Први светски рат је српском народу донео незапамћена страдања, муке, патње, али и митске битке као и велику победу. Управо та победа извојевана вером и српским срцем, као и пад Хазбуршке монархије коначно доноси и остварење вековног сна. Вековног али досањаног сна да велика већина Срба живи у својој Отаџбини. Да би разумели тежину борбе коју су Срби прошли као и да у будућности не би правили или понављали грешке морамо добро упoзнати своју историју. Будемо ли је пажљиво читали и слушали нећемо заборавити ни пропустити оно најважније. Знаћемо како су Срби одмах по избијању Великог рата масовно из Аустроугарске прелазили у Краљевину Србију и пријављивали се у добровољце. Ништа

Књига Бошка Бојовића плете причу о топличкој хероини Јелени Шаулић Бојовић. Млада учитељица постала борац Гајтанског одреда У сали Скупштине општине Пљевља промовисана је књига Бошка Бојовића „Јелена Шаулић Бојовић – јунаштво је цар зла свакојега“. О књизи су говорили др Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида у Београду, новинар Милан Кнежевић и аутор проф. др Бошко Бојовић. Претходно је епископ будимљанско-никшићки и администратор епархије милешевске Јоаникије, са свештенством и монаштвом Архијерејског намесништва пљеваљског, на Варошком гробљу одржао парастос Јелени Шаулић Бојовић, која је умрла 21. марта 1921. године. Аутор књиге проф. др Бошко Бојовић, професор на Сорбони, иначе унук Јелене Шаулић Бојовић, говорио је о животу славне Дурмиторке. –

Споменик јунацима битке на планини Гучево, где је на чувеној коти 708, српска војска, хладне кишне јесени 1914, задржала надмоћног непријатеља читавих 55 дана, без смене војника и са оскудним позадинским снабдевањем. Били су укопани на 20м од аустроугарских ровова, ради избегавања њихове артиљерије и изгинули безмало до последњег. Пред крај битке ровове више нису ни копали, јер су наслаганим лешевима својих сабораца дизали бедем испред куршума и гелера. Овај надљудски подвиг, у каснијим временима добрано заборављен, био је кључ величанствених победа српске војске на Церу и Колубари. Слава им! Везане вијести: Гучево – прва битка Броза и Драже | Јадовно 1941. Гуслао у паклу борби | Јадовно 1941. Србе

После пробоја Солунског фронта, око 1.500 преживелих топличких устаника прикључило се српској и савезничкој војсци и учествовало у завршним борбама за коначно ослобођење земље Рањени Коста Косовац, с малобројним људством, све теже се кретао и измицао појачаној потери окупатора. За њим су јурили 11. ополченски пук, 18 бугарских контрачета и аустријски потерни пук. Потерним снагама командује лично генерал Нерезов, а заменик му је потпуковник Атанасов. Аустријским снагама наређује пуковник Клем. Крајем децембра 1917. године, скрива се у околини села Гргура код Блаца у топличком крају. Издајници, предводећи окупаторе, откривају његово место боравка. Усамљен, Војиновић води последњу одлучну битку на живот и смрт. Овога пута нема пробоја, јер нема са ким,

Како је време одмицало, терор окупатора је појачаван. Народна воља је полако попуштала. Устаничке четовође готово свакодневно су гинуле, јединице се растурале, а појединци скривали Ригорозне мере за ликвидацију четничког и устаничког покрета и народа у Топличком, Косаничком и Јабланичком округу довеле су народ до потпуног физичког истребљења. Та најдрастичнија мера, уз разне видове уцена, поткупљивања, награђивања полако је сламала отпор народа и бораца. Аустријанци су за сваког потказаног јатака давали награду од 200 круна, за мртвог четника 500, а за живог 1.000 круна, Глава Косте Војиновића била је уцењена на 40.000 круна. Испрва, то није наилазило на пријем код сељака, па се у аустријском извештају од 7. јула 1917.

Крајем маја 1917. године бугарска команда је била присиљена да констатује: „У бугарском подручју мир није у потпуности успостављен… устанички покрет поново је оживео у поређењу са мартовским покретом, који је био у великом стилу, разлика је у томе што се ми данас суочавамо са расутим маневарским четама“. Војно бугарско руководство је коначно свесно да се српски четници не могу уништити јединицама регуларне армије, нити полицијским јединицама. Зато командант Моравске војно-инспекцијске области пуковник Дарвингов, који је био стари бугарски комита у Македонији, 16. јула 1917. године, објављује наредбу о промени тактике у борби против српских четника. Наредба садржи и упутство пуковника Тасова о формирању и дејству „контрачета“, чију окосницу чине

Врховна команда српске војске одлучује да пошаље свог изасланика са новим директивама устаничким вођама. Нажалост, упутства нису стигла до војвода на устаничком подручју Извјештај Врховној команди у Солуну требало је да уручи делегација коју су чинили: поп Димитрије Димитријевић, Александар Пипер, Ратко Стефановић, Грк Петар Пикула, Прока Планић, Влајко Владисављевић и Властимир Вуковић. Група је на пут од 400 км пошла 23. јула 1917. године из села Бабице, на Копаонику. Путовање дуго 35 дана одвијало се уз сталне непријатељске потере. Између Тетова и Гостивара дошло је до сукоба, где је погинуо Ратко Стефановић. Поп Димитријевић, Пипер и Грк Пикула, после окршаја, заробљени су на Сувој гори, (касније спроведени у Ниш

