Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Да би изазвао скок вредности обвезница ратне штете два одсто министар финансија употребљава законски дозвољене мере, али претходно обавештава неколико банака и индустријалаца како би купили велике количине обвезница које су преплавиле тржиште

Милан Стојадиновић рођен је 1888. године у Чачку, где је свршио средњу школу. Правне науке студирао на Универзитету у Београду, а 1911. промовисан за доктора права (докторска дисертација „Немачки устав“). Као државни питомац одлази у иностранство на специјализацију финансијских наука и три године проводи у Немачкој и Француској. Неко време био је у француском Министарству финансија, а 1917. године већ на положају начелника Министарства, а 1918. на положају генералног директора државног рачуноводства. Оставку на државну службу дао је 1919. године и одао се банкарству. Постао је директор Енглеске државне банке, потпредседник берзе у Београду и хонорарни професор науке о финансијама на Правном факултету у Београду. Затим је изабран за председника Берзе у Београду и на том положају остао је дуже.

У владу Николе Пашића ушао је 1922. године и заузео портфељ министра финансија. С малим прекидима, ту је остао све до 1926. године. За народног посланика изабран је 1923, први пут на програму Народне радикалне странке, а затим је поново биран 1925. и 1927. године као носилац листе. Био је члан главног одбора Народне радикалне странке. У кабинету Богољуба Јевтића, 1935. године заузео је поново положај министра финансија. Те године именован је за сенатора, а 20. јуна исте године Стојадиновић је образовао свој први кабинет, у који су ушли представници тада опозиционих група др Антон Корошец, др Мехо Спахо и други. Уз председништво Министарства, заузео је и портфељ министра спољних послова. До 4. 2. 1939. непрестано је био на челу владе.“

Од тог дана почиње Стојадиновићев пад, понижење, дуга интернација и на крају – заборав. Цветковић га хапси, убрзо предаје Енглезима који га на Маурицијусу држе шест година (1941-1947). Бивши најбогатији човек на Балкану одлази у Рио, затим у Буенос Ајрес, где остаје до смрти, 1961. године.

Богатство Милана Стојадиновића пред Други светски рат процењивало се на седамсто милиона динара, чиме је важио за једног од најбогатијих људи у земљи. Уз истакнуте политичке функције које је непрестано обављао Стојадиновић је тако, уз краљевски двор, био најмоћнија личност у Југославији. Његов пријатељ и један од важнијих масона Ђорђе Боди из затвора у Нишу 1952. комунистичкој тајној полицији открива све око чувене афере „Два одсто ратне штете“:

„Пошто Немачка ни економски ни финансијски није могла да плати савезницима као државама, накнаду за трошкове рата и упропашћеног материјала, у Версају је усвојено решење које признаје само накнаду штете приватним лицима, оштећеним грађанима Француске, Белгије, Србије и Црне Горе. Ове одредбе Уговора о миру изигране су од Краљевине СХС Законом о ратној штети и обвезницама два одсто ренте ратне штете које су гласиле на ‘доносиоца’ и тако постале хартије од вредности врло погодне за банкарско-берзанске шпекулације и трговачке трансакције.

У Уговору о миру стајало је прецизно да се ратна штета досуђује грађанима тадашње Краљевине Србије и Црне Горе у златним францима (5,5 милијарди); међутим, створена Краљевина СХС доноси Закон о ратној штети и обвезнице два одсто ренте ратне штете, па се појављује као поверилац за репарације од Немачке за шта није имала активну легитимацију. Грешка коалиционе радикалско-демократске владе искоришћена је прво од Немачке којој је било у рачуну да плати репарације у натури (машинама, старим материјалом итд.) а себи да обнови индустрију модерним машинама (са јачим капацитетом производње и савременим изумима за време рата) и да се на лак начин извуче из једне тешке обавезе Уговора о миру.“

Грешку коалиционе владе са Законом о ратној штети, тврди Ђорђе Боди, искористила су после мартовских избора 1923. године два министра: доктор Милан Стојадиновић, министар финансија, и доктор Лаза Марковић, министар правде, обојица рекламирани као еминентни стручњаци. С поменутим министрима, несумљиво споразумно, искористили су грешку Закона о ратној штети и целокупног решења репарационог питања: банке и банкари као шпекуланти и индустријалци, који су стекли стотине милиона, иако нису били оштећени, јер многи за време рата уопште нису постојали.

