fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Тамновање у Араду због српске ствари

Коста Апостоловић је био бирташ и пекар, један од оних људи које историја обично не запамти.

Коста Апостоловић (Фото „Страдања националних бораца 1914–1918”)
Коста Апостоловић (Фото „Страдања националних бораца 1914–1918”)

Но, такву врсту заборава не дозвољава књига „Страдања националних бораца 1914–1918”, написана давне 1936. године из пера новинара Уроша Јовановића.

Писац „из Хајдук Вељкове Крајине”, како се сам потписује, наводи да редове о тим јунацима, обичним, а храбрим људима, посвећује омладини и потоњим генерацијама као поуку и за размишљање. Пише их, додаје, у чисто националном духу, без примеса политике, да омладина у будућности може сазнати, упоређења ради, колика је била национална свест и родољубље код нашег живља с ове стране Дунава, Саве и Дрине. Узима Јовановић тако за пример јужни Банат „са својим Панчевом – некада названим српска Шпарта, која однесе рекорд по броју националних паћеника под мађарском управом за време европског рата…”

Главни лик овог сећања заслугу да се нађе у низу националних бораца „зарадио” је најпре активним учешћем за „српску ствар” још пре почетка рата. „Запао је за око” мађарским властима, да би његов патриотски рад завршио једногодишњим тамновањем у румунском Араду.

Коста иначе није био Панчевац. Родио се у Охриду и још у младим годинама, као националац, гоњен од Турака побегао је у Београд. Бистар и вредан, стекао је ту прилично богатство, посао га је вукао у све веће радове, те тако стиже и у Панчево и ту, у српској средини се стално настанио, а својим радом дошао до завидног иметка.

Но, пише Јовановић о виђеном пекару, касније и бирташу Апостоловићу, да се непрестано интересовао, помагао новцем, али и личним ангажманом придоносио комешању идеја међу српским родољубима, због чега су се за његов „рад” заинтересовали Мађари. То је значило да је често био саслушаван, а његова кућа редовно претресана. Тражиле су мађарске власти, међу кућним инвентаром „сумњивог” кафеџије-пекара кореспонденцију са Народном одбраном у Србији, а патила је и породица. На овом месту аутор књиге помиње Костиног брата Андрију, којем је брањено да прелази у Београд и тако надгледа своје имање, због чега је на крају морао да га прода.

По објави рата против Србије, Коста је међу првима ухапшен. Са рада, онако необучен, у папучама на ногама, 26. јула 1914. већ у првом дану рата, истеран је из своје куће и одвучен у колону грађана у овдашњи затвор у центру града. Дан-два касније на панчевачкој железничкој станици, грђен и пљуван као и остали интернирци нашао се и у првим вагонима „политичких сумњиваца” и спроведен најпре у Темишвар, а потом и у злогласну Арадску тврђаву.

Као и стотине интернираних Срба, тамновао је у подземним мемљивим ходницима Арада, мраку и неиздрживом смраду – сви гладни, жедни, везани и батинани. Тврђава беше на гласу и по срдобољи, црвеном ветру и епидемији пегавог тифуса и туберкулозе… а зими по сечењу смрзнутих удова. Јовановић бележи сведочења преживелих, да су заједно лежали, мртви и болесни, живи и здрави и тако, од половине 1914. до марта 1915. године, умрло је 1.772 интернирца – измучених жена, деце и мушкараца.

У Араду и данас много тога подсећа на Србе, некада најбројнијем народу у овом граду. Још се чува литија, у српској цркви Светих апостола Петра и Павла на којој пише: „Ова је литија сачињена црквеним дохотком, дарована у славу Божију и за вечити спомен на 4.317 Срба мученика интернираних у Арадском граду”. Мало је било једно – хиљаде уморених покопано је у масовним гробницама, на два интернирска гробља – „Помениреа”, на ком постоји мали споменик и запуштеном и необележеном гробљу „Мориша”.

Коста је све муке преживео, а вратио из интернације међу последњима. Новинар Јовановић своју цртицу завршава речима да је био побожан Србин и да је зато тестаментом сав свој иметак (око пола милиона динара) оставио Црквеној општини у Панчеву, као и легат за удају неколико добрих и сиромашних девојака из занатлијских породица Панчева и Охрида.

Јунак ове приче је једног мартовског дана 1918. године завршио овоземаљски живот. Здравље му је нарушило тамновање и муке преживљене у заробљеништву, издало га је срце. Нашли су га међу чокотима винове лозе – у његовом винограду.

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Срби, први логораши у Европи | Јадовно 1941.

Љубомир Кораћевић: Европско бреме логора | Јадовно 1941.

Голгота браће Јовановић | Јадовно 1941.

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: