Toplica – vek posle

Datum objave: nedelja, 19 marta, 2017
Veličina slova: A- A+

Autor: Nenad BLAGOJEVIĆ

Posle okončanja srpsko-turskih ratova sedamdesetih godina pretprošlog veka, kada su se Osmanlije povukle na prostor južne Srbije, novooslobođeni krajevi bili su gotovo pusti. Tako retko nastanjeni bili su potpuno nezaštićeni, od upada šiptarskih i muhadžirskih bandi koje su otimale stoku, letinu i žene pri tome ubijajući muške glave i čineći razne zulume. Muslimane iz BiH koji su dobrovoljno napustili svoja imanja ne želeći da budu na teritoriji pod hrišćanskom vlašću turci su nazivali starom arapskom reči muhadžir što znači izbeglica. Sami muhadžiri nisu poslušali reči Alekse Šantića koji je kroz pesmu upućenu njima rekao svu istinu od koje su bežali.

 

Ostajte ovdje…

Ostajte ovdje!…Sunce tuđeg neba,
Neće vas grijat kô što ovo grije;
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko će naći bolju?!
A majka vaša zemlja vam je ova;
Bacite pogled po kršu i polju,
Svuda su groblja vaših pra
đedova.

Za ovu zemlju oni bjehu divi,
Uzori svijetli, što je branit znaše,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vaše.

Kô pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka plače za svojijem čedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat’te se njojzi u naručju sveta;
Živite zato da možete mrijeti
Na njenom polju gdje vas slava sreta!

Ovdje vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas neće;
Bolji su svoji i krševi goli
No cvijetna polja kud se tuđin kreće.

Ovdje vam svako bratsku ruku steže –
U tuđem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krše sve vas, sve vas veže:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta,

Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba
Neće vas grijat kô što ovo grije –
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije..
.

Aleksa Šantić

Umesto da poslušaju srce i ostanu sa svojom braćom po krvi, otišli su. Sami su tako izabrali, nije uspela duša da izdrži. Promenili su im pod pritiskom đedovi veru i tada u njihove živote i dušu uneli večni nemir. Taj nemir uvek ih je terao na pogrešan izbor. Zato su umesto da prihvate otvorene ruke i srce svoje pravoslavne braće doneli odluku da napuste svoja imanja. Otomansko carstvo ih naseljava u Južnu Srbiju (sada Makedoniju) dajući im zajedno sa zateklim šiptarima ulogu prvog bedema odbrane od Srba. Umesto istine i pokušaja da se sretnu sa svojim odrazom lakše im je bilo da se pretvore u muhadžirske bande i čine zločine.

Da bi se rešio taj gorući problem, knez Milan Obrenović IV, obnarodovao je da će se svakom naseljeniku dati zemlja u stalan posed. I ne samo to, već pomoći pri kupovini poljoprivrednih alatki, a mlađi muškarci će biti primljeni u graničarsku službu. Glavna uloga tih graničara upravo bi bila da štite državu od upada bandi i pljačkaša.

Uskoro su se počeli javljati budući kolonisti. Polako je počelo organizovano naseljavanje. Dolazili su čak iz Severne Dalmacije, Like, Bosanske krajine i naročito iz Crne Gore. Tako i sa vojvodom Pekom Pavlovićem dođe znatan broj njegovih bratstvenika, jer se nisu slagali sa samovoljnim i sujetnim knjazom Nikolom Petrovićem. (1)

Zato se u narednoj deceniji, na rubnom području novooslobođenog dela Srbije izmešaše dinarci iz mnogih srpskih pokrajina, borbeni i navikli na nedaće. Sada svoji na svome, uvek spremni da Otadžbinu brane oružjem od zlotvora iz susedne Otomanske imperije. Iako vrlo često sklon preteranom sumljičenju, knez Milan imao je poverenje u koloniste. On je  njih prihvatio, a oni mu nikada nisu zaboravili ili uskratili zahvalnost za naseljavanje. Njihovi sinovi su se školovali u Srbiji, stigli i do visokih državnih položaja ali svoj kraj Toplicu, nikada nisu zapostavili. Uvek mu se iznova vraćajući i time pokazujući da se nikad ne odriču sebe i ne zaboravljaju svoje korene.

Ne može nas zato začuditi što su potomci ovih kolonista u drugom kolenu bili oni na koje smo tako neizmerno ponosni. Upravo su oni činili većinski deo i bili onaj nepobedivi Gvozdeni puk iz Balkanskih i Velikog rata. To su oni div-junaci što su  srpsku i  svoju slavu svetom proneli, a svoju ratnu zastavu zasluženo ovenčali svim srpskim i savezničkim medaljama!

