Басташић: На Велебиту и рту Слана, свијетли десет великих Часних крстова које су поставили Јадовничани

У Дому Народне скупштине Србије, 9. априла 2026. године, одржана је међународна конференција
„Страдање Срба у Независној држави Хрватској у периоду
1941-1945. године“. Учесницима се као један од излагача обратио и др Душан Басташић оснивач и предсједник удружења Јадовно 1941. Бања Лука.

---

Од другог вијека хришћани поштују гробове мученика. Иду тамо да се моле. Тај пут се зове ходочашће.

Памтим слиједеће ријечи Његовог високог преосвештенства, Митрополита горњокарловачког Герасима:

„Лика нема великога града, има Јадовно, то је највећи град али под земљом. И када погледамо и када се озрцавамо шта се све догађало и куда су све ти људи трновит пут прошли, данас им је само потребна молитва и наше сећање“.

Петнаест година за редом, над самим центром тог подземног града, удружење Јадовно 1941. је организовало молитвено – комеморативна ходочашћа и Сабрања и до сада на то мјесто довело хиљаде Срба, потомака и поштовалаца жртава Покоља, геноцида почињеног над нашим народом од стране Независне Државе Хрватске.

Сабирали смо се на Велебиту и острву Пагу, Дивоселу, Смиљану и Медку да се помолимо Господу и нашим светим новомученицима Јадовничким и Пашким, светим новомученицима Горњокарловачким.

Да их молимо да уз скуте Господње, склопе руке и умоле Цара Небеског да чува њихово потомство.

Има нас још потомака, синова и унука, синоваца и синовки наших невино пострадалих чланова породица.

Нас који смо одрастали без дједова, бака, стричева и ујака уз оне вољом Господњом преживјеле, уз лица уоквирених у црне рубце, сузних очију.

Њих које након злих времена Покоља, нису имале право ни да тугују за својим најдражима, за својим родом.

И мада нас је све мање, иако су већ косе сиједе и разарају нас болести, још нас има, да говоримо нашој дјеци и унучади, преносимо болну истину и наравоученије о Јадовничкој и Пашкој голготи.

О голготи, јер је и ондје наш Јерусалим и тамо је наша друга Света гора.

Велебит.

А недалеко одатле, у акваторијуму рта Слана на острву Пагу је наша друга плава гробница.

Тамо у плаветнилу Јадрана леже и многи од оних који су избјегли судбину својих сабораца који након албанске голготе скончаше у плавој гробници Јонског мора.

Тај страшни бездан, јама Шаранова, само је једна од бројних крашких јама Лике и Велебита пред које су Хрвати доводили Србе везаних двојицу по двојицу за мишице и ланцем дуж колоне па их често још живе бацали у тамно гротло.

Сурвавали у бездан уз клепет ланаца и врисак жртава.

Неки су, у унутрашњости јама, израњавани, међу мртвим тијелима данима умирали.

Тешко је појмити ту патњу о којој је свједочио само мали број оних који су се успјели спасити.

Али, Господ се побринуо да са тих мјеста страдања увијек неко претекне.

Данас, када се на улицама и стадионима Хрватске оре гласови који оправдавају и опет зазивају зло, када се на транспарентима и зидовима исписују злослутне пароле, када се све чешће у јавном простору, па чак и са говорнице хрватског државног парламента, уз смјешкање говори како у јами Јадовно нема ништа осим смећа… данас господо, браћо и сестре, требамо више него икада подсјећати се, говорити, учити и памтити историјску лекцију коју нам наши Свети мученици крвљу својом исписаше.

Нема јаме Јадовно. Не постоји јама која носи то име.

Свођење цијелог комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг на само једну јаму, ону Шаранову јаму коју са злом намјером назваше јамом Јадовно, понављање је злочина над жртвама али је у исто вријеме и злочин над нама потомцима и сународницима жртава.

Током петнаест година рада, теренским, врло захтјевним и ризичним радом, тражили смо и нашли, снимили координате, урадили видео и фото записе једанаест стратишта, крашких јама и масовних гробница на Велебиту и Пагу.

Све смо то радили „о свом руву и свом круву“.

Посљедња јама, коју су открили и до ње нас одвели хрватски спелеолози (свугдје има добрих, часних људи) је јама названа Стратиште.

До сада нигдје евидентирана од стране истраживача.

За видјети, најстрашнија од свих које смо походили.

Налази се свега 1.400 метара ваздушне линије од мјеста логора Јадовно.

Спелеолози који су се спустили у ту јаму, забиљежили су да је дубока 131 метар и да су на зидовима јаме, цијелом вертикалом, нашли људске кости.

Записали су да је хрватска полиција урадила записник, формиран је предмет у Тужилаштву.

И ништа! А, то су мјеста ратног злочина, ту су тјелесни остаци жртава злочина. Закон је предвидио како се поступа у таквим случајевима.

Али, ништа!

Постоје свједочења да би се сат времена након одвођења заточеника из логора Јадовно, чула рафална паљба па постоји основана сумња да су многе жртве логора Јадовно убијене управо у тој јами.

Искуство ми говори да ово никога у Србији и Српској не интересује у мјери да би озбиљније реаговао.

Ако већ они, којима је од државе Србије и Српске али и Светог Сабора Српске православне цркве, дато да реагују на описане појаве у хрватском друштву и ове налазе на терену, ако они ћуте или тихим гласом зборе, нема друге него да потомци жртава говоре све гласније на што више мјеста, гдје год да су у прилици да то чине па и овдје под кровом Скупштине Србије.

