МАТЕМАТИКА СРАМА – 80 ГОДИНА ЛАЖИ И БЈЕЖАЊА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ

Пише: Dušan Bastašić

За „Новости“ Зоран М. Кос, новинар истраживач и сарадник Антуна Милетића (ФОТО)

Јасеновац – Доња Градина; Фото: Снимак екрана

Настављајући анализу коју сам започео на страницама „Новости“, суочен са све гласнијим најавама о оснивању новог Меморијалног центра у Београду према иницијативи Миодрага Линте, приморан сам да продубим своју реакцију на овај покушај измештања тежишта нашег страдања.

Овај текст је наставак борбе против институционалне површности која би, под плаштом „системске борбе за истину“, могла коначно да запечати нашу удаљеност од аутентичних гробова. Док припремам ове редове, сведочимо врхунцу институционалног цинизма који потврђује све моје претходне бојазни. Музеј жртава геноцида (МЖГ) објављује позивницу: „Видимо се на отварању изложбе ‘Јасеновац – трајна опомена’ поводом 34 године постојања Музеја“. Локација: Галерија Атријум Библиотеке града Београда. Датум: 22. април.

Оно што у позивници свесно прећуткују јесте суштина самог датума. За њих је то рођендан институције; за историју, то је Дан пробоја логораша – дан САМООСЛОБОЂЕЊА сужњева који су својим телима јуришали на жице. И гле чуда, тај исти 22. април јесте и Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату – државни празник посвећен Србима, Ромима и Јеврејима страдалим у НДХ. Али какве то везе има са МЖГ-ом? Ко ће, уосталом, тај дан данас истински да обележава када га и сама струка претвара у рођенданску забаву?

Чини се да је овај датум само мртво слово закона, написано реда ради, док суштина страдања остаје затрпана под административним цинизмом и кабинетским маркетингом који нас све више удаљава од костију које у Доњој Градини и данас јаучу.

ТИШИНА КОЈА ИЗ СВЕ ГЛАСЕ ЈАУЧЕ: СВЕЋЕ У ПОЉАНИ И ПОРУШЕНИ ХРАМ

Чињеница да у Доњој Градини свеће и данас палимо „по пољани“, без јасних (читај: НИКАКВИХ!) хришћанских и православних обележја на гробним местима, говори више о нама данас него о злу од пре осам деценија. Градина није само музеј под отвореним небом; она је највеће српско гробље. А на том гробљу и даље стоји празнина тамо где је некад био Храм Светог Вазнесења Господњег (Спасовдан).

Док нам господин Линта из Београда нуди „меморијалне центре“, ми у Градини и даље газимо по темељима порушене светиње. (Напомена: Аутор, нажалост, познаје и историју необнављања овог храма, а ту такође постоје неке наше локалне „линте“ – али о њима ћемо писати неки други пут.)

Уместо што планирате нове зграде на Ушћу, зашто за почетак не обновите Храм на стратишту? Како можемо говорити о „култури сећања“ у Београду, док у Градини свећу не можемо запалити у цркви која је требало да буде подигнута да чува мир убијених?

Ово је најстрашнији доказ нашег институционалног и сваког другог лицемерја: лакше је обећавати милионске пројекте у престоници, него вратити звоно на порушену цркву у Доњој Градини. А зашто се нико не пита — зашто се не чују звона током службе за покој страдалих? У православној традицији звона имају кључну улогу у обреду парастоса:

Пре почетка – позивају вернике и најављују службу;

Током помена – звоне споро, тзв. „жалосно“ звоњење;

После службе – испраћају молитву у вечност.

Док звона Спасовдана не зазвоне над Уном, Савом, Доњом Градином и Јасеновцем… свака прича о „меморијализацији“ из Београда је пуцањ у празно. Тишина без звона је наш највећи грех према жртвама.

АРХИВСКА ОПОМЕНА: ЦИГЛА СА СРПСКЕ ЦРКВЕ ЗА „ПУЧКУ ШКОЛУ“

Док се данас из Београда предлажу нови меморијални центри, из архивске таме нас опомиње документ „Усташке обране“ из маја 1942. године (број 449). У њему се хладнокрвно извештава о рушењу српских кућа у селу Градина и православне цркве, како би се њихов материјал – цигла и цреп – искористили за државну школу у Јасеновцу. Ово није само папир; ово је доказ да је Градина од самог почетка била део истог крвавог инжењеринга уништења који се не може разумети из београдских канцеларија, већ само тамо где су ти темељи натопљени крвљу.

