U zarobljeništvu jeli travu i koru drveta

Datum objave: subota, 27 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

„Evo mene s Velikog Ošljaka, od rovova Velikoga rata. Tu su bili bagrdanski položaji na kojima je bila Druga armija”.

Pradeda Milan Jovanović (Foto iz porodičnog albuma)
Pradeda Milan Jovanović
(Foto iz porodičnog albuma)

Ovim rečima dočekao nas je Milan Jovanović iz Lovaca kod Jagodine, šezdesetosmogodišnja starina, potomak junaka iz balkanskih, Velikog i Drugog svetskog rata i osmo koleno kapetana Koče.

Njegovi pradedovi, rođena braća Mikailo i Milan (po kome je i naš sagovornik dobio ime), najpre su otišli u Prvi balkanski rat, vojevali i u drugom, a pošto je, kako Milan reče, „Švaba počeo da bije”, nastavili su da se bore i u Velikom ratu. Mikailo je bio u konjici, a Milan pešadinac. Mikailo je zarobljen kada su prešli Savu i u ropstvu u Mađarskoj bio je od 1914. do 1918. godine.

Milan je ranjen na Kolubari i vratio se kući na oporavak. Međutim, komšija ga je pravio da „šumcima”, odnosno hajducima koji nisu otišli u rat, ali koji su Nemce ubijali u zavičaju, popravlja oružje, jer je bio kovač. Ponovo je mobilisan, ali je on zarobljen, pa je i on otišao u ropstvo takođe u Mađarskoj.

– Mikaila sam zapamtio, jer je živeo 85 godina. Milana nisam imao priliku da upoznam, jer je naprasno preminuo 1942. godine, jer su mu sina, mog dedu, Milorada, učitelja, kapetana druge klase oterali u rat, pa su ga zarobili u Makedoniji i preko Bugarske oterali za Nemačku. Pošto je pradeda bio u ropstvu, bilo ga je žao što će i njegov sin da prođe te muke – veli deda Milan.

Imao je, kaže, desetak godina kada mu je Mikailo pričao o zarobljeništvu. Morali su mnogo da rade, da oru konjima. Gladovali su, jer su Mađari svu hranu davali za svoju vojsku na frontu. Pasli su travu i nožićem deljali koru s drveta ne bi li zavarali glad. Mnogo ih je pomrlo od gladi.

– Pradeda mi je pričao i o borbama. Jednom su seli da odmore kad je počela da ih tuče bugarska artiljerija. Posedali su na konje i krenuli u galop do prvog vrbaka. Samo što su se sklonili, pradeda je video da mu je na mestu na kom su se odmarali ostala torba s komadom slanine i hleba. Okrenuo je kobilu Jelu i vratio se po torbu. Ne silazeći s kobile, držeći se za umkaš sedla, savio se i u trku dohvatio torbu. Imao je sreću da nijedna granata koja je pala ispred njega nije eksplodirala, a „palile” su samo one koje su ga prebacile. Topovi su samo gruvali, a zemlja je letela oko njega. Kada je „sleteo” u vrbak, pogledao je Jelu i video da nije bila ranjena. Srećom, ni on nije bio ozleđen – seća se Milan pradedine priče.

Zapamtio je, dodaje, i Miliju Stojanovića, pradedu po majci Božani, koji je preminuo šezdesetih godina prošlog veka. I on je bio u balkanskim ratovima i Velikom ratu. Sedam godina nije dolazio kući. Prošao je albansku golgotu, oporavljao se na Krfu. Ispričao mu je i da su sa Bugarima napravili dogovor kako ne bi izginuli dok su ratovali iz rovova. Dogovorili su se da pre bombe bace kamen, kako bi pobegli. I jedni i drugi su poštovali dogovor.

Autor: Autor: Z. Gligorijević

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top