„Афера ‘са ратном штетом’ састоји се из низа трансакција берзанско-шпекулативних из којих су поједине банке и банкари формирали огромне капитале, а поменута два министра богатства.“

Доласком на положај министра финансија, Милан Стојадиновић почиње да ради на ратној штети и јачању државних хартија од вредности, а нарочито „обвезница два одсто ренте ратне штете“, које су на берзама биле натуране испод вредности. Обвезнице су на тржишту куповане и продаване од 100 до 120 динара, иако је номинална вредност била хиљаду динара комад – каже се у тајном извештају Удбе.

Да би изазвао скок вредности обвезница ратне штете два одсто министар финансија употребљава законски дозвољене мере, али претходно обавештава неколико банака и индустријалаца како би купили велике количине обвезница које су преплавиле тржиште. У овој шпекулацији учествовале су: Јадранска банка, Босанска банка, Југословенска банка и Банка Глик, тврди Боди, које су покуповале у огромним количинима ренту од два одсто ратне одштете за 110 и 120 динара. Цене су на берзи за кратко време скочиле на 450 и 500 динара по комаду, тако да је поменути конзорцијум банака зарадио око 400 милиона динара, у чему учествује и Милан Стојадиновић, тада министар финансија.

Као генерални директор тада новоосноване „Енглеско-српске банке“ у Београду, од 1919. до 1921. године, Стојадиновић је учествовао у малверзацијама које су утврђене после пропасти ове банке 1921. године. Утврдило се да ова банка није унела ни пет банкнота иностраног капитала, да је новац прибавила преко милионских кредита од Народне банке и других банака из Југославије, да се бавила шверцом девиза и валута, као и да је апсорбовала велике улоге на штедњу масе ситних улагача који су падом банке изгубили своје улоге. Пред пад ове банке, Стојадиновић благовремено даје оставку на положај генералног директора тако да је судска одговорност пала на директора одељења Утјешиновића, који је осуђен на неколико година робије, због чега је покушао да се убије пуцањем из револвера у слепоочницу.“

Разговарајући са Титовим обавештајцима у Буенос Ајресу, Стојадиновић је кнеза Павла називао „битанга“ и пристао је на сарадњу са Удбом инсистирајући да његов брат Драгомир буде пуштен из затвора. Добио је обећање да ће му из државних архива бити стављене на располагање копије ради писања Мемоара. Када је Удба пустила из затвора његовог брата, „у просторијама службе за контролу странаца 7. новембра 1955. године, Удба прави план рада с Драгомиром Стојадиновићем:

„На првом састанку тражио сам од Стојадиновића да изнесе на којим питањима нам може пружити услуге које је понудио приликом разговора с државним секретаром СУП-а.

Он је углавном рекао: Да по доласку у Аргентину утиче на брата Милана како би се овај повукао из политичког живота и прекинуо непријатељско деловање против нас.

Да својим присуством учини да нам Милан помогне код трговачких послова с Аргентином, уколико Милан и сада има добре позиције код аргентинске владе.

Да кроз ‘Српску заставу’ напада на Цветковића и Павла по материјалима који би му се пружили.“

По свему судећи, у Удбиној кухињи је подгрејана дезинформација о тајном договору Хитлер-кнез Павле, према коме је кнезу Павлу Хитлер обећао да ће бити краљ ако Југославија приступи Тројном пакту. Стојадиновић је мрзео кнеза и није му било тешко да у својству историјског сведока напише да је кнез Павле, „под утицајем своје амбициозне жене“, желео да преотме круну младоме краљу Петру.

Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)