Више од хиљаду аустријских војника свакодневно је гонило војводу Косту Војиновића. Довели су специјални граничарски батаљон из Далмације. Он је вешто избегавао потере, али и прихватао борбу Око 1.500 четника сврстаних у мање чете и групе дејствовало је с планина Козјак, Кукавица, Гољак, Радан, Пролом, Арбанашке планине, Видојевице и Пасјаче. Мање борбе су водили војвода Јован Радовић у источној Србији, Коста Војиновић на подручју Копаоника и Јабланички одред у Горњој Јабланици, а одред војводе Тошка Влаховића у Пустој Реци. Да би четничка борба била убојитија и непредвидива, преостале устаничке једнице извршиле су реорганизацију. Тако је за командата Јабланичког одреда, уместо капетана прве класе Милинка Влаховића, постављен поручник Димитрије Беговић, за

Аутор: Ненад БЛАГОЈЕВИЋ После окончања српско-турских ратова седамдесетих година претпрошлог века, када су се Османлије повукле на простор јужне Србије, новоослобођени крајеви били су готово пусти. Тако ретко настањени били су потпуно незаштићени, од упада шиптарских и мухаџирских банди које су отимале стоку, летину и жене при томе убијајући мушке главе и чинећи разне зулуме. Муслимане из БиХ који су добровољно напустили своја имања не желећи да буду на територији под хришћанском влашћу турци су називали старом арапском речи мухаџир што значи избеглица. Сами мухаџири нису послушали речи Алексе Шантића који је кроз песму упућену њима рекао сву истину од које су бежали.   Остајте овдје… Остајте овдје!…Сунце туђег неба, Неће

Тешко је набројати све страхоте које су чињене приликом угушења устанка. Народ је платио страшну цену бугарске окупације. Уништена је младост, како би се Срби у корену истребили Злочини бугарског окупатора су, у ствари, материјализација смишљене стратегије уништавања једног народа зарад проширења сопствене територије. Чињенице то јасно показују: од новембра 1915. године до априла 1916. године, побијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 осталих житеља само у Врањском округу; у Дубокој долини, Дубрави, Стојковој шуми, Романовачком потоку, Занковој ливади, Радичевој њиви, Кобрачевој реци, Калиферу, Радићевој бари, Влашком долу и поред реке Вреле заклано је или стрељано 3.000 људи, жена и деце; у злогласној Араповој долини, изнад Лесковца, марта и

Окупатор је са доста мука, уз жесток отпор српских бораца, успео да освоји устаничка подручја. Аустроугарска војска, заједно са Бугарима, 13. марта 1917. године, ушла је у Прокупље После тешког пораза на Мрамору, Аустроугари су се брзо консолидовали и наставили наступање ка слободној устаничкој територији. Четовођа Радисав Тошић са својим борцима успешно је пружао отпор, добро се тукао и Новица Вељовић, који је штитио прилазе Малом Јастрепцу са северне стране, али је положаје морао да напусти јер је добио хитно наређење да заустави напад албанских пљачкаша који су упали у Косанички срез и почели да пале и пустоше села. У јабланичком и пусторечком крају врло храбро, умешно и упорно борили

На устаничку територију убрзо су стигли аустроугарски пукови са Соче, из Румуније и Италије, бугарске регименте са Солунског фронта и један део жандармерије из Босне и Херцеговине Окупаторске власти у почетку народног устанка у Топлици и Јабланици 1917. године нису придавале велику пажњу борбеним акцијама, ценећи да су оне привременог и ограниченог дејства и да не могу да угрозе њихова интересе. Ситуација на терену, међутим, била је другачија. Топличко-јабланички устаници борећи се за слободу своје територије, у каснијој фази дејстава, значајно су угрозили железничке и путне комуникације у долини Јужне Мораве, Нишаве и Вардара, које су биле витално важне за немачке, аустроугарске и бугарске снаге на Солунском фронту. Српски устаници

Топлички устанак је био део ослободилачке борбе Србије и савезника у Првом светском рату. Створена је велика слободна територија и формирана устаничка држава са центром у Прокупљу Устаничке борбе су се шириле и на аустроугарске окупационе зоне. У Блацу је био смештен аустроугарски гарнизон којим је командовао мајор Ратки. Устаници су разрадили план за ослобођење Блаца, тако што би гарнизон напали из три правца, са циљем да се насеље опколи стрељачким стројем. Из правца Прокупља очекивала се помоћ од Косте Војиновића са одредом. Четама одређеним за напад командовали су Милош Милошевић, Јеротије Ђенадић и Вучко Пантић. Напад на Блаце започео је 4. марта у 4 сата и трајао је 14

На збору у селу Доња Трнава, без присуства војвода Војиновића и Пећанца, донета је одлука да се бугарски окупаторски гарнизон у Прокупљу нападне 2. марта у јутарњим часовима Устанак у Топлици и Јабланици био је народни покрет и одлучан отпор против дељења српских територија, предвиђен уговором окупираних земаља – храбро суочавање српског народа са великим непријатељским војним плановима, снажан отпор надмоћном противнику. Погодна прилика да се пресуди непријатељу указала се 25. и 26. фебруара 1917. године у селу Мачковац недалеко од Куршумлије. Наиме, група плаћеника – арнаутских жандарма пошла је у пљачку. На улазу у село, сачекала их је чета којом је командовао Илија Радоњић (Ица Калајxија) и потпуно уништила.