Posle Velikog rata, na paradama pobede ispod Trijumfalne kapije uvek  je defilovala  i jedinica kadrovaca koja nastavlja tradiciju puka „Knjaz Mihailo“. Marširali su pod jugoslovenskom zastavom ali prepoznatljivim srpskim sokolskim korakom. (2) Nije zastava zbunila Francuze, znali su oni dobro ko je tu ispred njih.  Zato su Parižani spontano klicali – Serben, Serben – jer su samo Srbi bili ti koji su ratovali na strani saveznika. Znali su Francuzi dobro da to nisu nikakvi izmišljeni Jugosloveni. Da bez obzira iz kog su dela naše Otadžbine uvek su u pitanju hrabri i ponosni Srbi.

Vojvoda Stepa, znajući njihove vrline i hrabrost, odredio je Gvozdeni puk kao zaštitnicu Druge srpske armije, teške 1915.godine. Vreme je pokazalo da iskusni vuk nije pogrešio,  oni će više nego savesno izvršiti taj složeni zadatak. Bez obzira na težinu zadatka i gubitke nisu posustali tokom cele operacije planskog povlačenja srpske vojske do mora.

Mnogi od njih ranjeni u tim borbama, pokušali su  da se domognu svog kraja kako bi izbegli zarobljeništvo. Tako se znatan broj iskusnih ratnika našao ponovo u Toplici, sudba je režirala da razlog tome bude opet nevolja. Ranjeni nisu uspeli da se povuku sa svojom jedinicom , ali su svom rodnom kraju bili sada možda potrebniji nego ikad.

Rodna gruda bila je okupirana od strane  Bugara i Austrougara, koji su ga podelili i zaveli svoju upravu. Posle perioda beznađa, nemoćni da se sami odupru zlotvoru i njegovim zločinima saznaše da se srpska vojska na Solunskom frontu bori za slobodu porobljene Otadžbine. Borbeni Topličani, odmah shvatiše Božju promisao i razlog zašto ih je Gospod ostavio na rodnoj grudi. Uprkos zuluma okupatora digoše glavu i počeše odlaziti u četnike, nastavljajući tako ponosnu i časnu tradiciju srpskog četovanja. Sukobljavali su se tako sa okupacionom upravom, kao vesnici da nije sve izgubljeno. Vraćajući narodu nadu i dajući primer da se ne sme pokoriti okupatoru, jer svi su oni prolazni a Srbija večna!

Koliko je bio magičan značaj Toplice, najbolje pokazuje primer kapetana Milinka Vlahovića, junaka sa Mojkovca. Kao pravi Srbin i svetosavac nije se želeo predati okupatoru. Zato je sa jednim vodom ratnih drugova odlučio da se probije do Toplice, znajući de će tamo sigurno biti borbe sa okupatorima i ustanaka!  „Ko sme, taj može“  – izreka vojvode Mišića, još jednom se pokazala ispravnom odlukom, kapetan Vlahović sa drugovima stiže u Toplicu.

Previranje u Toplici nije ostalo nepoznato ni srpskoj vrhovnoj komandi. Ovo na posebnom značaju dobija nakon oslobođenja srpskog Bitolja i mogućnosti da se uprkos okupatorske uprave, obnove stare četničke veze u delu Južne Srbije. Zato je vrhovna komanda vodeći računa o svom narodu i civilima donela odluku da pošalje jednog od najiskusnijih četovođa, Kostu Milovanovića-Pećanca. Njegovo je bilo  da utvrdi realno stanje i pomogne u samoorganizovanju naroda, kada počne ofanziva za oslobođenje okupirane Otadžbine!

Prioritetni zadatak Pećanca bio je da koliko je god to moguće više sačuva narod od zatiranja okupacione uprave, kada počne ustanak i razaranje neprijateljske pozadine. Srpska vojska i oficiri su oduvek znali da su upravo i oni sami deo naroda. Znali su da narod koji nema vojsku postaće sigurno sluga i rob, ali i vojska koja nema svoj narod postaje ili plaćenička ili razbojnička. Pećanac će složen zadatak izvršiti, i u rano proleće 1917.god stići u Toplicu, francuskim avionom sa Solunskog polja, letom iznad neprijateljskih trupa.

Kosta Milovanović na terenu zatiče već samoorganizovano rukovodstvo, koje predvode mladi potporučnik Kosta Vojinović i kapetan Vlahović. Oni su već uveliko pokrenuli široku inicijativu za onemogućavanje bugarske uprave da izvrši nasilnu regrutaciju srpskih vojnih obveznika. Osujetivši tako da na Kajmakčalanu, kom su okupatori  pretenciozno dali ime „Borisov grad“, dođe do najgoreg, pucanja Srba u Srbe. Sprečivši da se na frontu Srbi nađu nasuprot svoje braće i očeva po oslobođenju „Borisov grad“ dobija svoje zasluženo ime „Kapija slobode“,! (3)

Iako svestan posledica želje za početkom ustanka, Pećanac je prihvatio zajedničku odluku. Zato pomaže da se sama organizacija ustanka sprovede što je kvalitetnije bilo moguće. Sam trenutak ustanka zbio se u teško vreme, jer su upravo počele posledice antiruske „Februarske revolucije“. Kojom je dokazani srpski zaštitnik, car Nikolaj II Romanov nateran na abdikaciju, a svi uspesi Brusilovljeve ofanzive obesmišljeni, za dalje poražavanje neprijatelja! Ipak monolitnost ustaničkih redova i munjeviti početni uspeh, izbacio je okupatore iz kolotečine.

