Предсједник Удружења Коњичана Републике Српске Зоран Пологош изјавио је да је Харис Силајџић обилазио логоре за Србе у Коњицу и добро знао шта се тамо дешава. „Овдје је све јасно. Харис Силајџић и Алија Изетбеговић су, према свједочењима многих логораша, не само знали за логоре и злочине, него и потписивали одлуке о оснивању тих логора. Обилазили су их“, рекао је Пологош за „Глас Српске“. Он је истакао да је доказ да је Силајџић све знао и то што је потисао наредбу о размјени преосталих затвореника 6. октобра 1994. године када је размијењено 166 српских логораша. Пологош сматра да има довољно необоривих доказа, те да је на потезу Тужилаштво БиХ. „Ми

Ратном предсједнику Владе и министру иностраних послова тзв. Републике БиХ Харису Силајџићу пријети оптуженичка клупа, због одговорности за ратне злочине у Коњицу. Силајџић је знао и потписивао одлуке о оснивању логора и сабирних центара на подручју Коњица, у којима је било заточено око 2.000 српских цивила и војника, док их је 36 у логорима убијено. То је наведено у извјештају који је Тужилаштву БиХ доставила Полицијска управа Требиње. http://arh3.rtrs.tv/arhiva/2018/09/06/tvclip030436.mp4 Коњиц је био једно од најкрвавијих попришта ратних злочина над српским становништвом, а бројним пријавама против коњичких злочинаца, додата је и ова против Хариса Силајџића који је, како се наводи у извјештају, за све морао знати, а неке одлуке је лично

У Требињу је премијерно приказан документарни филм о најмлађем погинулом борцу Tребињске бригаде Александру Маслеши под називом „Сузе говоре истину“, требињског новинара Небојше Колака. Филм траје 67 минута и говори о шеснаестогодишњем дјечаку који је напустио дјечачку игру и школу, узео пушку и отишао на прву линију херцеговачког фронта да брани отаџбину. У филму говоре његови родитељи, сестра и дјед. Колак је истакао да је на дјечака посебан печат оставио деведесетпетогодишњи дјед Раде. „Немој ми замјерити што плачем, јер сузе говоре истину“, присјетио се Колак Радових ријечи, због чега се и одлучио за овај назив филма. Говорећи о успостављању контакта са породицом Маслеша, Колак је рекао да му је за

Спуштањем цвијећа у ријеку Буну и служењем парастоса у Старој цркви у Мостару данас је обиљежено 26 година од егзодуса Срба из долине Неретве када је нестало 431 лице српске националности, протјерано више од 30.000 Срба и уништена сва српска имовина. На данашњи дан 1992. године запаљена је и Саборна црква Свете тројице у Мостару, тада највећа православна богомоља на Балкану, а након тога и сви православни храмови у долини Неретве. Обиљежавање је организовала Организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње, која уједно обиљежава и Дан несталих источне Херцеговине. Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Невесиње Аљонка Џелетовић рекла је да се 1992.

У Брадини је данас литургијом и парастосом у Цркви Вазнесења Господњег, те полагањем вијенаца на спомен-обиљежје у порти, обиљежено 26 година од злочина који су над Србима у овом коњичком селу починиле муслиманске и хрватске снаге. Литургију и парастос служио је игуман Данило из манастира Житомислић. У Брадини је на најбруталнији начин 25. маја 1992. године убијено 48 српских цивила, а преостали су одведени у логоре или протјерани, њихова покретна имовина опљачкана, а куће и Црква Вазнесења Господњег запаљени и срушени. У логорима су живот изгубила још 22 становника Брадине, док се за пет још трага. Преживјели расељени Срби из Брадине сваке године у мају долазе из свих дијелова Републике

Данас је одата почаст за 383 српске жртве, страдале током рата у општини Коњиц. Око седам хиљада Срба који су прије рата живјели у Коњицу, расељено је широм свијета. Коњичани су својим мртвима одали пошту у Гацку, гдје је прије двије године изграђен заједнички споменик за цивиле и борце. На мермеру уклесана 383 имена. Међу њима дјеца, жене, старци, жртве логора Челебићи и Мусала, борци, припадници Друге херцеговачке лаке пјешадијске бригаде. Коњиц је једна од најстрадалнијих општина за српски народ, гдје су у масовним злочинима убијане комплетне породице. „Убијен ми је отац, стриц, бројна родбина, а ево хвала Богу ми живи се окупљамо савке године да их се сјећамо, упалимо свијеће“,

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки Григорије рекао је да Брадина, мјесто незапамћеног страдања Срба, треба да буде вјечита опомена и подсјетник да нико никада више не смије дозволити да овом земљом завладају мржња, освета и страх. Он је рекао да „једино што рат не може и што никада није могао а то је да угаси срце у којем обитавају Бог, правда, истина, мир и доброта“. „Сваки човјек у БиХ који је прогнан из завичаја, коме је срушен дом, коме је убијен отац, брат, сестра, кум, пријатељ, нека зна да је најважније што људи могу све отети једни другима, али срце и оно што нам је у срцу не могу узети. Из