Село Бразиловица код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смештеном на благој узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Маринковић. Његова шајкача промиче између споменика и заустави се код једног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера. – Био је велики српски јунак, добар човек и пажљив комшија. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми је у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља поменем га за покој душе – говори Маринковић стављајући на главу похабану шајкачу. На предњој страни споменика фотографија Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис – солунац. Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица сафотографијом исцрпљеног српског ратника из Првог светског рата

Спомен-плоча на староградским бедемима посвећена српским ослободиоцима Будве, коју су прије неколико мјесеци вандали оскрнавили црном фарбом, потпуно је очишћена. Чишћење је финансирао градски менаџер Будве Мило Божовић, члан Демократског фронта. Спомен-плоча, која је 1931. године постављена изнад Вељих врата Старог града у Будви, годинама изазива контроверзе и често је на удару вандала. На плочи пише: „На успомену доласка храбре побједоносне Српске војске, која послије јуначних побједа ослободи Будву на Митровдан, 8. новембра 1918. године, поставља Општина Будва“. Изнад тог натписа уклесане су ријечи Петра Другог Петровића Његоша: „Покољења, дјела суде…“. Историјска вјеродостојност уклесаних ријечи подијелила је политичку и стручну јавност у Будви. Либерална партија, која се налази у актуелној

Оранизоване арнаутске чете настављају свој рад на ремећењу државног живота у српским новим крајевима и уништавању хришћанског становништва. Главни напад разбојника управљен је на Дебар и јужни део западне српске границе, на места која су од главних војничких центара одвојена тешко проходним планинама исто колико и километарском раздаљином.”  Из овог чланка објављеног у „Политици” 22. септембра (9. по јулијанском календару) 1913. године, лако се може закључити да се у новоприпојеним крајевима Краљевине Србије нешто крупно дешавало. И, заиста, само две недеље од прогласа краља Петра о присаједињењу нових крајева Србији, у њеним југозападним областима почели су немири, који су за српску државу представљали ново, озбиљно искушење. Они су били последица

Грађевинско предузеће „Петковић“ Ново Горажде приводи крају обимне радове  на обнови и ревитализацији капеле српским ратницима у Вардишту код Вишеграда. Комплетне радове, чија прва фаза је почела средином  2016. године, у износу од 90.000 евра финансира Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања владе Србије, а предходиле су им добровољне акције Грађевинске секције Српског соколског друштва „Соко“ Добрун-Вишеград током 2015. године. Градилиште око капеле посјетила је делегација „Сокола“, коју су предводили архимандрит Јован Гардовић, духовник овог друштва и предсједник одбора за обнову овог здања, Славко Хелета, предсједник „Сокола“ и Александар Савић, уредник у Соколовој издавачкој секцији. Они су се увјерили да се радови изводе изузетно квалитетно, под стручним надзором

У ауторском тексту „Муке по Срби“ Владан Ранаковић наводи податке који указују да је Немачка дужна Србији да исплати заосталу репарацију не само за Други светски рат већ и за Први. Ракановић наводи да је на име ратне одштете за Први светски рат Немачка била дужна да плати Србији сваке године у просеку око 2.100.000 рајхсмарака, и то све до 1966. године, док је исплата од 1967-1988 (када се завршавао по уговору рок за исплату ратне штетет из Првог рата) био нешто нижи, и износио је око 1.600.000 рајхсмарака годишње. Никаквог кашњења није могло бити. Дуг за преостали део ратне репарације за Први светски рат који Немачка није исплатила Србији 

Један заробљени виши бугарски официр изјавио је српском команданту: „Цео дан на једној чуки борисмо се и борисмо се са железним пуком. Пет пута нас железни истера из наших редова. А и ми њих пет пута најурисмо са чуке. Но, не лези враже! Пред саму ноћ железни освоји чуку и наше редове. Моји војници побацаше оружје и опрему и дадоше се у панично бекство. Војници су бежали и гласно викали: Бегајте! Бегајте! Јури ни луди железни пук! Тога дана и једни и други имали смо велике губитке. На чуки само леш до леша убијен српски и бугарски војник. То је права људска касапница и страхота”. У рату с непријатељем српски

Величанствени Живојин Мишић у разговору са престолонаследником уочи стварања Краљевине СХС Живојине Мишићу, када ћете се одљутити? Докле ћете бити љути на мене, вашег краља? Ваше Височанство, неумесно је да себе проглашавате краљем поред живог краља, ваљда се и принц Ђорђе за нешто пита? – Живојине седите! Немојте, молим вас опет да почињете, седите и слушајте. Има разлике између вашег, добро и мог, гледишта на “уједињење” српских земаља, од оног које заговарају и подржавају Париз, Лондон, Рим…. Они хоће да у заједничку државу са Србијом гурну и Хрватску и Словенију. Дакле Европа жели да створи Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца по сваку цену, јер јој се чини да ће заједничка