Будимо памтише, говоримо, преносимо истину да је комплекс логора смрти Госпић – Јадовно – Паг био први, планирани ликвидациони центар Независне Државе Хрватске. Претеча Јасеновачко – Доњоградинског комплекса логора.

Проносимо истину да то нису били никакви радни логори, већ логори смрти у којима је од 11. априла до 20. августа 1941. према неуморном истраживачу, сада већ покојном др Ђури Затезалу убијено не мање од 40.123 жртве. Не мање од 38.010 Срба.

Међу њима 71 свештенослужитељ Српске православне цркве уз Митрополита Петра Зимоњића и Епископа Саву Трлајића.

Учимо оне који не знају, јер то из уџбеника нису могли научити, да су жртве ове госпићке групе логора, довожене овдје са цијелог подручја Независне Државе Хрватске. Да су у казнионици у Госпићу и у такозваним сабирним логорима Слана, Метајна, Ступачиново, Јадовно и Овчара чекали на одвођење и погубљење у јамама или Јадранском мору.

Оно мало преживјелих које у том озакоњеном хрватском државном злочину, егзекутори, након италијанске реокупације тог подручја нису стигли да побију, били су први јасеновачки логораши, логора Крапје и Брочице.

Ни један Србин није преживио логоре на острву Пагу.

Само једна Српкиња, Славица Оклобџија поријеклом из Медка, удана за загребачког индустријалца, Јеврејина Јосипа Флеша, са њиховом четверогодишњом ћеркицом Ренатом преживјела је логоре на Пагу.

Према расположивим подацима Стеван Ћирић jе jедини Србин коjи jе пуштен из логора Јадовно.

Стеван Ћирић, син владике бачког Иринеја, био је градоначелник Карловаца, народни посланик, министар просвјете и предсједник Народне скупштине Краљевине Југославиjе у четири мандата.

У вријеме када је предсједовао Скупштином завршена је и свечано отворена нова скупштинска зграда, 18. октобра 1936. године. У то здање, Ћирић је физички и психички уградио самог себе.

Како би убрзао радове на изградњи здања Стеван Ћирић је запријетио да ће сједницу одржати под отвореним небом, а порука коју је он упутио својим колегама посланицима те 1936. приликом уласку у нови Дом Народне Скупштине могла би да послужи и данас.

Обратио им се ријечима:
„Хоћу да вас позовем када вас уводим у ову кућу да духовну величину у њу унесемо као најлепшу традицију Народне скупштине. Хоћу да свако од вас застане на прагу и да се запита колико уноси овог блага и ако се осећа слабим или уморним нека не прекорачи праг ове светиње“-  рекао је том приликом и тиме поставио високе стандарде понашања и дјеловања унутар ње.

Господо народни посланици садашњег Сазива ове Скупштине, када слиједећи пут будете у прилици да гласате за Резолуцију о геноциду над Српским народом, сјетите се ових ријечи Стевана Ћирића.

У своjим записима везаним за боравак у логору Јадовно, Ћирић износи да jе jедног дана из сјенице у коjоj jе био са Карловчанима премјештен у „хрватску сјеницу“ и да му jе саопштено да ће сутра бити упућен у Госпић. Иако у биљешкама не наводи датум свог изласка из логора Јадовно, он jе усмено дао податак да jе то било 17. VII 1941. Из Госпића га jе jедан усташки официр спровео аутом у Загреб, а из Загреба послије опоравка у болници Св. Духа jедан њемачки официр, коjи jе специjално послат по њега, одвео га је у Београд.

Католички надбискуп Алоjзиjе Степинац jе на суђењу 1946. године у своjоj одбрани навео да jе „лично интервенисао код поглавника како би се постигло ослобађање из концентрационог логора господина Стевана Ћирића, бившег jугословенског министра, брата „православног“ бискупа“. 

Тјелесни остаци жртава из Велебитских јама никад нису ексхумирани и достојно сахрањени.

Овдје треба поменути да се већ неколико година, под маском „екологије“, бриге за, како се наводи „чисто“ хрватско подземље, из јама вади смеће и све „оно“ шта се на дну јама нађе. То се одвози у спалионице.

У поратном раздобљу, подигнут је споменик жртвама комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг крај православног гробља у Jасиковцу код Госпића који је као и централни споменик код Шаранове јаме и оно мало спомен плоча, уништено у протеклом рату.

Она мала спомен плоча у ували Слана на острву Пагу, која је свједочила о страдању не мање од 8.020 жртава, три пута је постављана, три пута је рушена и данас је тамо нема.

Над крашким јамама и осталим масовним гробницама Велебита и Личког поља, осим оних код Шаранове јаме, спомен плоча нема. Уз неке од њих, уздигли смо током протеклих петнаест година дрвене крстове.

На Велебиту и рту Слана, свијетли десет великих Часних крстова које су поставили Јадовничани.

Ако Бог да, недалеко од Шаранове јаме, на мјесту гдје је постављен један од тих крстова, никнуће Јадовничка капела.

Капела коју је пројектовао велики Пеђа Ристић, посвећена нашим светим новомученицима српским.

Много више на ове теме можете наћи на нашем сајту на адреси Jadovno.com као и на друштвеним мрежама.

Амин!

---

---

СРБИЈА НИ 85 ГОДИНА ОД ФОРМИРАЊА НДХ НЕМА РЕЗОЛУЦИЈУ КОЈОМ ОСУЂУЈЕ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА