijarh Pavle da svagda ostane tako. Dokaz da su mu molitve uslišene je, između ostalog, vest koju su preneli domaći mediji:“Neprofitna međunarodna organizacija „Project Implicit“, koja se u saradnji sa čuvenim univerzitetom Harvard bavi ispitivanjem društvenih pojava, sprovela je ogromno istraživanje nivoa rasizma u Evropi, sa čak 288.076 belih Evropljana koji su učestvovali u anketi. Istraživanje je sprovedeno od 2002-2015. godine, a rezultatima se ponajviše mogu pohvaliti Island i Srbija.“(1) Sjajno je to. Ali, kako nam je uzvraćeno na takvu dobrotu, za koju znaju i naši neprijatelji? Ovaj tekst je pokušaj da se, makar delimično, odgovori.

ŠOK OD SUSRETA SA SRBOFOBIJOM

Ljudske zajednice uobličavaju se oko žrtve. One istinske okupljaju se oko svetlih žrtvenih primera; agresivne i zločinačke svoju snagu crpe iz žrtvovanja nevinih, oko čijeg ubistva se slažu. Najbolji primer dejstva čiste Žrtve u istoriji je Hristos, Bog Koji je postao čovek da bi ljude spasao od greha, smrti i đavola i sjedinio ih sa Nebeskim Ocem. Njegova žrtva na Golgoti i potonje vaskrsenje uobličili su Crkvu, koja se pričešćuje Telom i Krvlju Gospodnjom i vekovima blagovesti Istinu Koja je Ljubav. Ali, postoje i drugačiji primeri – primeri čitavih civilizacija koje se okupljaju oko mržnje i ubilaštva, da bi mogle da opstanu u svetu ovakvom kakav je. O tome treba da pričamo kad pročitamo novu knjigu srbskog esejiste i pripovedača, Miladina Ćosovića „Moć i beščašće ili Beščašće moćnih/ Zašto su nas demonizovali“. Ova knjiga počinje Ćosovićevim sećanjem na period života u kome je imao optimistički pogled na svet, i u kome je verovao da će pad Berlinskog zida čitavoj Evropi, pa i nama, doneti ono najbolje što zapadna civilizacija može da pruži, od materijalnog napretka zasnovanog na poštovanju rada i njegovih plodova do uvažavanja ljudske ličnosti i istinske demokratije. Ipak, zapanjio se kad je video da SAD, kao sila pobednica Hladnog rata, u ratu posle raspada SFRJ, staje na stranu nacističkih saveznica iz Drugog svetskog rata, poput Tuđmanove Hrvatske. Verovao je, naravno, da će Nemačka biti na hrvatskoj strani. Ali Amerika? A onda je krenula lavina mržnje prema Srbima i srbofobija je postala jedna od temeljnih vrednosti globalističkog svetskog poretka. Ta mržnja se vaplotila u dva bombardovanja Srba osiromašenim uranom: 1995. u Republici Srbskoj i 1999. u Srbiji.