  др Боривоје Милошевић Филозофски факултет Бања Лука1 Апстракт: У раду је дат краћи приказ писања хрватске штампе о Србима и Краљевини Србији непосредно послије атентата у Сарајеву, током јулске кризе и у првим мјесецима рата. Штампом је доминирао оштар антисрпски тон, нескривена мржња и потреба да се српски народ именује искључивим кривцем за избијање рата те због тога и казни. Кључне ријечи: Први свјетски рат, Срби, Краљевина Србија, хрватска штампа, пропаганда, антисрпске демонстрације. Вијест о смрти аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда стигла је у Загреб недуго по атентату, да би службене потврде биле објављене предвече у посебним издањима новина. Прве вијести о атентату изазвале су у највећем хрватском граду велику

„Ево мене с Великог Ошљака, од ровова Великога рата. Ту су били багрдански положаји на којима је била Друга армија”. Овим речима дочекао нас је Милан Јовановић из Ловаца код Јагодине, шездесетосмогодишња старина, потомак јунака из балканских, Великог и Другог светског рата и осмо колено капетана Коче. Његови прадедови, рођена браћа Микаило и Милан (по коме је и наш саговорник добио име), најпре су отишли у Први балкански рат, војевали и у другом, а пошто је, како Милан рече, „Шваба почео да бије”, наставили су да се боре и у Великом рату. Микаило је био у коњици, а Милан пешадинац. Микаило је заробљен када су прешли Саву и у ропству

Арчибалд Рајс организовао је пријем српских избеглица, углавном деце, ратне сирочади, а основао је и фонд за њихово издржавање и школовање у Швајцарској и Француској Момир Марјановић провео је радни век углавном у Савезном министарству за иностране послове обављајући разне дужности у нашим дипломатским представништвима у Паризу, Москви, Бриселу, Мадриду… Дуже од тридесет година истраживао је и прикупљао страна документа и илустрације о прошлости Црне Горе, па његова збирка има близу 5.000 јединица и према процени стручњака из САНУ садржи вредну грађу за српску и црногорску историографију. У научним часописима и дневним листовима објавио је више публицистичких радова и ексклузивних фељтона. Сарадник је „Биографског лексикона златиборског округа”. До сада је

Пре једног века, наши сународници из расејања кренули су на Солунски фронт. Наш Чувени научник помоћ тражио од америчког председника Вилсона. Прва група од 254 војника је из Њујорка на пут пошла у јануару 1915. Српска голгота у Првом светском рату имала је одјека међу нашим исељеницима у Америци, па су у јулу 1914. године организовали Српску народну одбрану, коју је лучно водио наш научник др Михајло Пупин. Наш чувени научник организовао је да се у 83 места насељена Србима упишу добровољци за српску војску и одбрану отаџбине. То је, уједно, био и одговор на позив аустроугарског амбасадора у САД Константина Думбе свим исељеницима који су родом са територије монархије

Док се неким у најмању руку дискутабилним личностима додељују булевари, тргови и централне градске улице, дотле се заборављају неспорни српски хероји. Тако је срамно заборављена и српска хероина којој се дивио цео свет, а Србија јој једва доделила један скривени сокак у Београду. У славу њеног имена подизане су заставе, и за њеног живота пред њом постројавани пукови. На њеним грудима су са поносом стајала одликовања попут: Карађорђеве звезде са мачевима, два ордена француске Легије части, француски Ратни крст са златном палмом, Албанска споменица, две Златне Обилићеве, британски орден светог Мајкла, руски орден светог Георгија Победоносца… (1)                          „… На такве свечаности одлазила је у шумадијској народној ношњи. На њеним

Коста Апостоловић је био бирташ и пекар, један од оних људи које историја обично не запамти. Но, такву врсту заборава не дозвољава књига „Страдања националних бораца 1914–1918”, написана давне 1936. године из пера новинара Уроша Јовановића. Писац „из Хајдук Вељкове Крајине”, како се сам потписује, наводи да редове о тим јунацима, обичним, а храбрим људима, посвећује омладини и потоњим генерацијама као поуку и за размишљање. Пише их, додаје, у чисто националном духу, без примеса политике, да омладина у будућности може сазнати, упоређења ради, колика је била национална свест и родољубље код нашег живља с ове стране Дунава, Саве и Дрине. Узима Јовановић тако за пример јужни Банат „са својим Панчевом