АНДРИЋЕВСКА „ПРОКЛЕТА АВЛИЈА“ НА САВИ: МЕМОРИЈАЛНИ ДУАЛИЗАМ ИЛИ ИНСТИТУЦИОНАЛНО ЛУТАЊЕ?

Најава изградње прво меморијала у Доњој Градини, па затим промовисање „дуо-меморијала“ на релацији Београд – Доња Градина, који се у јавности неретко представљају као својеврсне „куле близнакиње“ српског сећања, отвара дубока питања о јасноћи наше националне стратегије. Покушај да се ова два центра вредносно изједначе можда на најсликовитији начин илуструје деценијско институционално несналажење. Баш као у Андрићевој Проклетој авлији, кроз систем „приче у причи“, ми данас егзистирамо у лавиринту пројеката у којима термин „геноцид над Србима“ пречесто губи своју примарну тежину и фокус.

Парадокс времена и приоритета

Суочени смо са поражавајућим хронолошким парадоксом: док су други догађаји из наше новије историје добили своје меморијалне оквире релативно брзо, Доња Градина на свој достојан институционални израз чека више од осам деценија. У стручној анализи неопходно је констатовати да материјални ресурси никада нису били реална препрека – средстава за стратешке државне циљеве увек има. Проблем лежи у кризи воље и одсуству континуираног фокуса на битно и непролазно.

Док ми на Ушћу пројектујемо архитектуру сећања, гробови у Градини лагано урањају у заборав. Између два меморијална центра који се међусобно „подупиру“ само на папиру, истина о страдању остаје заточена у том међупростору, баш као уклети ликови у Андрићевој авлији – причајући приче које нико истински не жели да чује до краја.

ОПАСНОСТ ИЗМЕШТАЊА КОНТЕКСТА

Инсистирање на „упаривању“ аутентичног стратишта са административним центром у Београду може се тумачити као методолошки бег од непорециве чињенице локације костију. Поставља се оправдано питање: да ли се кроз овакве паралелне системе, свесно или не, припрема терен за редефинисање историјског контекста далеко од гробних поља? Ако се истина о геноциду бирократизује и измести из свог природног амбијента, губи се аутентичност која је кључ сваког меморијалног процеса.

Дао драги Бог да моја запажања буду погрешна, али дужност новинара истраживача јесте да упозори на ове аномалије пре него што оне постану неповратна чињеница.

Да нам се „понављање“ не би поновило

Ваља нам избећи, барем на гробним пољима Доње Градине, та трагична „понављања историје“. Ову фразу данас користе скоро сви српски говорници, често олако и без разумевања тежине коју она носи. Међутим, све су прилике да су нам наши „стари зналци“ то понављање опет наменили, нудећи нам нове институције далеко од костију и нове фасаде далеко од истине.

Ко уме да види „између редова“, томе је све јасно. Линтин Београд и „велелепни“ пројекти у говорима који занемарују аутентичност стратишта само су стаза ка новом забораву. Градина не тражи говорнике, она тражи чуваре. Не тражи раскош, већ монументалну тишину која опомиње. Ако данас дозволимо да нам се сећање поново административно измести, сутра ћемо се пробудити у историји која се већ поновила — тамо где ми поново пребројавамо кости, док неки нови „зналци“ из удобних фотеља цртају мапе нашег страдања.

Кад се сукобе завет и бирократија: Вучић у Градини, Линта у кабинету

Није прошло ни неколико дана од парастоса у Доњој Градини (19. априла 2026. године), где је председник Србије Александар Вучић јасно и гласно поновио завет: Меморијални центар ће никнути овде, у Доњој Градини. Председник је нагласио да ће Србија финансирати центар на самом стратишту, као одговор на неправде и забране које долазе из Загреба.