BEĆKOVIĆEVA „AMERIKA“

Šok koji je doživeo Ćosović zbog američke srbofobije opisao je Matija Bećković u pesmi „Amerika“: “Moji vršnjaci u Kolašinu/ Negde pedeset i koje godine/ Krenuli su na konjima/ Da beže u Ameriku//Potere su ih stigle na iskraj grada/ Iza prvih nužnika i svinjaca/ A da su se dokopali okuke i šipražja/ Lako su mogli umaći/ I pasti pravo na grudi Amerike/ Samo je budnošću organa gonjenja/ Izbegnuta i ova katastrofa//Ustali su s ticama/ I krenuli u predzorje/ Da bi za vremena stigli u Ameriku/ A nije bilo čestito ni odjutrilo/ Kad su provedeni kroz varošicu/ Sve s kradenim konjima/ Šarenim gaćama i kariranim košuljama/ I natpisima obešenim o vratu/ „Hteo sam da bežim u Ameriku!“//Tek što je opodnilo čitana je naredba/ Da su izbačeni iz svih škola u zemlji/ A istoga dana po kratkom postupku/ U prvomračje kad su dokonali/ Da će se uveliko baškariti/ Kao malo vode na dlanu Amerike/ U okovima kratkog veza/ Sprovedeni do na Paklena ostrva/ Bežanje preko granice/ Bio je jedini način odlaska u inostranstvo/ I da pas na alci nije bio svezan duž države/ Ceo narod bi odavno utekao.//Oni što su utekli ispod noža/ Odstupili su preko granice/ I već bili u Americi/ Zajedno s našim Kraljem/ Jedva čekajući da im se pridružimo.//Ali ako nama nisu dali u Ameriku/ Nisu mogli zabraniti Americi/ Da dođe k nama/ Ako ne do Svetoga Ilije/ Ono do Božića/ Sigurno do Vaskrsa/ Spolja se i pali svetlo u tamnicama.// I kad je konačno srušen Berlinski zid/ I sve tamnice od istog kamena/ Moji vršnjaci zvani Ameri izašli su na sunce/ I kao mrav što pod starost okrilati/ Skinutih kapa pred tranzistorom / Slušali Glas Amerike/ Očekujući da objave ime onog naroda / Najvećeg malog naroda na svetu/ Kako su oni mislili/ Heroja date reči / Palog za slobodu i Ameriku/ Koga je sloboda rodila/ A izdaja ubila/ To je najbolje znala Amerika/ I sve zapisala u knjigu istine/ Koja se čuva u svetom kovčegu/ U srcu Amerike/ Koju će sad otvoriti i početi da čita…// Ali Glas Amerike javljao se sa drugog sveta/ Jednako ponavljajući svoju novu lozinku/ PROŠLOST NAS NE INTERESUJE/ I preteći da će spržiti Srbiju/ Najdalje do Božića/ To je značilo sigurno do Vaskrsa/ I kako bi koji put ponovili/ PROŠLOST NAS NE INTERESUJE/ Onako kako bi izgovorili koju reč/ I kako bi koja padala po lišću/ Tako je i sama postajala prošlost/ A s njom je u prošlost odlazila Amerika/ Srušena s Berlinskim zidom/ Nestala s komunizmom.“ Da: za vreme komunizma, Srbi su gledali u Ameriku kao središte slobode i demokratije, kao u svoju saveznicu iz dva svetska rata, kao u zemlju u kojoj se dižu spomenici Draži, kao u svetilnik ljudskih prava. A onda su, posle komunizma, shvatili, kao i oni nesrećni Kolašinci, da uopšte nije tako.

KAPOROVA AMERIKA

Slično je bilo i iskustvo Mome Kapora, svojevremeno jednog od naših najvećih amerikanofila. Evo kako je opisivao, u „Putopisu kroz biografiju“, svoj zanos Amerikom: “Preda mnom je, dakle, ležala obećana zemlja Kalifornija. Frisko. Grad po ljudskoj meri sa tramvajima o koje čovek može da se keša kao kad je bio dete/…/Džiradeli skver, pun ludaka. One – man band. Sricao sam dalmatinska prezimena iznad ribarskih radnji na Fiš marketu. Iznajmio jedrilicu i jedrio po zalivu između Alkatraza i Sosalita, istom rutom kojom je nekad plovio moj omiljeni pisac Džek London./…/ Bio sam željan svega, naročito kineske hrane koje kod nas nije bilo. Odlazio sam u najbolje restorane i jeo američke stekove naučivši pri tom da se na pomfrit sipa kečap, koji sam prvi put u životu probao/…/Najviše sam voleo da sedim u Prezervejšn Holu, oronuloj drvenoj straćari čiji je izgled jako odudarao od pompeznog imena, gde su „Kad sveci marširaju“ svirali najstariji crnački muzičari sa Svit Emom za razdrndanim pijaninom“. Oni koji su se od socrelaizma spasavali čitanjem Skota Ficdžeralda, Foknera i Hemingveja, slušanjem džeza i pokušajem da razumeju enformel Džeksona Poloka, bajkama o dobrim kaubojima i lošim Indijancima, nisu ni slutili da će se jednom i sami naći u ulozi Indijanaca „sateranih da skapaju, ne u Stenovite planine, već u naše sopstvene gore“, pisao je Kapor u „Hronici izgubljenog grada“. Američkim avionima tipa F-16 komandovao je, veli Kapor, sam Džon Vejn, i oni su, nepogrešivo, rušili američki san kod Srba, koji su, malo po malo, pod pritiskom zapadnih humanitaraca i zapadnih vojski, doživeli ono što nisu mogli ni da slute kad su verovali da je Zapad ogledalo slobode i čoveštva. „Ostadosmo tako bez grada, bez svojih zemalja, i što je najgore, bez uzora našeg sentimentalnog vaspitanja“, zabeležio je jedan od naših najrazočaranijih amerikanofila.

