Brojanje mrtvih Srba

Datum objave: sreda, 3 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/broj-mrtvih-srba.jpg

Koliko je Srba poginulo u ratovima devedesetih? Koliko u oba svetska rata? Znamo li uopšte sopstvenu istoriju? A ako ne znamo, ili nećemo da znamo, zar je čudo što nam je drugi – zlonamerno – pišu?

Na kažem ovo radi licitiranja brojkama; to je propagandna tehnika zapadnog porekla koja je strana našem karakteru. Ali osnovni je red da se mrtvi dostojno sahrane. Možda je u tom zaboravu prema mrtvima i razlog što smo zaboravili vrednost slobode, pa ako o slobodi danas i pričamo, uglavnom govorimo o njenoj ceni – kao što je to onomad cinično radio hrvatski šovinista Radić.

Žutooktobarske vlasti najradije bi da zaborave civile koje su 1999. pobile „demokratske“ NATO bombe, jer je to, je li, bio uvod u „oslobađanje“ Srbije. Još manje ih zanimaju poginuli vojnici, koji su se, ispada, borili za Zlog Miloševića. Generale su isporučili haškom Minotauru. A pošto se već godinama vodi kampanja za priznavanje Tačistana, o pobijenim i proteranim Srbima sa Kosova i Metohije skoro niko više i ne govori…

Iako žutooktobarski sindrom daleko manje utiče na Republiku Srpsku, ni tamo se nije učinilo mnogo da se makar popišu žrtve građanskog rata u BiH. Umesto toga, proces brojanja mrtvih prepušten je zapadnim istraživačima (Eva Tabo i Jakub Bijak, za račun haškog „suda“) ili Sarajevu (Mirsad Tokača). Zato je trebalo skoro deset godina – tokom kojih je svakodnevno ponavljana notorna laž o 250-300.000 mrtvih – da se dođe do iole objektivne spoznaje o broju žrtava. Pritom još uvek dolazi do manipulacija brojkama, gde se muslimanske žrtve preuveličavaju a srpske umanjuju.

Tužna je ironija da je najbolje dokumentovano stradanje Srba na teritorijama gde nisu opstali. Zaslugom Save Štrpca i organizacije Veritas, pobrojane su žrtve „Bljeska“ (283 mrtvih, 15.000 proteranih) i „Oluje“ (930 mrtvih, 922 nestalih koji se vode kao mrtvi). A dr. Svetozar Livada je, sada već davne 2009, ukazao da je na popisu stanovništva u Hrvatskoj 2001 bilo 380.032 manje Srba nego 1991. Uprkos tome, danas Zagreb tuži Srbiju (!) za „genocid“ (!!) – iako je upravo u Tuđmanovoj Hrvatskoj ostvaren Pavelićev genocidni san.

Problem je što nikada tačno nije ustanovljeno koliko je Pavelićev režim pobio Srba, što dopušta novoj Hrvatskoj da taj zločin poriče.

Radove na iskopavanju kompleksa Jasenovac počeo je, pa zaustavio, Brozov režim. Isti onaj koji je betonirao jame u koje su ustaše bacale što žive što zaklane Srbe. Titu i titoistima savršeno je odgovaralo da love u mutnom. Bez saznanja o stvarnom obimu zločina, Srpske žrtve u NDH mogle su da se guraju pod tepih u ime „bratstva i jedinstva“ i velike moralne uravnilovke. Drugačije nije mogla da se održi jedna frankenštajnovska tvorevina u kojoj su dželati imali jednaka (ili čak veća!) prava kao i žrtve.

Jedna od posledica ove namerne aljkavosti i apsolutnog nepoštovanja prema mrtvima je ustaška priča o „križnom putu“ u Blajburgu – bogohuljenje najgore vrste za istinske hrišćane – ali i današnja priča o „genocidu“ od tri čoveka u Žepi (slučaj Tolimir).

Tako je 1945 napravljena proizvoljna procena demografskih gubitaka na 1,7 miliona. Potom je 1964. Savezni statistički zavod objavio procenu stvarnih ratnih gubitaka: 1,1 milion. Slične cifre su posle predložili Bogoljub Kočović i Vladimir Žerjavić.

Kočović je 1985 u Londonu (!) objavio knjigu u kojoj je demografske gubitke Jugoslavije procenio na 1.925.000 ljudi, a stvarne na 1.014.000, s tim da bi navedene cifre mogle „da variraju i do 250.000, gore ili dole“. Što je malo mnogo za statističku grešku…

Sličnim ciframa kasnije je baratao hrvatski ekonomista Vladimir Žerjavić, koji je naveo brojku od 2.022.000 kao demografske gubitke, a 1.027.000 kao stvarne. Pritom se broj stradalih Srba kod Kočovića kreće od 500.000 do 580.000, a kod Žerjavića iznosi oko 530.000.

Ovi podaci se, inače, navode u hvalospevu Venceslava Glišića Kočovićevoj knjizi, koji je 2006. objavio NIN. Glišićev tekst takođe spominje – i odbacuje kao neverovatno – istraživanje Životija Đorđevića iz 1997, koji je demografske gubitke Jugoslavije procenio na 2.825.000, a srpske na 1.820.000 (stvarne na 1.607.000).

Iz nekog razloga, Glišić smatra neverovatnim da je toliko Srba moglo da strada u ratu gde su Nemci streljali sto za jednog, Ustaše četiri godine gotovo neometano sprovodile kampanju genocida, a Srbi činili većinu boraca (pa samim tim i poginulih) kako u JVuO, tako i u Titovoj NOVJ. Ali zato smatra Žerjavića merodavnim. Isto misli i Jovan Mirković, istoričar i viši kustos u Muzeju žrtava genocida, a ranije i direktor Spomen-područja Jasenovac, koji je 2012 dao intervju NSPM.

Pritom niko ne spominje da je Žerjavićevu analizu 1992. objavio Hrvatski informacioni centar, službeni organ propagande Zagreba.

Ili da je po njemu od ustaša stradalo samo 78.000 Srba civila – 50.000 u Jasenovcu i 28.000 na drugim mestima. Ili da je Žerjavić tvrdio da je tokom rata u BiH stradalo 220.000 ljudi – a ne, kao što je posle ustanovljeno, manje od 100.000. Kako je onda moguće Žerjavića smatrati verodostojnim?

Insistiranje na istini, na podacima a ne maštarijama, nije samo profesionalna deformacija istoričara, već suštinsko pitanje oslobađanja od tiranije laži: o „jednom plemenu tri imena“, koja je omogućila genocid u NDH; o „bratstvu i jedinstvu“ koja je omogućila

frankeštajnovsku SFRJ; i o „velikosrpskoj agresiji i genocidu“ na kojoj počiva današnji balkanski haos. Namerno ne kažem poredak.

Dok se ne iskopa istina o mrtvima, nećemo moći sahraniti ni njih, ni ove tri velike laži. Ali ćemo svakim danom sahranjivati svaku nadu u bilo kakvu budućnost.

Piše: Nebojša Malić

Izvor: Intermagazin

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top