И док председник државе говори о „велелепном меморијалу“ на обали Саве, Миодраг Линта, народни посланик у том истом систему, нуди потпуно супротну визију – Београд. Поставља се логично питање: за кога и у чије име говори Линта? Ако државни врх Србије препознаје да је Градина место где истина мора бити уклесана у камен, зашто Линта покушава да ту исту истину „пресели“ у београдску администрацију?

Вучић је у Градини питао зашто Београд 1944. године није ослободио Јасеновац. Изгледа да Линта ни данас, осам деценија касније, не разуме суштину тог питања. Предлагати Београд за центар сећања на жртве НДХ јесте поновно напуштање Градине. То је покушај да се историја поново пише из канцеларија, док кости Доње Градине у Поткозарју чекају да се обећања испуне тамо где су и дата – на самој ивици јама.

ИЗМЕЂУ „ВЕЛЕЛЕПНОСТИ“ И ПИЈЕТЕТА

Иако је председник Вучић у Доњој Градини исправно лоцирао будући центар истине, морамо се осврнути и на саму терминологију која се користи у државном дискурсу. Употреба речи „велелепан“ за меморијал у Градини открива одређено неразумевање суштине овог места. На стратишту где су деца и недужни на најмонструознији начин уморени, ништа не може бити „велелепно“, јер тај термин сугерише сјај, раскош и спољашњи декоративизам.

Доњој Градини није потребна велелепност, већ монументалност која ће преживети векове; потребан јој је пијетет који ће омогућити молитвену тишину и свети простор који доликује највећем српском гробљу под отвореним небом. Свака фасада која „шљашти“ или грађевина која се надмеће својом „лепотом“ биће само увреда за кости које леже испод ње. Права култура сећања не почива на раскоши објекта, већ на тежини истине коју тај објекат треба да заштити.

ЗАВЕТ АНТУНА МИЛЕТИЋА: „НЕ ПРЕКО РЕКЕ!“

Моје неповерење према београдским институцијама није само новинарски-истраживачки став и искуство са МЖГ, већ завет који сам примио од свог учитеља. Као сарадник и ученик пуковника Антуна Милетића, сведок сам његове горке спознаје о раду Музеја жртава геноцида (МЖГ) у Београду. Милетићу, човеку који је свој живот уградио у документацију о Јасеновцу, данас је практично онемогућен приступ грађи коју је сам стварао и завештао. Иста судбина задесила је и легат Драгоја Лукића, родитеља истине о страдању деце ( и сам дете -борац страдалник!)Поткозарја. Док се у Београду врата затварају пред онима који су поставили темеље сећања, ресурси се троше на „пеглање“ историје и стављање фокуса на лик и дело Дијане Будисављевић, што често служи као параван за маргинализацију кључних истраживача. Због таквог односа, Антун Милетић је донео честиту исправну и људску одлуку: своје радове објављене и необјављене радове, књиге и радове, и непроцењиву грађу, на основу које је писао своје радове, завештао је једној Институцији у Републици Српској. Уз ту одлуку оставио је завет мени, његовом сараднику, који леди крв у жилама: „Не преко реке!“

Тиме је јасно поручио – његов ЛФ и оно што је он о Јасерновцу писао – истина не сме ни преко Саве у Хрватску, али ни преко Дрине у Београд. Милетић је знао да се у београдским ходницима истина често претвара у валуту за политичку трговину или чисти новац , док у Републици Српској она остаје питање биолошког опстанка. Ако највећи живи истраживач Јасеновца не верује Београду, зашто би му веровао народ Поткозарја и моја маленкост? Предлог Миодрага Линте да се у престоници Србије гради нови центар јесте директно гажење Милетићевог завета и покушај да се „кључеви истине“ поново предају онима којима су ходници важнији од гробница.

Аутор ових редова још није чуо звона у Доњој Градини да јаучу и оплакују мртве, али је видео црвене тепихе и приметио да су политичари, без обзира на све лажи, увек два корака испред струке; данас историјска и музејска наука политици нису чак ни „потрчко“( читај: ни до колена!), већ неми и понижени статисти и удварачи.Тешко је и мучно, али изгледа да нам је такав крст: да истину носимо на леђима док је они којима је то посао продају за мало галеријског сјаја.

Извор: НОВОСТИ