ZAPAD KAO NADIRUĆI NIHILIZAM

U čemu je, po Ćosoviću, bila glavna greška Srba kad su Zapadnjaci u pitanju? U našem zaboravu sopstvenog istorijskog iskustva: “Po demokratiji, kulturi i visokom životnom standardu činilo nam se da je kod njih ostvaren čovjekov san o dobrom životu. Zaboravili smo na istorijske pouke – da se u dvadesetom vijeku dogodila dva najkrvavija rata u ljudskoj istoriji, da su Austro-Ugarska i Njemačka u ta dva rata po Srbiji pravile strašne zločine, provodile planove okrutnog satiranja srpskog naroda.“ Zaboravili smo koliko je kod Zapadnjaka Tanatos bio jači od Erosa. Zašto je čitav Zapad ustao protiv Srba? Ćosović je odlučan:“Od početka pisanja ovog teksta ugnijezdila mi se u pameti jedna (ružna?) asocijacija. Ružna bi bila u uslovima normalne komunikacije, ali pošto ništa nije normalno u odnosu Zapadnjaka prema Srbima, mislim i da nije nedolična. Prisjetio sam se: kad u selu noću zalaje jedan džukac najavljujući uljeza, oglase se svi psi koji ga čuju trudeći se da im lavež bude što glasnija i opasnija. Sveopštim lajanjem uljezu daju do znanja je nepoželjan. Kako vidjeti horsko ocrnjivanje (ličilo je na oblajavanje) nas Srba od strane Zapadnjaka i komšija iz susjednih država? Kao izraz psihologije krda – ujedinjeni djelujemo zastrašujuće – ili kao nadmjeno potcjenjivanje svojstveno ponašanju moćnih?“ Po Milovanu Danojliću, ljudi imaju potrebu da mrze. Ideologija ljudskih prava i tolerancije kod njih je izazvala frustracije koje su morali izliti na nekoga – krajem 21. veka, to su bili nezaštićeni Srbi. Po Ćosoviću, mržnja prema Srbima, kao „zaostalima“, bila je, između ostalog, plod njihove hipersekularizacije, odvajanja od svakog oblika hrišćanstva, poricanja porodičnih vrednosti, homoseksualizacije. Njihova dezorijentacija, gubitak osećanja smisla, rodila je antilogosnost postmodernizma. Stvarnost ne postoji; ona se proizvodi. I Srbi su, veli Ćosović, postali žrtve te proizvodnje privida. Jedan od tih privida je proglašavanje agresivnih ratova za „humanitarne intervencije“, što jeste naročiti cinizam. To je dovelo do ozbiljnih posledica:“Kulturnu prazninu ne mogu ispuniti postmodernizam, multikulturalizam, opštečovječansko bratstvo i slične iluzije. Tim kompenzacionim mehanizmima Zapadnjaci nijesu usrećili sebe, ali ih, uprkos, revnosno nameću čitavom svijetu; doduše po svojim mjerilima i sa jasnim ciljem – da razbiju patrijarhalna društva, religije i nacije, razobliče i obeznane narode, pretvore u atomizirane jedinke, unesu razdor kako bi sa njima lakše manipulisali.“ Zato je glavni dokaz „evropeizacije“ Srbije ništa drugo do parada polno dezorijentisanih, koju su, posle višekratnih pokušaja, na kraju organizovali 2014. godine, pri čemu su vlastodršci u službi tuđina zaštitu svojih „dezorijentisanih“ platili milion evra – od našeg novca!

KADA SU NAS DEMONIZOVALI?

Trenutak u kome su Srbi demonizovani zaista je bio nesrećan: SSSR se raspao, Rusija je došla pod vlast marionete Zapada, Jeljcina, SAD se udružuje sa Vatikanom, Nemačkom i Velikom Britanijom – i sudbina našeg naroda biva zapečaćena. Počeo je strašni rat posle sloma SFRJ. U tom ratu, Ćosović ne poriče, bilo je i zločina sa srbske strane. Ali, oni su preuveličani do neprepoznavanja istine, i priča o njima nije imala za cilj dostizanje te istine, nego satanizaciju naroda koji je trebalo razbiti. I zato nije čudo što je zapadnim srbofobima bilo dozvoljeno sve: od tvrdnje da oni uopšte nisu ljudi (Piter Justinov ih je stavio ispod životinja) do priče o petsto hiljada pobijenih Šiptara 1999. godine, i ideje donedavnog američkog potpredsednika, Džozefa Bajdena, po kojoj Srbe treba staviti u koncentracione logore. Ćosović smatra došlo je do nihilističke hipetrofije zapadnjačkog egoa:“Smisao življenja koji su im sekularizam, omalovažavanje predačkih vrijednosti, labavost porodičnih veza i grabežljivost kao stil života hronično nagrizali, otkrio im se u planetarnoj nadmoćnosti.“