Skoro mesec dana je okupatorima Srbije trebalo da se saberu i prikupe dodatne snage za udar na ustaničku vojsku. Koja je u međuvremenu već organizovala i funkcionisanje pozadinskih službi i sve institucije civilne vlasti. Jasno pokazujući da nisu rulja, kako to zlonamerno danas pišu pojedini istoričari iz tadašnjih okupatorskih zemalja. Vsvetosavski narod sa slobodarskom tradicijom. Narod navikao da se u bunama odmah samoorganizuje sa civilnom vlašću koja funkcioniše. Bez elemenata bezvlašća, pljačke privatne imovine i terora lokalnih siledžija toliko karakterističnih za zapadne „demokrate“.

Mesec i po dana, ulagao je okupator ogromne napore da vojnički slomi ustaničke formacije koje su štitile oslobođenu teritoriju, bez ikakve mogućnosti za pomoć srpske i savezničke vojske! Nažalost u tome na kraju uspevaju. Posle slamanja organizovanog oružanog otpora, znatan deo ustanika rasuo se u male odrede koji su štitili užu teritoriju, oslanjajući se na lokalno stanovništvo za pozadinsko snabdevanje. Ponovo pokazujući da otpor okupatoru i robovanju kod Srba može biti sabijan i smanjivan ali nikad ugušen.

To je  okupatorima bio izgovor da organizuju akciju brutalnog progona civilnog stanovništva, ne štedeći nikoga, ni mlado, ni staro! Baš onako kako je za zlotvore i zločince karakteristično, a što su Austrougari i Bugari nebrojeno puta i pokazali. Ipak, sam legendarni vođa ustanika Kosta Vojinović, dugo je izmicao poterama. Verovatno bi u tome istrajao do oslobođenja da se nije pojavio onaj kukolj koji je oduvek najviše koštao Srbiju. Da se nije pojavio srpski izdajnik, koji ga je otkrio Bugarima.

Iskoristivši saznanje gde se Vojinović nalazi Bugari su opkolili usamljenu vodenicu, pozivajući ga na predaju. Ranjen, Kosta Vojinović pruža otpor i zadržava poteru do poslednjeg metka.  Poslednjim metkom presudio je sebi, kao časni srpski oficir ne želeći da se preda zlotvoru! Ni mrtvog neprijatelja zločinci nisu imali dostojanstva da ispoštuju. Bugarski komandant poternog odeljenja, odneo je mrtvo telo u Prokuplje i izložio da ga narod vidi. Nadajuči se i procenivši valjda da će tako ubiti u narodu volju za daljim otporom.

Ipak posle nekoliko dana, proradilo je i u njima nešto ljudsko. Vratili su telo do vodenice i dostojno ga sahranili, poštujući hrabrost mladog četnika! Shvativši da veru, hrabrost i herojsko srce Srbinovo ništa ne može da promeni. Kasnije je zahvalna Toplica neumrlog Kostu preselila na glavni trg. I pored toga mesto njegove sahrane kod vodenice i danas je često posećeno od potomaka nekadašnjih ustanika. Oni obilaze i taj znamen kao još jedan večni srpski spomenik na otpor okupatoru.

Kao iskusan četnik, realan u proceni sebe i neprijatelja, uspeo je Pećanac da se sa delom svog odreda probije između neprijateljskih potera i skloni čak u Rašku. Ceneći da će tamo kada počne srpska ofanziva moći da vrši diverzije u okupatorskoj pozadini, i prekida dotur municije i hrane za njihovu vojsku na frontu. Dolazak srpske vojske sačekaće sa malom formacijom, koja je ipak sačuvala 300 pušaka i 600 kilograma eksploziva, iz zaliha ustaničke vojske, za novi ustanak! U samoj Toplici, brojne ustaničke grupe sačekaće oslobodioce, odmah se uključujući u dalji  progon okupatora.

Sam ustanak je posledično imao ogromne ljudske žrtve, ali uspeo je u jednom, odustao je okupator od regrutacije Srba, videći da radije biraju smrt, nego li izdaju sebe i svoje slobode! I danas vek posle, uprkos višedecenijskiih brutalnih pokušaja preumljivanja Srba zapadni kreatori sveta nisu uspeli da izmene duše svetosavaca. Morali su da se suoče sa stvarnošću i istinom koja im kaže: dok je Srbije biće i Toplice, dok je Toplice, biće i Vojinovića, puna ih je Srbija bude li trebalo!

 

Izvor: Fond Strateške Kultrue

Vezane vijesti:

Sećanje na Toplički ustanak | Jadovno 1941.

Toplički ustanak: Nema života bez slobode | Jadovno 1941.

100 godina od bune u Toplici: Zašto je važan „Treći srpski …

Obeležena 100-godišnjica Topličkog ustanka | Jadovno 1941.

Ratni planovi za osvajanje Srbije | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top