UDAR NA SRBSKU SAMOSVEST

Zapadnim nihilistima naročito je smetala svest o Kosovskom zavetu, koji je optužen za „genocidnu politiku“ Srba devedesetih godina 20. veka. Austrijska „psihološkinja“ Ana Šucenberger napravila je „zločinački niz“ od kneza Lazara, preko Gavrila Principa, do Slobodana Miloševića. Ćosović kaže:“Kosovski mit nema etnološke i arhetipske korene, već je iznikao iz istorije srpskog naroda; srpska priča o Kosovu – epske pjesme, vidovdanska etika, ,,hronično tugovanje nad tragičnim usudom” -sve je to izraslo iz Kosovskog boja u kome je poraz srpske vojske prelomio srpsku istoriju: jedan slobodan i ponosan narod zapao je u viševjekovno ropstvo Otomanske imperije. Ta imperija, kao što kaže šeik Imran Husein (Pečat 391/2015) nosila je ,,antihrišćanski pečat” i njena ,,glavna agenda je pet stotina godina represije, zabijanja noža u srce pravoslavnih hrišćana koje treba zauvek da krvari”. Vjekovima poniženi i ugnjetavani srpski narod, njegova nesrećna svijest, u religijsko-hrišćanskoj perspektivi vidjela je kako ,,knez Lazar i njegovi vitezovi, iako mrtvi, osvajaju nebesko carstvo, mesto na kome su Srbi pobednici u večnosti”, a ,,Kosovo predstavlja sinonim neotuđivog trajnog posedovanja”. (Opširnije vidjeti u: ,,Kosovski kulturološki mit” Sanje Bošković.)“ Ako se tome dodaju hrvatski „stručnjaci“ koji su, na osnovu Njegoševog „Gorskog vijenca“, dokazivali srbsku genocidnost prema muslimanima, slika može biti konačna.

PSIHOPATE NA VLASTI

Po Džeraldu Selenteu, prognostičaru svetskih trendova, koga Ćosović citira, „u svim zemljama Zapada – SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Britaniji – na vlast su postavljene psihopate. Oni vole da sebe nazivaju različitim imenima, ali su ubice i lopovi.”(2) Kao takvi, oni nisu mogli a da se u svom pravom obličju ne pokažu i prema Srbima, kao što je rekao naš poznati prevodilac i esejista Dobrilo Aranitović: “Bil Klinton, perverzna moralna nakaza, nad čijim se ličnim i porodičnim moralom zgražavao čitav svet; gospođa Medlin Olbrajt, prežalosno hibridno biće koje, kao Baba roga iz najcrnjih bajki, kidiše na našu decu, nekada i sama dete nahranjeno srpskim hlebom, pod srpskim krovom, kao siroto Jevrejče spaseno od Hitlerove gasne komore; Havijer Solana, potomak konkvistadora i inkvizitora koji su nemilosrdno uništavali hiljadugodišnje kulture Maja i Asteka u Južnoj i Centralnoj Americi; perjanice Toni Bler i Robin Kuk, potomci najveće kolonijalne imperije koja svoj prosperitet duguje desetinama miliona opljačkanih i poubijanih robova stotinama godina širom sveta. Sve ove i njima bliske kreature kupljene su za šaku dolara narko-dilera šiptarske mafije.” Zato šiptarski vođi ponovo zovu Martija Ahtisarija i Medlin Olbrajt da im „pomažu“ u pregovorima sa Srbima. Slično se sličnom raduje, rekli bi stari Latini.(3)

KONTIUNITET ZLA

Ovde se sve vidi – između ostalog, i zašto „demokratski Zapad“ toleriše savremenu, neoustašku mržnju prema Srbima, veličanje Paveliža i proglašavanje Stepinca za sveca. Razlog je prost: isto ono što su Englezi radili Indusima, i Amerikanci Indijancima, i Belgijanci Kongoancima, i Australijanci Aboridžinima, to su ustaški Hrvati radili Srbima. Indijanski naučnik Vard Čerčil, istoričar koji se bavi genocidom nad svojim narodom, o tome je govorio u intervjuu Biljani Đorović: „Tokom četiri veka koji se protežu od 1492, kada je Kristofer Kolumbo kročio na „Novi svet“ Karipske obale, i 1892, kada je Popisni biro SAD zaključio da je manje od 250.000 Indijanaca preživelo unutar granica SAD, indijanska populacija za koju se procenjuje da je iznosila 125 miliona, redukovana je za preko 90%. Ljudi su u milionima umrli od presecanja sekirom ili mačem, živi spaljeni, rastrgnuti konjima, lovljeni radi zabave, bacani kao hrana psima, upucani, prebijani, probadani, skalpirani za nagradu, obešeni o kuke za meso, bacani sa ograde brodova u more, radeći do smrti kao robovi, namerno izgladnjivani, smrznuti na nekom od mnogobrojnih prisilnih marševa, u zatvorima i u nepoznatom broju slučajeva namerno zaraženi epidemijskim bolestima. Danas, kada je indijanska zemlja raspodeljena među osvajačima a indijanska populacija ostala tako malobrojna, ili tako dobro asimilovana da više ne predstavlja pretnju Novom svetskom poretku, to stanje se održava kroz različite pažljivo kalibrirane prakse osiromašenja i osipanja, ispiranja mozga, indoktrinacije i opsesivne sterilizacije. Zemlja na kojoj su indijanci opstali nakon brojnih preseljavanja, koristi se kao skladište toksičnog industrijskog otpada nastalog kao produkt dominantnog društva. Ta situacija je toliko akutna i nepovratna da je nekoliko naučnih organizacija preporučilo da se taj teren proglasi „žrtvovanim“ nacionalnom komforu i prosperitetu“. (4) Avaj, ma koliko to bilo mučno „drugosrbijancima“ i drugim, za pamet i moral, prikraćenim Srbima koji očekuju svetlost sa Zapada, Hrvati su Zapad; zato im je Zapad dao da naprave NDH i dozvolio, 1995, „Bljesak“ i „Oluju“. Naravno da ne zaboravljamo ko su najkrivlji. To su oni krvoloci sa njujorškog Vol Strita i iz londonskog Sitija, bankari, vampiri savremenog čovečanstva, koji su i smislili Novi svetski poredak i došli do ideje o „zlatnoj milijardi“ srećnih stanovnika planete Zemlje – sve osim te milijarde treba pobiti. Odmah do njih, po krivici, stoje i političari u službi Novog poretka, „bebe zla“, kako ih je nazvao Stanko Cerović, digestivni tubusi koji jednog dana sviraju saksofon, drugog dana javno plaču i „kaju se“ zbog seks-afera sa sekretaricama, a trećeg naređuju da Srbe (ili neke slične nevoljnike) bombarduju osiromašenim uranom, od koga se dugo i strašno umire.

ŠTA DA SE RADI?

U tom i takvom svetu, po kome, kako reče Branko Ćopić u „Bašti sljezove boje“, odavno putuje „kuga s kosom“, postoje samo dva puta: ili da budeš sa zločincima i postaneš ono što i oni, ili da se, po meri svojih sila, odupireš zlu, koje izgleda pobednički, ali je, Hristovim vaskrsenjem, pobeđeno i slomljeno zauvek. Srbi se, za sada, zlu odupiru; sa svih strana okruženi bivšom braćom, koji svoj identitet temelje na srbofobiji (od Hrvata do „Milogoraca“), i pod neprestanim pritiskom Imperije, ne smemo zaboraviti našu izreku da pravda drži zemlju i gradove, i našu himnu koja peva Bogu pravde. Svet hrli u plamen velikog sukoba, posle koga će biti ili propast čovečanstva ogrezlog u greh i nepravdu ili novi početak, zasnovan na moralnom preporodu i pravu ljudi i naroda da žive slobodno. Istorija nam nalaže da, čak i u propasti, budemo odani svom dosadašnjem zavetnom putu, zasnovanom na rečima Lazarevim: “Zemljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Zato, na tragu patrijarha Pavla, i mi recimo Bogu pravde, Kome peva naša himna:„Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje, ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome“.

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 10. maja 2017):

1. pravda.rs/2017/05/05/u-ovome-su-srbi-najbolji-u-evropi/

2.www.pecat.co.rs/2014/12/dzerald-selente-virtuelni-berlinski-zid-oko-rusije/

3.rs.sputniknews.com/politika/201705051111056875-albanci-kosovo-ahtisari-pregovori-eu-1/

4.www.magacinportal.org/2015/07/20/biljana-djorovic-razgovor-sa-vard-cercilom-ta-mala-stvar-genocid-nad-indijancima/

Autor: Vladimir Dimitrijević

Izvor: Fond strateške kulture




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top